архиепископ Атанасије Лимасолски тајна успеха беседа у недељу о царинику и фарисеју

Имати смирење – то је главни услов који је неопходан да би човек могао да заволи. Прича о царинику и фарисеју, с једне стране, открива нам трагику човека, који је по слову Закона, рекло би се, био исправан. Са те тачке гледишта фарисеј је био веома добра особа – добар религиозан човек, јер је испуњавао све обавезе и чинио све што је законом прописано. Ипак, управо ту је погрешио, ту се спотакао, јер је наступило време када заповести губе снагу, када престаје чак и вера – тако каже свети апостол Павле и вера, и нада. А шта остаје? Љубав, која показује савршенство човекове личности (в. 1. Кор. 13,8). Зато нам је као јединствену и највишу заповест Господ дао љубав према Богу и ближњем.

На овоме бих да се задржим, пошто се код нас, хришћана, често догађа следеће: трудимо се да испуњавамо своје обавезе, чинимо што можемо, покушавамо да живимо у Цркви, остајући при томе бесплодни, налик посађеном дрвету које је живо али има само лишће, без плодова. Ових дана био сам у једном храму, нећу рећи тачно у ком, јер се Лимасолци лако увреде. Дакле, посетио сам цркву, где у олтару помаже један добар, благочестив господин. Он је ту већ много година десна рука свештенику, прислужује му, и кад год дођем не заборави да ме подсети колико већ времена помаже и служи Цркви. Ја му наравно кажем „браво“, пошто то и жели да чује.

Када сам пре неки дан служио тамо, у олтару је било и неколико малих дечака који природно увек нешто ураде како не треба. Он је дохватио једнога од њих и истерао га из олтара. Отрпео сам то, колико год да ми се није допало. У принципу се изнервирам кад видим тако нешто, али овога пута сам оћутао. После пет-шест минута исто се догодило и са другим дечаком и њега је избацио напоље. Рекао сам себи: „Данас ћу се посвађати с овим господином“. Када је дохватио и трећег дечака пришао сам му: ,,Зашто тако поступаш са децом?“

„Морају напоље зато што праве буку!“

„Мислим да из олтара треба да изађе неко други, а не деца!“

Он се увредио, отишао је да седне у други угао, и више са мном није разговарао. Шта да се ради – потрудићу се да се до Васкрса помиримо… Али хоћу да кажем следеће, и често то понављам мојим свештеницима: можете ли да замислите човека који буквално живи у храму, чува реч Божију, иде на све литургије – а има тврдо срце које чак ни деца не могу да смекшају? Где је ту плод Јеванђеља, заповести Божијих? До чега нас, на крају крајева, доводе те године проведене у Цркви? До такве немилосрдности, варварства, безосећајности, до такве грубости да ниси у стању детету пар речи да кажеш?

Не кажем да деца могу да раде све што пожеле. Ја сам против тога да деца не знају за границе, да у храму раде што им се прохте, да га запале. Наравно, решење није у томе да их истерамо напоље, па да јадно дете, знајући да је владика у храму, од стида у земљу пропадне. Хоће ли оно више пожелети да дође у цркву? Наравно да неће. Но, тебе и не интересује хоће ли се вратити или неће.

– Истинско чување заповести Божијих, закона и онога што је речено код пророка не треба да нас води ка томе да заповести постану вредност по себи, него напротив – ка томе да у свему почнеш да подражаваш Христа, како би стекао милостиво срце, и постао милосрдан као наш Отац. Ако код тебе тога нема, зашто онда чуваш заповести? То је као када би болесник увек у одређено време узимао лекове, ништа не пропуштајући, али никада не би оздрављао. Узима лекове, пије их на време, али без икаквог резултата. Ето такав је религиозан човек који држи све заповести, али никада не достиже њихов циљ, а циљ свих наших дела је један – љубав према Богу, љубав. Ако не долазиш до ње, како ћеш постати налик Богу и истинско чедо Божије?

