Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! (Лк. 18,10–14)

Богословско учење које налазимо у причи о фарисеју и царинику тиче се живота у Христу, зато су Оци установили да се овај јеванђелски одломак чита уочи Великог поста.

Прича је повезана са једним озбиљним човековим проблемом – проблемом његове везе са Богом. Уопште, да би се успоставио однос са неким, потребно је да постоји некаква сличност са њим.

Ако се испостави да никакве међусобне сличности нема, веза неће бити успостављена. Зато су у старини и говорили да ако постоји подобије (сличност, аналогија), дакле и љубав – постоји општење.

Ви ћете упитати: „А шта је са љубављу према непријатељима?“ Да. Постоје два облика љубави: један радује срце и теши га, а други је – крсна љубав. Надам се да ту другу љубав показујемо према свим људима. Прву, ипак, не можемо да показујемо свима. То јест, постоји љубав која нас чини срећним, и постоји љубав која нам ствара потешкоће – свети Максим Исповедник негде говори о томе. Ми патимо, али волимо; волимо, али патимо.

Прву љубав сви тражимо – то је љубав у којој проналазимо утеху. Волим, зато што то хоћу, зато што ме то теши, зато што тако одахнем душом, зато што ми то доноси спокојство и радост. Ова прва љубав укључује у себе и пријатељство – вредност коју од старине дефинишу као општење и хармонију душа. –

Све ово говорим како бих показао да се Богу приближавамо на разне начине, које Он разуме. То је веома важно. А шта да радимо ако Бог не разуме наше речи? Ако Му се обраћамо на језику који Он не разуме? Зато што постоји један језик који је Богу неразумљив. Он разуме све језике, чак и кинески да причамо, зар не? Чак и ако будемо ћутали, или само уздахнемо – Бог ће и то у потпуности разумети. Ипак, међу свим безбројним језицима има један који Он не разуме и на који се не одазива.

Узмите мало дете и почните да му говорите о Њутн-Лајбницовој теореми. Видећете да вас не разуме. Гледаће вас пажљиво, можда ће се и осмехнути, али неће схватити о чему му говорите, нити ће одговорити на ту тему. Драго дете неће моћи да каже ништа, јер му је тај језик неразумљив.

Постоји дакле језик који Бог не разуме, и ми треба да будемо пажљиви, јер између себе обично говоримо тим језиком. Тај језик наликује ударцима песнице у које смо претворили речи. Човек можда никога не удара, али, говорећи такве речи, он као да бије песницом. И што је неко културнији, то неприметније ово бива.

Ако вам пристојни Енглез напише писмо у коме жели да вам каже нешто ружно, ви најпре ништа нећете приметити. Постоји та културна разлика. „Баш ми је лепо писмо написао“, размишљаш, а он те ружи од почетка до краја. Наравно, то ћеш схватити, али тек после трећег читања. Зато што обичаји тих народа не одобравају отвореност. Енглез или Американац те можда мрзи, али он то неће показати, јер сматра да би тако нешто било испод његовог достојанства да нпр. подигне глас на некога и да се тиме разоткрије. –

Грк, који има више смиреноумља и простоте, наружиће те и одаће се. Енглез то никада не би рекао. Када држим предавање пред страним аудиторијумом – енглеским, на пример, као што сам некада радио – и када се некоме баш не допадне то што говорим, он се никада неће окренути према своме суседу и рећи: „Шта овај тупан прича?“

Никада то неће казати, него ће се окренути и рећи: „Предавач сигурно има дивну супругу“.

То значи предавач ништа не вреди. Енглез ће вам рећи: „This is very important!“ – што ће значити да сте рекли нешто бесмислено. А ако га изведете из такта па повиче: „Шта то причаш? Не слажем се с тим, имам другачије мишљење!“ то ће значити да су ваше речи важне. Сада говорим о културним разликама, о језицима који се могу научити. Дакле, постоји језик који Бог зна, и постоји језик који Он не зна. Језик који Бог не зна је – језик фарисеја. На том језику, макар и сто година да му се обраћаш, Он ништа неће схватити и ништа неће одговорити.

Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од света што стекнем.

Фарисеј се маша за митраљез и стреља по свему што је лоше: прељубници су готови, грабљивци такође. Али, као да му је ово мало, да би још боље показао Богу шта има у виду, он каже: „Ја нисам као овај овде! Нисам такав!“ – не би ли Бог схватио КО пред Њим стоји! И чак објашњава зашто: „Бољи сам од свих!“ То јест – ја и Ти представљамо једну целину, међу нама нема никакве разлике.

