09.07.2020.

Љубљени оци, браћо и сестре, што је могуће чешће, преносимо се мишљу у Јованову пустињу, постарајмо се да увек у својим срцима носимо подвиге и светли лик светог Претече Господњег и молимо га да и нама, као некада јеврејском народу, приправи пут ка Спаситељу. Очистимо своје душе од грехова, јер је таква блага воља Божија. У томе нека би нам помогао Господ, молитвама Пречисте Владичице наше Богородице, светог Претече и Крститеља Господњег Јована и свих светих, који стоје код Престола Божијег и непрестано се моле за душе наше.

05.07.2020.

Очигледно да је то што ми називамо животом није баш оно што би ми хтели. Постоји смрт која се прерушава у живот и постоји живот који изгледа као смрт, али је живот. Крст Христов изгледа као смрт, док је уствари он Живот. Он је начин да се понесе одговорност за другога, да би вас потом сви вечно прослављали и волели. У почетку ово изгледа као смрт и тешко је. Тешко је носити другог на рукама. Тешко је рећи: „Сагрешио сам, ништа нисам схватио“. Уколико кажеш ово, то ће изгледати као смрт, али ово је живот.

29.06.2020.

Какав сте плод имали? Шта памтите од свега тога? Чега се доброг сећате и шта вам је остало? Ништа. Све то подсећа на смрт. Осећате се као да сте окусили смрт и распадање. Када се човек, каже психологија, прекомерно наслађује, почиње да јаче осећа страх од смрти и уништења. Апсолутно наслађивање носи у себи бол и стога у нама настаје велики проблем. Плод, који остаје у нама након читавог тог пута, изгледа потпуно супротно ономе што смо очекивали. Не пуноћа, већ језива празнина. Осећамо се опустошеним. Зашто? Зато што се људска душа истински испуњава само ониме што је далеко узвишеније и лепше од ове духовне развалине.

21.06.2020.

Црква се најпре изграђује онде где има неколико хришћана. Шта их повезује? Парохијски храм, заједничко радно место, заједничке навике? Ако се друже у Цркви, чак и када се састају на послу, чак и када се састају да би једноставно поразговарали једни са другима – уколико за њих доминантно настројење буде стремљење да осете себе у Христу и са Христом, уколико се буду дружили у име Христово, чак и водећи међу собом неке не непосредно молитвено богословске разговоре и размишљања, Христос је већ са њима. Наша се несрећа састоји управо у томе што, на жалост у своме свакодневном животу не изграђујемо ове мале Цркве, не понашамо се као хришћани.

14.06.2020.

Али није нас сустигла глад за хлебом, већ глад слушања речи Божије, о коме говори пророк Амос (Ам. 8, 11), и постало је јако тешко да нађемо Житија Светих. Уколико су се код неких од вас сачувала, читајте их с усрђем и препричавајте вашим ближњима.

13.06.2020.

Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“

04.06.2020.

Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом месту. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа.

01.06.2020.

Браћо и сестре, савршавајмо наше послове са Богом. Мисао о Њему, љубав према Њему, надање на Њега, нека проникне и оживи нашу душу, да ништа друго не би смо желели да чинимо, осим оно што Он заповеда и да би смо, на заласку наших дана, слично Спаситељу, рекли: „Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим“ (Јн. 17: 4).

29.05.2020.

„Али како научити ум да стреми ка небу? Спољашњи предмети и потребе га непрестано расејавају и враћају на земљу“. Тачно је да човек има мноштво препрека да би несметано гледао умом на небо, али ншта мањи нису ни подстреци да гледа тамо. Потребно је само једном за свагда у својој души учврстити мисао да је тамо – на небу, све наше, најбоље што имамо: након овога поглед ума, па чак и тела ће се и нехотично често окретати ка небу. У самој ствари ми без имало напора непрестано мислимо о своме дому, а где је наш вечни дом? Тамо. Своје старешине готово да не испуштамо из мисли, а где је наш Цар и Господ? Тамо. На овај начин, кажем, треба само пробудити мисао о томе, шта за нас значи небо и да нам постане неопходност да мислимо о њему.