Управо то се догодило несрећном фарисеју. За њега заповести су постале вредност по себи, и када је стао пред Бога, он је, у суштини, био очигледно опијен својим врлинама. Он их је заиста имао, али те врлине нису доносиле благодат Духа Светога. Оне су биле само лишће на дрвету, и ма како да је добро било то дрво, оно није имало плодова. Зато је Христос заповедио да усахне смоква на којој није нашао ништа сем лишћа (види: Мт. 21,18-19). Човек пун врлина, кажу Оци, постаје налик усахлој смокви. То је човек који чини све, али нема плодова, само лишће. Устао је, истражио себе и видео да је самодовољан, да нема никаквог недостатка.

Понекад кажу: „Истражуј самога себе“. Право да вам кажем самопосматрање не спроводим. Питам се: Зашто бих посматрао себе кад знам да сам грешан од главе до пете? Да истражујем себе како бих открио неко добро које сам постигао? Као извиђачи: да видимо која смо добра дела данас учинили, а шта је било лоше?

Једном се старац Пајсије после неког пута вратио на Свету Гору. Пошао сам да га видим, а он се смеје и каже:

„Знаш ли шта нам се догодило успут?“ ,,Шта?“

„Пођем ја с тим и тим…“

To je био послушник врлинског живота, нећу наводити његово име, добар подвижник, али мало оптерећен законом. Годинама није излазио у свет и сад је пошао заједно са старцем. У барци седе један до другога, послушник с времена на време уздахне и каже:

„Ух, ево излазимо у свет, ако смо нешто и имали остаћемо без тога!“ –

Мало касније опет уздише:

„Ех, шта нас задеси, идемо у свет! Таман да смо и имали нешто, сада ћемо изгубити.“

По доласку у Уранополис вели:

„Ево и Уранополиса! Шта се ово с нама догађа? Толико година човек не излази са Свете Горе! А сад, ако смо штогод и постигли – изгубићемо!“ Старац Пајсије му коначно рече:

„Слушај да ти кажем оче. Ево овако: ја нисам имао ништа, па ништа нисам ни изгубио. Али ти, који нешто имаш – буди опрезан!“

Заиста, шта умишљаш ко си? Ја се тако не осећам. И шта то могу да изгубим, кад немам ништа? Потпуно сам пропао, без остатка. За шта бих могао да кажем да сам имао, па изгубио? Шта сам ја то имао? Авва Исак Сиријски каже нешто заиста дивно: „Ко је испод свих, где ће да падне?“ То јест, сви су виши од онога ко је себе поставио на најниже место, и он више не може да се унизи.

Дакле, човек који у себи види врлине и добра дела, почиње да се ослања на њих, и онда настаје трагедија, јер такав пати од синдрома фарисеја. Шта он затим ради? Осећа потребу да благодари Богу. Видите, он је благочестив човек па каже: Боже, хвала Ти што нисам као остали људи… или као овај цариник (Лк. 18,11). И онда показује на сиротог цариника.

– Дакле, „Хвала Ти Боже што нисам као други људи, Ти си ми дао толико врлина слава Богу! И наравно, ја сам добар човек!“

Понекад људи кажу: „Тако сам задовољан! Да је жив и здрав Господ – шта год да затражимо, Он нам све да!“

Да, рекао сам да је жив и здрав, и да Му се не деси нешто… Јер, у том случају… Тај Бог Који нам даје све је добар, али ако наступи час када нам не буде дао оно што тражимо, онда више неће бити добар? Онда ћемо почети да Га грдимо говорећи: „Боже, како Те није срамота? Одлазимо у Цркву, добри смо људи, толико смо добрих дела учинили, а Ти, уместо да будеш добар према нама, добар си према грешницима и хулитељима, а према нама праведнима односиш се лоше?!“ Ми у суштини сматрамо да наша добра дела обавезују Бога, зато тај осећај присуства добрих дела реално прља сваког човека, нарочито нас који одлазимо у цркву.

