Часни оци и благочестиви хришћани! Црква данас, на средини Свете Четрдесетнице кроз коју пролазимо, износи Часни и Животворни Крст на поклоњење, да се сетимо, како смо избављени, како смо спасени, како смо искупљени Жртвом Сина и Слова Божијега на овом освештаном Дрвету. На Њему обвезница греха би поцепана и ми се ослободисмо проклетства греха и сатаниних окова. На то нас подсећа наша Црква ове недеље, која се назива Крстопоклона.

Крст Христов представља возглављење целокупног Јеванђелског учења. Христос би разапет и Крст Га одведе у Васкрсење. Не може се замислити Христос без Крста. Ако одвојимо Христа од Крста, Он престаје да буде Христос који спасава. Ако из живота хришћанина одстранимо животно распеће, тад имамо посветовњачено (секуларизовано) хришћанство, које не може да нас морално и духовно уздигне у свештене и духовне сфере. Ко добро разуме тај смисао, ту поруку, ко у то поверује и то следи, постаје истински и прави ученик и слута Христов. Христос је за нас савршен узор, Који смо позвани да подражавамо и да Му се уподобљујемо.

Крст Господњи нам објављује три велике истине. Прво, да би се разрешио и избрисао велики терет нашег греха, било је потребно да Бог телесно сиђе на земљу, да постане човек и да се разапне. Било је неопходно да се пролије Крв Христова на Крсту, да би се опрао кал греха. Једино тако смо могли да пронађемо пут који нас води искупљењу, спасењу, истини и светлости.

Друго, објављује бескрајно човекољубље, милосрђе и Љубав Божију, која остави небеса и сиђе на земљу да бисмо се спасли ми, виновници [смрти], незахвални и неблагодарни људи. Треће, показује велику вредност наше душе, иконе Божије, коју смо ми запустили, било из незнања било из лакомислености, оставивши је обнажену од благочестивости и врлине и сву изранављену; док за тело, које ћемо овде оставити, чинимо толико тога, толико га негујемо!

Душа представља све на свету, јер од ње живи и тело. Међутим, ми не водимо рачуна о њој, не дајемо јој чисту и истинску храну. Духовно поболевамо због греха, трујемо своје животе, лишавамо се благодати Божије и сналази нас мноштво недаћа као плод нашег удаљавања од Бога.

Ако смо пазили док је читано Јеванђеље, чули смо три основна предуслова да би неко био Христов ученик. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ (Лк, 9, 23). Нажалост, многи хришћани не знају ништа о Јеванђељу. Зато слушају јеретике и хилијасте”. А сматрају себе православнима. Када им нешто кажеш, позивају се на стих: „Ако ко хоће да иде за мном…“. Видите, они чак ни не знају тачно и потпуно значење овог јеванђељског стиха.

Ово „Ако ко хоће да иде за мном…“ односи се на оне које су у одраслом добу, својевољно и свесно приступили хришћанству. Међутим, ми смо на крштењу рекли: „Одричем се сатане и присаједињујем се Христу“. Сабрани смо под заставом Крста и позвани да свакодневно носимо-пред собом уздижемо Крст Господњи. А Крст Господњи су жалости које са смирењем подносимо да бисмо били угодни Богу.

Наш пост представља један крст, молитва јесте освештавајући крст, борба са помислима је крст, наша милостиња је крст. Уз помоћ Распетога Христа крст постаје лаган. Мало помало, узимамо учешће у Страдањима Христовим у овом животу, и тако се удостојавамо да постанемо причасници и Његове небеске славе.

Током читаве ове недеље посредством Јеванђеља пред нама је Христово Распеће, да би нас подсећало да живот сваког хришћанина треба да буде на распећу и да хришћанин треба да прихвата Христову вољу као своју сопствену. Да се не приљубљује ономе што се Христу не допада, да га не следи ма одакле то потицало. Нажалост, ми избацујемо крст Христов из својих живота да би га учинили лакшим, а последица тога је да стичемо обилна материјална добра, али не и спокојну савест, због кршења Божијег закона и кривице [која нас мори).

