Сила покајања је чудотворна, али оно пре свега зависи од тога да ли ми видимо своје грехе, примећујемо ли их, памтимо ли своје падове, сагрешења и безакоња?
Онај ко, ради Бога и ради мира у мислима, може поднети грубу реч тврдоглавог и неразумног човека, тај ће се назвати „сином мира“ и моћи ће да стекне мир душевни, телесни и духовни. Ако се стекну ове три особине, непријатељи ће престати да ратују против закона ума и телесно ропство ће бити укинуто. Тада ће се човек назвати „сином мира“, а Дух Свети ће се населити у њему и никада га неће напустити.
Са првом заповешћу повезана је и друга: „љуби ближњега свога као себе самога“. Прво не бива без другога. Не можемо љубити Бога свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом, а да притом не љубимо ближњег. Али не можемо ни истински љубити ближњег, уколико не научимо да љубимо Бога. Немогуће је љубити ближњег и притом нарушавати седму заповест. Блудна страст нема ничег заједничког са љубављу. По спољашњем облику она може да подсећа на љубав, али је њена суштина сасвим супротна, јер је истинска љубав ка ближњему – жртвена љубав, а не разонода, усмерена на задовољење похоте.
Свагда имајмо на уму то, мало Христово стадо, да управо ове жртве: дубоко смиренње срца и неуморног сакрушења Бог жели од нас. Сетимо се тога да је још једна жртва Богу угодна: жртва узношења Њему свагдашње хвале, по речи истог тога Псалмопојца: „Жртва хвале прославиће ме, и тамо је пут којим ћу му показати спасење Божије“ (Пс. 49, 23).
Блаженопочивши старац Пајсије је говорио да је потребан најјачи наркотик, да би се прекинуло са узимањем наркотика, а то је – Христос! То је опит Свете Литургије, опит личне везе човека са Богом. То је сусрет са Христом у сопственом срцу. Овај је опит толико велики да се све пре њега помрачује у поређењу са њим. Он тако преиспуњује човека, да у њему уопште не остаје празнина коју би испунили смеће и отров. Борити се са наркотицима једино таблетама – само још јаче рањава човека. Овај је проблем болан и тежак. Као што је познато, нама одговара свако нарушавање закона природе и природног поретка ствари. На крају крајева природа ће се осветити за себе човеку. Тако је и са наркотицима: то је казна родитељима за оно што нису учинили, што је упућено свима нама у односу на децу.
И пророк Амос је говорио да Бог неће поштедети Израиљ због тога што су променили оно назначење у Историји, које им је било Богом предназначено. Израиљ је одбацио Онога Који је свагда присутан. Уместо увис, ка Небу, ка духовној узвишености, он се устремио ка земаљској величини, ка величини у политици. А устима пророка је Господ непрестано понављао да не треба да политика надахњује овај народ, већ вера у Бога, вера у Његово присуство у животу народа, и народ, активно саглашавајући своју веру са вољом Божијом, требао је да међу другим народима пројави величину своје светости. „Милости хоћу, а не жртвоприношења, и Богопознање више него свеспаљенице“, говорио им је Господ устима светог пророка Осије.
Како је говори свети Теофан Затворник, настаће време, када ће осуђивање бити владајућа страст у људском роду. Ово време као да је већ настало! Међу свим људима, па и међу хришћанима, осуђивање више од свега мучи људска срца. Пристрасност ка праву да се осуђује, да се суди људима, тако се дубоко укоренило! Ова нас страст изједа, ни на који начин се не можемо одрећи тога права, и постајемо слични богатом младићу. Једино што је он директно отишао од Христа, удаљио се, а ми настављамо да себе сматрамо хришћанима, и то још православним хришћанима, односно онима који правилно схватају Христово учење и правилно исповедају ову верност Христу. Свако од нас може да извуче закључак о свом унутарњем настројењу из данашње приче о овом богатом младићу и о томе што му је говорио Спаситељ, како треба живети да би били истински хришћани.
Истинско хришћанство јесте пут подвига. А на ово није свако спреман, због тога што човек обично жали себе. Господ захтева одрицање од самог себе до краја: „Одреци се себе, узми крст свој и хајде за Мном“. Куда? На Голготу, на распеће. Нема другог пута, пут ослобођења од греха иде кроз Голготу. Пут хришћанина је веома тежак. Зато је мало истинских хришћана, и увек их је било мало. Али Христос је рекао: „Не бој се мало стадо!“ Зар се треба бојати нечега, ако је са нама Бог? Треба се бојати само двога: Бога и греха. Ако останемо верни Богу, ако се будемо, колико можемо, али само часно, до краја, борили са ђаволом и призивали у помоћ име Божије, онда ће нас Господ увек очистити и помоћи да се избавимо из замки ђавола.
Наш живот је исто што и житейское море, воздвизаемое напастей бурею (море живота, узбуркано буром искушења). Као што се на мору често подижу буре и дешавају се непогоде, тако је и у човековом животу. Не можемо знати шта ће нам се догодити ни у најскорије време. Не само да се смрт прикрада као сенка. Исто тако се прикрадају све напасти. Наш је живот изложен многобројним нападима од лукавих духова и људи које ови наводе. Немогуће је предвидети или предупредити шта помишља злоба, шта ће послужити као повод и средство напасти, откуда се јавља искушење. Али, не смућујмо се, када нас стигну искушења, немојмо роптати на Бога, чије промислитељско око не дрема над нама. Као што је апостол Петар, у тешком и по живот опасном тренутку завикао ка Господу: „Господе спаси ме, гинем“, тако и ми, браћо и сестре, у свим тужним, тешким и опасним околностима нашег живота треба да се уздамо само у Јединога Бога, да се ка Њему обраћамо и од Њега молимо за помоћ. „Призови Ме у дан жалости“, говори Господ кроз св. пророка Давида, „и избавићу те, и прославићеш Ме“ (Пс. 49, 15). Ма како да је тешко искушење, ма како да су тешке и опасне околности, човек не треба да заборавља да није сам: с њим је увек Господ, брз да помогне.