Зато је Христос изговорио те речи које се нама не допадају али су истините: Цариници и блуднице пре вас ући ће у Царство Божије (Мт. 21,31)! Зашто? Не због њихових дела, већ упркос њима. Ради њиховог смирења. Доказ за то је – јеванђелски текст који смо данас прочитали.

Цариник није био оправдан зато што је био цариник. Да неко не би рекао: „Идем да постанем цариник! Ако је цариник ушао у рај, сакупљаћу порез, отимаћу људима, постаћу зао!“ Али цариник није ушао у рај зато што је био цариник. Он није био оправдан по том основу, него по другом. И фарисеј такође није био осуђен зато што је чувао закон. Не. Христос је такође веома тачно чувао закон, и сви свети до краја су чували заповести Божије. Он је био осуђен зато што је одвојио закон од циља живота. Није схватио и није хтео да прихвати да треба да учини још један корак, и да је љубав – крај и циљ закона.

Зато није могао да крене даље, а и како да крене, како да заволи, ако је био роб егоизма? Човек егоиста никада не може да заволи: он не воли никога, јер воли само себе; не чује никога, јер слуша само себе; никога не исцељује, јер постаје лекар самом себи; не комуницира са другима, јер говори само са собом; и што је најгоре – он чак и не примећује шта се с њим догађа, јер је слеп и не види своју нагост, болест и ране. Зато је фарисеј био осуђен – јер лечењу Божијем није допуштао да делује и да донесе резултат. –

– А други, то јест цариник, био је грешан, овејани злотвор, али Бог га је оправдао – не зато што је био цариник, грешан и лош, него зато што је открио „тајну успеха“. Шта је учинио? Стао је позади, сагнуо главу, плакао, ударао се у прса и говорио: Боже, милостив буди мени грешноме! (Лк. 18, 13) И то му је отворило двери Царства Божијег.

Зато нас цариници и грешници престижу у Царству Божијем – не због њихових дела, која су за жаљење и која треба да избегавамо, него због њиховог става, јер имају здраве карактерне особине, здрав однос према Богу, и не хвале се својим добрим делима. Они нису били обузети својим егоизмом, код њих није било ни трага гордости, и никада нису сматрали да заслужују Царство Божије. Авва Тихон Рус говорио је:

„Видео сам рај и пакао, и ах шта се тамо догађа! Пакао је пун светих, али гордељивих, а рај пун грешника, али смирених грешника!“

Ово је важно, да је ад пун гордељивих светих, људи који чине добра дела али се никада не кају, јер су увек били добри. Никада нису ни помислили да им нешто недостаје.

Хоћете ли да проверите себе? То је врло лако: нека свако од вас погледа каје ли се пред Богом. Обратите пажњу: нисам рекао да треба да идемо у цркву, чупамо косу и плачемо – то не. Ово зна бити тешко чак и пред искусним духовником, и не може се увек постићи. Но, да ли ми сами плачемо пред Богом због губитка свога спасења? Плачемо ли због свог удаљавања од Бога? Да ли духовни живот за нас стварно представља плач, тугу, бол, па готово и очајање због тога што не можемо да се спасемо, и што се то може догодити само по милости Божијој? Ако чинимо тако и плачемо у својој молитви, тражећи милост Божију и опроштај, онда за нас има наде. Али ако никада нисмо осетили бол, ако не плачемо и не ридамо због тога, то значи да постоји нешто што нажалост оптерећује нашу душу и не допушта јој да функционише правилно.