На основу чега он наступа овако? Па на основу следећих својих величанствених дела: постим двапут у седмици; дајем десетак од света што стекнем. Не каже колико стиче, него: дајем десетак. Украдем милион – па добро, даћу сто хиљада.

Jep какви су били фарисеји? Лопови и лажови, само што су се прикривали законом. Зато су фарисеји и књижевници једини људи које је Христос јавно кудио. Они су били, а ако хоћете и до данас остају, извор духовног слепила Израиља, са својим формализмом и крајњом умишљеношћу, уместо смиреног трагања за истином какво доликује духовним предводницима.

Духовни предводник – то је онај који иде напред и сам тражи истину. Истински предводници, то су само они који не спавају ноћима како би узнапредовали у покајању и богопознању. Тек потом се ово предаје другима, али предаје – зато што постоји. А ако га нема, како да се предаје? Свеједно ћу остати пуст, пуст ћу и умрети. Бог види да сам пуст и мој сасуд оставља празан.

Стога кад неке црквене личности отворе уста и почну да гракћу као вране: „Гра, гра!“ – једном, двапут… – присутни народ стоји и не може да дочека када ће да заврше, па да се разиђу. Бог у тај сасуд не ставља ништа, јер је пун сопственог „ја“, самољубља и огромног нарцисизма.

Фарисеји говоре језиком који Бог не зна и не жели да зна, јер Сам поступа на сасвим супротан начин. Ако хоћемо да познамо Бога, можемо да прочитамо фарисејеве речи дајући им супротни смисао. То вам се чини чудно, али Бог се смирава пред Својим створењем и када Му кажеш: „Боже, убио сам, опрости ми!“ знате зашто Он то прихвата? – Зато што преузима на Себе одговорност за твоју погрешку, разуме те, разуме безизлазност твога положаја, ставља Себе на твоје место и оправдава те.

Мати чини исто, али Бог то чини у максималном степену. У противном не би имало никаквог смисла исповедати се. Црква би рекла: „Гледајте, исповедаћете се једном у животу! Добро, хајде, два пута! Јер се иначе то већ претвара у изругивање. Зашто долазиш да се исповедиш, а онда опет настављаш по старом?“

То што идеш и исповедаш се увек изнова за једне те исте грехе, значи да те Неко не поистовећује са твојим грехом, него те оправдава, у потпуности те одваја од греха, и види те таквог као да си заправо најдивније створење, попут мајке која се радује своме детету као најслађем и најлепшем бићу на свету.

Тако Бог гледа на нас, са том светом наивношћу (или пре позитивним односом него наивношћу), јер зна да се човек само тако реално исцељује, постаје бољи, постаје достојан – кад добија дарове, јер све је дар. Добија их зато што су људи достојни? Не, они су недостојни, али да би могли да постану достојни.

То, што поседује Бог, та Његова огромна слобода, чини Га изузетно привлачним. Бог нас привлачи. Он није некакво безумно биће које смо створили у своме уму и према коме се односимо у складу са својим представама. Зато ћеш данас и чути младе људе како говоре: „Шта ће ми такав Бог?“

Јер ми им приказујемо таквог Бога, али Бог није такав. Бог на Себе преузима одговорност до те мере, да се смирава пред Својим створењем и буквално не види оно што смо ми искривили. Искривили зато, јер смо и сами изобличени. Обично сами постајемо такви. Зато Бог преузима на себе одговорност за оно што си ти учинио, улази у овај свет и, да би нам објаснио шта хоће да каже, усходи на Крст. Ово чини не зато што Му се то допада и што то хоће, него зато што је за нас то једини начин да схватимо Његове речи. Разумете ли о чему вам говорим?

Није било другог начина да схватимо то што нам Он говори. Било је неопходно да Га умртвимо, како бисмо схватили шта то тачно има у виду. Био је послушан до смрти (Фил. 2,8), и Његова љубав била је – до смрти. Та натприродна љубав, то је тајна Цркве, њено наслеђе, и стога Црква неће имати краја.