Крст Христов за нас хришћане јесте символ љубави, јер нам је на Крсту Христос показао љубав када се помолио и рекао за оне који су Га распели: Ойрости им Оче, јер не знају шта чине! (Лк 23, 34). То је Христос православних хришћана.

Он је и символ жртве. Иако ми бејасмо непријатељи Христови, Он толико заволе нас људе, да се жртвовао, страдао и разапео за нас – да не бисмо страдали, да би нам подарио искупљење.

[Часни Крст] је такође символ победе и тријумфа, непобедиво оружје против бесова, помисли и страсти – једино што би га требало правилно употребљавати, са вером, смирењем и врлином. У том случају се дешава следеће: „Дрхте и стрепе, не могавши да гледају силу његову“ ђаво и његове силе.

Часни Крст штити не само нас вернике, него и иноверне, по Промислу Божијем. Неки се Јеврејин задеси у незнабожачком храму и одлучи да тамо проведе ноћ. Зато што помисли како на ом месту бораве демони, а они се боје Крста, он закрсти узглавље и заспа. Дођоше бесови и разговараху између себе каква све зла нанесоше свету. Чим угледаше Јеврејина како спава, помислише да га нападну. Приђоше да му учине зло, али не могаху. Рекоше: „Нечиста је ова лешина, али је на њој печат крста“. Јеврејин, пошто их је чуо и зато што је познао силу крста, постаде верни хришћанин, а после и монах! Такву силу има Часни Крст!

– Крст је свесилно оружје нама верницима – када поседујемо врлину. Ако је не поседујемо – постајемо лицемери, фарисеји, изругивачи, и не можемо да стекнемо добробит која проистиче из Распећа Богочовека и Спаситеља нашег Христа.

Навешћу вам неколико малих примера, да се преиспитамо да ли смо испунили нашу дужност у свом животу или смо можда учинили уступке који се састоје од малих узмицања и издаја апостолских, јеванђељских и светоотачких начела наше Цркве.

у Финској, у данашње време, збило се следеће: неки професор историје је излагао пред великим бројем научника. Пре него што је почео, прекрсти се на врло очигледан начин. Кад заврши, један од слушалаца га упита:

– Да ли сте се прекрстили реда ради или демонстративно? Он одговори:

– Ми, православци, када.започињемо неки посао и када смо заједно са осталима, када једемо, када пијемо, када путујемо и када идемо на спавање – закрштавамо се оруђем нашег искупљења, освештања и спасења – Часним Крстом. То чинимо из дужности, јер тако исповедамо нашу веру и иштемо велику милост Богочовека Христа. Знајте, да сам излагао било у Њујорку или Москви или у Тирани, и тамо бих се осенио крсним знаком.

А ми се стидимо да се прекрстимо када пролазимо поред цркве или за столом! Чак и начином на који се крстимо ми се ругамо крсту. Тиме показујемо колико је површан однос који гајимо према символима наше вере.

На острву Хиос 1821. године, када су Турци освојили острво – беше то мрачно и тешко доба – двадесет хиљада становника острва, већином младих, беху доведени у пристаниште како би били погубљени. Рекоше им:

Згазите крст и поклонићемо вам живот!

А они у један глас сви заједно повикаше:

– За Часни Крст Христов!

Сви се [Грци] крстом прекрстише и [Турци] их све поклаше. То је вера хришћанска! А ми немамо храбрости ни међу хришћанима да кажемо ко смо. Може се ово сматрати формом, али форма пројављује суштину, када се то чини са побожношћу и са пажњом.

Доћи ће времена безбожништва и времена неопходног исповедања вере, и биће потребно да исповедамо Христа пред људима и тиранима, чак и својим мучеништвом. Будући да ми немамо воље и хтења, у Божијој је моћи да нам да силу исповедништва, да у трен ока постанемо мученици, да задобијемо венац мучеништва и уђемо у Царство Небеско.

Данас нам је наша Црква својим благословеним химнама поручила много тога. Запамтимо само једно: „Пречасни Крсте, душе и тела наша освети силом својом“ и „Силом Крста Твога спаси нас, Господе. Амин“.