Док сам био на Светој Гори, у Новом Скиту, у првој или другој години након што сам постао духовник не питајте ме колико сам година тада имао, јер ћете се разочарати – дошао је један врло духован човек, мирјанин с Халкидикија. Био је заиста човек Духа, духовно веома јак. Сећам се како је плакао и ридао на својој првој исповести код мене, да сам помислио: „Пресвета Богородице! Шта ли ћу чути од њега? Колико суза, колико јецања! Сигурно је некога убио!“ Зебња ме је обузела у ишчекивању онога што ћу од њега чути. Јер први пут сам видео да неко тако плаче.

После неког времена опет је дошао да се исповеди у скит где смо живели. Била је субота, ту је било и других посетилаца. Рекао ми је: „Оче, хтео бих да се исповедим!“

Упитао сам га:

,,Кад се враћаш кући?“

„Остаћу пет-шест дана“.

„Добро, онда хајде да исповедим прво оне који путују сутра, па ако стигнем исповедићу и тебе“.

Одговорио ми је:

,,У реду, оче, како хоћете“.

Тај човек је чекао пред храмом. Време је пролетело.

„Ево видиш – нећемо стићи сада, хајде да се одморимо“, рекао сам му, јер је служба у манастиру почињала у три сата ујутро. „Сутра ћемо се видети ако будеш ту“.

Како благословите оче, нема проблема!“

Ујутро смо пошли на службу, служили смо Литургију, била је недеља па се одужило на шест-седам сати. Он је стајао позади у углу. Знате ли чиме се у то време бавио? Имао је аутомобил, па је на њему лети продавао сендвиче у улици покрај плаже на Халкидикију – можете да замислите како је то изгледало и шта је тамо доживљавао. А зими је радио као рудар. Стојећи дакле позади и молећи се, сагнуо је главу и плакао. Када се завршила Литургија дошао је до олтара и рекао ми:

„Хоћу нешто да ти кажем“.

„Не могу сад, још нисам употребио Свето Причешће – дођи касније“. Али он рече:

,,Оче, молим те! Оно о чему бих да ти кажем, врло је озбиљно! Догодило се нешто велико, не знам шта је то?!“ „Шта ти се догодило?“

„Знаш, за време свете Литургије стајао сам иза и размишљао о томе како сам недостојан да се причестим. Рекао сам себи – да сам био достојан причешћа, Бог би ме синоћ просветио да се исповедим и данас бих се причестио. Гледао сам оце, монахе како се причешћују, сви сем мене. И понављао сам: ‘Ради мојих грехова Бог ми није допустио да се причестим. Питао сам се: ‘Шта то умишљаш о себи? Зар ти да будеш достојан причешћа? Па због твојих грехова Бог је све тако уредио!“

Гледајте како је смирено расположење и дух имао тај човек. Док сам ја излазио са светим Путиром како бих причестио светогорске оце и људе из света, тај сиромах је себи говорио: „Данас, у недељни дан, на Светој Гори, ја не могу да приступим причешћу. Али макар да Те издалека видим и то ће ми бити довољно!“ Посматрао је свети Путир и видео унутра Тело и Крв Христову, којима су се људи причешћивали. Тако је доспео у силно умиљење, склопио је очи и из њих су потекле сузе. У таквом стању изненада је осетио да му се у устима налази Свето Причешће и обузео га је немир. Шта је даље било? Незнано како у његовим устима појавила се честица Тела и Крви Христове, које је у том молитвеном расположењу прогутао… Након тога, дрхтећи, дошао је до олтара да исприча шта се догодило.

Наравно, ја нисам узео да му нашироко објашњавам то што се збило, јер такве се ствари не објашњавају онима који их доживљавају, него самоме себи рекох: „Погледај шта значи смирење“. Сви смо се ми тога дана причестили. Али ко се заиста причестио? Тај смирени човек, који није себе сматрао достојним причешћа и који је био презрен – нисмо га чак ни исповедили и оставили смо га да стоји у углу. Њега је Сам Бог причестио, и он је примио Тело и Крв Христову у себе кроз благодат Духа Светога – ово се не може другачије објаснити.

