10.05.2020.

Како је страшан свет у коме живимо! Где год да погледаш видиш бол, неправду, зло, напетост, грех, насиље, ратове, несреће. Али зашто? И зашто све ово постоји заједно с природном лепотом, с неупоредивом Добротом, са човековим достојанством? Зашто се добро смењује са злом? Зашто се несрећа меша са срећом? Зашто би провокативно питање одсуства Божјег, или чак Његовог непостојања, стално било супротстављено тајанственом наслућивању његовог присуства?

09.05.2020.

О почетку нашег искупљења, драга браћо и сестре, говори нам данашње Јеванђеље. Оно нам казује да је Анђео био послан Богом са Неба Дјеви, да би јој објавио новост Рођења (по телу) Сина Божијег, којим рођењем ми, одбацивши казну од старине која нам и приличи, могли смо да се обновимо и будемо прибројани синовима Божијим. Дакле да би смо били достојни да принесемо дарове обећаном спасењу, ревносним слухом се постарајмо да упознамо његов почетак.

26.04.2020.

Када почињем да имам та испружања бића свога, онда схватам своју релативну бесконачност. Јер како долази до тога мог испружања, мога преношења? Како се биће моје налази овде, а и на небу? Како живим овде, али сам и на небу? Како сам овде и пишем историју своју, а истовремено живим и у бескрајном загрљају Христа свога? Не разумем. Откривам да је то један другачији доживљај. До сада сам мислио да сам коначан. Сада стичем познање своје духовне ипостаси, духовног дела себе, божанског даха, који може да се сједини са Богом. Сада почињем да познајем своје дубље биће, које је још у греху, али се испружа ка Богу.

18.04.2020.

Ми још стојимо пред гробом Господњим, али већ почињемо да празнујемо васкрсење Христово, још појемо надгробне песме, али већ се облачимо у светле одежде. Јер ми знамо да гроб којем се поклањамо даје живот свему свету и да ће Мртвац, Који лежи у том гробу васкрснути, као што је и обећао, васкрснути, ради спасења света и ради тога да би заједно са њим Њаскрснули и ми и они милиони људи који су умрли пре нас и сви они који ће умрети после нас.

17.04.2020.

Јер страшно је бити остављен од ближњих и пријатеља, али је још страшније кад ти се учини да те је Бог напустио, када је несавладива стена стала између тебе и Бога и Он као да те не чује, не види, не примећује.
Уколико страдаш од усамљености, опомени се како је усамљен био Спаситељ у последње дане Свога живота.
Ако су се тволи ближњи или твоји ученици окренули од тебе или ти упутили незаслужене клевете, ако те називају јеретиком и разрушитељем отачких предања, ако лажно сведоче против тебе и објављују кривим смрти, опомени се да је Сам Господ прошао кроз то.

05.04.2020.

Заиста, често се у нашем животу у Цркви дешава да тежимо да се ускладимо са неким спољашњим стилом понашања – у речима, одећи, поступцима; у комуникацији са људима све време издајемо себе за неког другог – онога ко ће бити прихваћен од људи који нас окружују, од којих зависимо, за које смо заинтересовани. На жалост, овакав однос се преноси и у наш црквени живот и у односу према Богу понашамо се тако као што се понашамо у односу према људима – опонашајући некога, имитирајући у своме сопственом животу оно чега у ствари нема у њему. Настављамо да у духовном животу остављамо утисак, а не и да будемо. Губимо сами себе, као безусловно грешне, али ипак призване да се уподобимо Богу. У суштини свакако остајемо бића која је Господ створио и која су призвана да себе кроз сав живот изграђују по Божијој замисли, али поштеђујући себе од најважнијег призвања за човека у овоме свету – бити истински с Богом. Нека будемо ту негде у близини Бога, жељом свакако ту негде с леве, и још боље с десне стране, али не у Богу и не са Богом. И управо ова, кроз две хиљаде година постојања Цркве, до танчина разрађена традиција спољашњих пројава духовног живота постепено заузима у нашим душама главно место.