Ускоро ће наступити Страшни Суд, како га Црква назива, а истовремено, непрекидно ово напомињемо, он није у некој блиској или далекој будућности, већ се он непрекидно савршава, сваког дана, сваког часа и сваког тренутка. О када би овај Страшни Суд љубави – све новости коју нам је Спаситељ открио, обухватио читав наш живот! Зашто ми њиме живимо тек у оним ретким тренуцима?
Да, сви ми знамо да не можемо волети онако како нам Христос заповеда. Али такође знамо и то, понекад нам се даје благодаћу да сазнамо, да љубав, која јесте Бог, сва љубав се излива у наша срца Духом Светим. Питање је зашто ми на то заборављамо. На прагу Великог Поста, који почиње за недељу дана, потрудимо се да се подсетимо на две обавезујуће карактеристике ових спасоносних дана.
Ове две карактеристике, два обавезујућа захтева су: Пробудити се и бдети. Да, пробудити се. „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш, крај се приближава“. У самој ствари, уколико је љубав о којој Христос говори, све у нашем животу, уколико је Христос умро за нас и васкрсао, да би нам даровао живот, уколико ми схватамо да то и јесте љубав, онда такође треба да схватимо и то да смо болесни. Очи су нам болесне, као код слепих од рођења. Наш поглед треба да у сваком човеку разликује јединствену личност, саздану по лику Сина Јединородног. Уколико не видимо ово, значи да не гледамо тамо, наш је поглед усмерен само на нас саме, затворени смо у себе. И у томе се састоји наша болест.
„Господе, када смо Те видели болесног, у тамници, нагог, гладног?“ Ствар је у томе да видимо? Зашто не видимо? Зато што су нам очи болесне, немамо унутарњи вид. Ми добро знамо да у најлепшим тренуцима нашег живота са другима, да у тој мери, колико их ми љубимо, ми их јасно видимо, прихватамо, препознајемо у њима оно што они јесу. Али обично их прихватамо површно, јер очима нашег срца не достижемо очигледност присуства у њима живог, васкрслог Христа, Који у сваком људском бићу остаје рањен, убијен, не препознат са наше стране.
Сутра света Црква слави успомену на свету Матрону Московску. Хиљаде и хиљаде људи као непрегледна река иду ка њеним моштима, као одговор на њену молитву. Будући слепа од рођења, још у време живота на земљи, она је била духовно просветљена и јасно је видела потребе свију, који су јој се обраћали за помоћ. Не напуштајући свој дом, она је још тада испуњавала Господњу заповест: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт. 25, 35 – 36).
Само благодаћу Светога Духа даје нам се велики дар светлости, који открива очи нашег срца. Ми молимо за тај дар, сваки пут пре него што читамо Јеванђеље: „Засијај у срцима нашим, човекољубиви Господе, чисту светлост Твога Богопознања, и отвори очи нашега ума, да разумемо Твоје јеванђелске проповеди“. Ово је дух нашег усиновљења. Примећујемо ли да поглед малог детета увек тражи нечије присуство, и не умирује се док га не види? Такав дечији поглед Дух Свети хоће да разбуди у нашим срцима, да би смо увек препознали присуство Господа Исуса Христа.
Он нам даје преизобилну благодат и оно чиме можемо да је стекнемо. Тако сваки пут када одлазимо на Литургију у тајну Христове смрти и васкрсења, молимо се да би нам било дано да га препознамо, као ученици у Емаусу при ломљењу хлеба и у служењу нашим ближњим.
Управо на један те исти начин треба да гледамо на престо нашег ближњег који је глдан и који није гладан. Он нам такође даје и власт Своје Речи, власт да Га чујемо, и више од тога, да Га видимо, јер је Његова Реч, наша светлост. Такође нам се даје да созерцавамо светлоносну Реч Очеву на иконама. Свака икона јесте икона свецелог Христа, како говоре о Цркви свети Оци, у свим Његовим удовима.
Умолимо Духа Светог да нас разбуди. Да би наш поглед могао да проникне даље од онога што се споља види, ма шта то било, и да позна Господа Исуса Христа у овој живој икони и у свакој људској личности.
Уколико будемо разбуђени на тај начин, испунићемо и други захтев Великог Поста – да бдијемо. Бдети са Христом, бдети зато што смо у ноћи, зато што смо у мраку смрти у овом свету. Оно што нас окружује, упорно нас подсећа на то. Ми треба да бдијемо са нашим Господом. Кроз неколико дана, започећемо наше усхођење са Њим у Јерусалим, ка Његовој смрти и Васкрсењу.
У току Великог Поста и ради тих догађаја које доживљавамо, потрудимо се максимално, да би смо бдели заједно са Њиме у Његовим предсмртним Страдањима. У дубини ноћи, оне ноћи у којој се Господ моли свим Својим бићем. Он моли оне који су са Њиме да бдију заједно са Њим. Знамо шта се догодило. Заспали су. Ми, којима је по дару Педесетнице даровано неупоредиво више, него тада Петру, Јакову и Јовану, можемо да бдимо. Али вазда нам се јављају десетине предлога да се не молимо или да одложимо молитву, чак и кратку и непрестану молитву срца, коју можемо да изговарамо и у току наших послова и разговора, те се не учимо да бдијемо и срце нам остаје празно, јер оно остаје ван. „Молићу ти се, Господе, али касније, трудићу се да све предајем Твјој вољи, али само мало причекај. Сада тренутно имам нешто важније“. Памтимо како су се са сличним искушењима борили чак и велики изабраници Божији, какав је био блажени Августин, пре него су могли да се свецело обрате ка Господу. „Бдите и молите се, да не паднете у искушење“. Дужни смо да истрајемо у овој молитви. Помози нам Господе!
У свему овоме што се дешава у свету и код нас у Русији и свуда, хришћанска молитва јесте стражење са Христом у Његовим Страдањима и то треба да буде пре свега у нашој борби са смрћу. Молитва, кажу свети оци – то је борба љубави. И ми, сваки по мери својих дарова, призвани смо да будемо у првим редовима у овој борби љубави против греха, да би сва деца Божија била жива: и гладна и жедна и болесна и она у тамници.
У боју молитве ми занемоћавамо, никада не умемо да се молимо. Ето због чега треба да се обраћамо Духу Светоме. Стога што се Он заузима за нас у нашим срцима уздасима неизрецивим. Тамо где нема љубави, тамо нема ни молитве. Молитва је ћутљива љубав, која све дарује.
У недељи која је пред нама, а и у свако време, понављајмо стих псалма: „Тражићу лице Твоје, Господе“ (Пс. 26, 8). Не треба да га тражимо, затварајући очи и апстаховавши се од света, већ широко, детиње, отварајући наше очи, просвећене Духом Светим. У Христу Исусу ми видимо Очев Лик. А Христа можемо познати у сваком од наших ближњих. „Ко је видео брата свога, тај је видео Бога“.
Амин.