Ова химна се поје на Литургији Пређеосвећених Дарова уместо херувимске песме. Она је свечана, обухвата много значења и поје се умилно у шестом гласу. Нарочито се за време ове херувимске песме скупа са нама небеске силе поклањају и служе присуству Христовог Тела.
Сада силе небеске, говори песмопојац, заједно са нама прослављају Бога невидљиво – дакле, не виде се док се служи Божанствена Литургија. Али, које су то небеске силе? Сви ми подразумевамо да то није нико други до анђели Божији, серафими и херувими, многоока, крилата духовна бића која лебде и која окружују Престо Божији појући непрестано наизменично један према другом: „Свет, свет, свет Господ Саваот, пуни су небо и земља славе Његове.“ Безброј анђела се, дакле, окупља око олтара и налази око Господњег тела са великим страхом Божијим.
,,Са нама невидљиво служе“. Ех, да имамо духовне очи, очи светог Спиридона, коме су анђели саслуживали док се налазио у светом храму, видели бисмо око нас мноштво анђела, херувима и серафима који окружују свету трпезу и узносе анђелску похвалу Превишњему!
О, какво би било наше изненађење ако би Бог дозволио само једном да својим телесним очима видимо хор анђела који стоје на Божанственој Литургији и побожно се надвирују како би видели тајну приношења! Видели бисмо тада анђеле како са страхом и трепетом мотре на тајну, а људе како без страха и бојазни улазе и излазе, без ма каквог осећаја светости тог места и онога што се врши.
Одговарајући на питање Самарићанке где и како људи треба да славе Бога, Господ је рекао: у духу и истини (Jов, 4, 23). Тако га прослављају истински поклоници. Не славе га само уснама, подизањем руку, приклањањем колена или другим спољашњим покретима јер тада богослужење постаје форма, лицемерје, него Га прослављају другачијом, унутрашњом страном људског бића. Унутрашња страна човека су ум, воља и његов осећај. Ретки су верници који успевају да саберу свој ум током Божанствене Литургије. И колико су тек ретки они који на богослужењу осим ума имају усресређена и осећања и вољу. Нека нам анђели који са нама славе буду образац истинског и стварног прослављања током Божанствене Литургије, када се за нас претпоставља да херувиме тајанствено изображавамо.
Али, зашто скупа с нама Бога прослављају анђели? Зато што „улази Цар славе“, каже нам химна у наставку. Испред нас пролази славни Цар! У тренутку када свештеник држећи Светињу изнад главе чини вход и улази у свети олтар у ћутању, појци на кратко прекидају појање херувимске песме у знак побожног страхопоштовања, и сви верници у атмосфери потпуне тишине приклањају колена сагињући главу до земље, јер пролази сам Христос као васкрсли, моћни и славни Цар.
Хлеб и вино који се држе тада нису, као на недељној Литургији, они који се после Великог входа претварају у Тело и Крв Христову, него су они сам Христос, Кога због величанства песмописац назива Царем. Дарови су већ освештани, сам Христос излази пред нас.
Жртва која долази уз анђелске чинове и војске је „принесена“, дакле она је већ принета, завршена и тајанствена, јер сви је гледају, али не разумеју. Сви присуствују али не разумеју сви славу великог Цара, која је сакривена под честицом хлеба и вина. Само они који су поучени о тајни, који имају духовне очи срца или боље очи вере, само они виде славу Цара који долази у пратњи анђелских чинова.
„Са вером и љубављу приступимо!“ Са вером и љубављу приђимо Светињи. Са вером, а не са невером и сујеверјем. Какву жалост изазива овакав призор: хришћани неисповеђени, неприпремљени, на Велики Четвртак или током других недеља и празника прилазе да узму Свето причешће, пресвето Тело и Крв Господа Исуса!
Хришћанине мој, у тренутку када идеш да се причестиш треба да верујеш целим срцем својим, целим умом својим и целом душом да је Онај којим се причешћујеш Исус Христос, Цар славе, јединородни Син Божији, који је приклонио небеса, сишао и дошао на земљу и постао човек „од Духа Светога и Марије Дјеве“ ради нашег спасења. То је Онај који се разапео, васкрсао, вазнео, послао Пресветог Духа, основао Цркву и свете тајне од којих је једна и тајна свете Евхаристије, на којој се причешћујеш тог тренутка. Када прилазиш светом Причешћу са таквом вером, само тада си исправан пред Богом и имаш наду на спасење.
Међутим, химна нам не тражи да будемо исправни само пред Богом, него да будемо прави и пред људима. Стога нам тражи да прилазимо, не само са вером, већ и са љубављу. Треба да прилазимо са тако силном и непобедивом чежњом за нашим сједињењем са Њим како би се пред пламеном те љубави истопиле све ледене санте злобе и страсти, мржње, непријатељства и неправде, као што се топи восак на свећи од топлоте њеног пламена. Пред таквом чежњом за светим Причешћем опростимо онима који су нас огорчили, који су нам нашкодили и нанели неправду и све их заволимо целим срцем. Ако један затвореник или онај који је везан ланцима чезне за часом када ће се ланци раскинути и када ће се врата тамнице отворити како би удахнуо кисеоник слободе, колико тек треба да чезне хришћанин за Телом и Крвљу Христа нашега, који нас ослобађа од најгорих ланаца, од ланаца греха, пропасти и смрти и чини нас учесницима вечног живота!
Важна су, велика и животна значења која нам је открила херувимска песма Литургије Пређеосвећених Дарова. Сажмимо све ово, драги моји хришћани! Када пратимо Литургију Пређеосвећених Дарова и када анђели небески са нама невидљиво прослављају Бога, потребни су пажња и молитва! Пред нама пролази Цар славе Исус Христос, који је Себе принео као тајанствену жртву, савршену и свршену. Приђимо, дакле, са вером и љубављу како бисмо постали причасници вечног живота. Амин.