Бог не разуме језик фарисеја и не одговара на њега. Он разуме језик који Њему доликује – језик смиреноумља, и све језике усклађене с њим. А када говори фарисеј, Бог и не зна шта је он рекао. Ако Га питаш: „Шта је казао?“ – одговориће: ,,Нисам схватио. О чему ли је толико причао?“

Оно што говори фарисеј нема смисла, јер је супротно смиреној љубави коју представља Бог. „Овај је такав и такав, а онај такав и такав“ – и томе слично. А онда видите страшну причу о жени ухваћеној у прељуби – причу која у очима моралиста делује скандалозно, чак и када то не кажу. Јер су и сами свештеници избегавали да говоре о том месту из Јеванђеља, нарочито у прошлости. Њу хватају на месту преступа, окружују је и одводе к Њему. Нису знали шта да раде – позната вам је та прича – па су питали један другога:

,,Шта ћемо сад? Шта каже Закон?“

У канонском тексту Јеванђеља читамо да је Христос, док су Му говорили о тој жени, сагнут писао по земљи. Шта је писао? У једном апокрифном јеванђељу спомиње се да је написао име фарисеја који је стајао у близини, и име његове љубавнице. Схватате? ,,Јован – Васула… А онда друго име, и поред – име сусетке. Људи су били ужаснути. Тек тако је успео да их убеди, пошто је њима човекољубље било страно. Након тога Христос изговара познате речи:

Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8,7). И нико није смео да баци камен, јер су им имена била записана на земљи.

Затим се обраћа жени и каже јој да пази на себе. Не каже јој: „Јао, шта си то учинила!“ Он јој даје опроштај зато што се смирила. Сажалио се на њу и ободрио ју је: „Постоји Онај Који те воли! Буди пажљива! То што си учинила – ништа је у поређењу с оним што значиш“. И тако ову жену чини светом. –

То је Божији начин, за други не знамо. Наравно, многи су потом измишљали различите начине, али знајте да је хришћанство данас у значајној мери искривљено, па се понекад претвара и у ,,бапске приче“ (1. Тим. 4,7), зато што се њиме баве људи који нису познали Бога.

А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, нето се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!

Он стоји поиздаље. Неће чак ни да погледа ка небу и само се бије у груди јер је остао без речи. Схватате? Да се неко од нас нашао на цариниковом месту, могао би да каже:

„Слушај, фарисеју! Дошао сам овде због тога и тога, одакле ти право да говориш о мени, и о томе какав сам?“

Зар није могао тако да каже? Неко од нас би рекао: ,,Шта то причаш, фарисеју? Па ти си гори од мене!“ Још само да се побијеш с њим. Цариник пак то не ради. Он прихвата ову тешку увреду – не од Бога, него од другог човека.

У древним отачницима пуно је оваквих задивљујућих прича. Недавно сам читао о светој Исидори, Христа ради јуродивој, која се подвизавала у манастиру са још четристо монахиња. Ту је дошла у подераној одећи и од првог дана понашала се чудно, показујући да у њеној глави није све у реду. Монахиње су је сматрале за умно поремећену, и према њој су се понашале како су хтеле, а она је по читаве дане проводила седећи крај пећи.

Онда је преподобни Питирим – који се подвизавао на једној гори недалеко одатле, и који је у оно време значио што и свети Пајсије у наше доба – добио октривење. Помислио је: постоји ли човек који је већ достигао оно што мени тек предстоји да достигнем? И Дух Свети му је одговорио:

„Гледај, у том и том манастиру постоји монахиња која стоји знатно изнад тебе!“

Тако је дошао у манастир, где су га дивно дочекали, пошто су знали да је велики старац. Обратио се монахињама:

„Од срца вас молим, саберите се све око мене!“

Дошле су, али ни у једној од њих није препознао ону коју је тражио. „Међу вама треба да буде монахиња са златним венцем на глави“. Дух Свети ју је тако показао њему – са златним венцем. ,,Која је то? Па све смо дошле!“

,,Не, нисте све! Има још једна монахиња“.

„Јесте, има још једна, али она није нормална“.

„Доведите и њу овамо“.

И управо је то била она на којој је видео венац. Монахиње су говориле:

„Па она није нормална!“

„Она је велика света и заслужује да постане амма (тј. духовна мајка)!“

Одмах су почели да је обасипају почастима, али она је ишчезла, тако да је нико није чак ни приметио. И више се никада није појавила. Нико није знао куда је отишла и како је окончала свој живот. Јер није тражила похвале. А и шта ће ти похвале, кад имаш Духа Светога?