Није био у прелести, нити је у том смиреном човеку уопште било места за прелест.

Пада ми на памет једна прича из Отачника (Патерика). У неком манастиру било је много отаца и један обичан човек у изношеној одећи, кога су ту држали из милосрђа, не обраћајући на њега никакву пажњу. Међу братијом био је некако презрен и одбачен, нису хтели ни да га замонаше. Цепао је дрва за манастирску летњу кухињу, радио и у цркви за време службе, али непрестано пазећи да се ватра у кухињи не угаси, услед чега је стално био чађав и прљав.

Једном док је био у цркви када су служили свету Литургију и монаси певали, понела га је атмосфера, осетио је усхићење и за тренутак се заборавио. Вариво у котлу почело је да кипи и да се прелива преко ивица. У летњој кухињи избио је пожар. Одмах су се зачули повици: ,,Ватра! Пожар!“. Схвативши шта се догодило овај човек рече: „Пресвета Богородице! То је због мене! Ако се ватра не угаси, могао би да настане велики пожар!“ Без размишљања бацио се у огањ, стао да меша вариво и да избацује запаљене цепанице. Мало-помало ватра је слабила и на крају се сасвим угасила.

Монаси су били запањени јер су га видели како стоји у огњу и не гори. Игуман рече:

,,Оци, Бог је данас био у летњој кухињи, а не у цркви! Ми духовни људи уопште нисмо могли да се приближимо ватри! Он је међутим ушао у огањ, он који је годинама долазио да чује макар реч од онога што говоримо, он који је увек био у чађи и прљавштини, он кога нисмо хтели да замонашимо, и који чак никада није улазио у храм у исто време кад и ми. Држали смо га да води рачуна о дрвима у летњој кухињи. Бог је, испоставило се, био тамо, с њим, а не са нама“.

Бог је тамо где је смирење. Он је у ономе и са оним ко никада није сматрао и мислио да је тобоже Бог његов дужник – будући да „ чиним то и то, молим се, бдим, постим, дајем милостињу“ и штошта друго. Онда мислимо да смо тиме избегли погибељ и одбацивање. „Ја сам – неко!“ Али Бог никада није с човеком у коме има макар и трага умишљености, сујете и гордости.

Зато су, браћо, данас у основ духовног пута ка Христу Оци Цркве поставили смирење и расположење цариника. Не његова дела, него расположење његове душе, како би нам показали којим путем треба да кренемо да бисмо пронашли Бога, да бисмо задобили васкрсење.

Многи питају: „Како могу да стекнем Божију благодат?“

Ми онда причамо много тога доброг и корисног. Али мислим да ће за све нас најприкладније бити речи из Отачника (Патерика).

Један монах који је желео да постане отшелник у пустињи, кренуо је и пронашао неког великог авву коме је рекао: „Оче, реци ми како да се спасем? Кажи ми реч од Духа Светог, како да се спасем!“

Старац одговори:

„Иди седи у својој келији, и када будеш гладан – једи. Кад будеш жедан – пиј. Кад ти се спава – спавај. Али само непрестано држи у своме срцу цариникове речи, и спасићеш се!“

Човек који је заиста достигао душевно расположење цариника изражено кроз вапај: Боже, милостив буди мени грешноме – већ је ушао у Царство Божије. Он је достигао циљ Јеванђеља, заповести Божијих, исто као и циљ ради кога је Сам Бог постао Човек.

Молим благодат Духа Светога да нас Он све уразуми, јер нам заиста чак и обична логика говори о неопходности смирења. Гордељивац је неразборит, безуман, али нажалост сви смо ми у својој гордости неразборити и безумни. Молим се да нас Бог уразуми, и да увек, а нарочито у овом благословеном периоду Триода, проналазимо цариниково благо у својим срцима. И да нас удостоји Бог те велике слободе, коју осећа човек када себе постави ниже од свих људи.

Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 11. мај 2023.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци