Људи су нестални, јер не поседују ни садржај, ни дубину. Само код светих постоје садржај и дубина, зато они све посматрају дубље. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај (Лк. 18,14). То је величанствено да те оправда Бог. Шта би се више могло пожелети у овом животу? Дух Свети те овога трена оправдава, посећује те на небески начин и даје ти невероватну утеху, даје ти дарове. Жао ти је других. И грешника, и праведника, и фарисеја, и нефарисеја – свих људи. То је жалост пуна снисхођења, јер Дух Свети хоће да ми на тај начин спознамо истину да сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.

То је непоколебљиви закон, духовни закон. Чим опазиш да се неко узноси и говори: „Видите ме, само мене гледајте! Ја сам онај кога сте чекали!“ – знајте: ту ће брзо да експлодира бомба. Јер то није језик Бога. То ће пре бити вавилонски језик – ђаво ће се умешати и уништити све. На пример, слушамо политичаре и размишљамо: „Пази молим те, сваки од њих хоће да нас убеди да смо само њега чекали, само њега!“ – А убрзо потом сви почињу да их куде. Како је то страшно, зар не? Зато што они свој подухват започињу без Бога. Једна је ствар када те узвиси Бог, а друга – кад сам себе уздижеш. Ако те Бог узвиси, потпуно си сигуран: нећеш пасти, поступићеш исправно, избећи ћеш опасност. А ако сам себе уздижеш, то значи да благодат не почива у теби, и да Бог у теби не проналази мир за себе.

Зато оци непрестано и говоре о смиреноумљу. Смиреноумље је – језик Бога, Он говори тим језиком и тај језик разуме. Ако те Бог не схвата на молитви, у њу треба укључити и тај елемент. Ако хоћеш да Бог разуме твоја мољења, у њима треба да буде присутно и смиреноумље. Смиреноумље се изражава на многе начине то је и служење, и благодарност, и покајање. Покајање, то је – смиреноумље par excellence, зар не? Видите како почиње Канон евхаристије:

„Благодаримо Ти, Господе Боже Сила, Који си нас удостојио да и caдa cтaнемo пpeд Твој свети Жртвеник и припаднемо Твоме милосрђу за грехе наше, и за незнања људска“.

Свако од нас примио је доброчинства која у значајној мери може да види, и то за њега постаје узрок смиреноумља и благодарности.

Смиреноумни говоре: „Нисам учинио ништа, а Бог ме је сачувао и тада, и тада, и тада“. Није свет онај ко има благодатне дарове, него онај ко је био свет и пре благодатних дарова. Благодатни дарови долазе када човек постане свет, у противном они би га погубили. Разумете? Бог хоће да благодатне дарове пода свима. У раној Цркви половина верујућих је пророковала, а друга половина имала је дар тумачења речи Божије. Но, ако Бог да благодатне дарове теби, таквоме какав си, убрзо ћеш се претворити у некаквог гуруа, који ће лажно пророковати и чинити „чудеса“. Тако ћеш и себе погубити, и другима ћеш нашкодити, јер ђаво нема милости и свакојаке ствари уме, које скупо продаје, увек нама на штету.

Запамтите ове речи: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Смирење значи имати храну, имати могућност да се употреби власт, имати здравље – и све то сматрати даром Божијим, и молити Га да ти укаже шта с тим даром да радиш. То је смирење. О томе смо говорили и раније: једна је ствар крст, а друга – муке. Муке нису крст. Кажеш: „Ја носим крст!“ Да, имаш муке, имају их сви. Јер постоје два крста: један је десно од Христа, а други лево. И само један спасава, док други значи – просто муке.

Зар је оно што подносим када нашкодим другоме – крст? За то сам крив ја.

Крст је – оно што се догађа када хоћу да испуњавам вољу Божију, када хоћу да применим мудрост Божију, али наилазим на отпор. То је крст, и он може да се пројави као болест, као омаловажавање, као сиромаштво итд. То је крст. Крст је оно што чиним по слободној вољи и прихватам као сведочанство истине Божије. А не кад гађам некога, па он узврати и убије ме. То је узвраћање на зло које сам учинио.

Смирење се пројављује и у томе кад неко има славу, лепоту, богатство, али се труди да их не демонстрира и да тиме не мучи другога, него му тајно помаже. Смирење – то је кад имам здравље, и користим га да бих помогао другоме, а не да му наносим бол. Смирење – то је кад имам лепоту, али њоме не рањавам друге, него Богу препуштам да је учини боголиком. Смирење је – када имам богатство, али се не хвалишем њиме.

А када немам ништа што бих могао да сачувам, шта је тада смирење? То се већ назива крајњим сиромаштвом. Но, и у том стању онај ко се смирава може да спозна шта је то смирење, тако што ће сматрати да треба да прихвати своје сиромаштво и због тога неће роптати пред Богом. Ово је такође смирење, али захтева више смелости.

Зато „сваки који себе узвисује понизиће се“, значи да у теби, у суштини, нема ничег вредног, него се сам хвалиш и узносиш. Будите опрезни у вези с тим, јер људи који данас уживају славу, прослављају сами себе. Гордељивац је – болестан човек, који умножава оно што има у себи, надувен је и хоће да сви буду очарани њиме. Једном студенту који је говорио: „Ја то знам, ја то знам“, рекао сам:

,,Слушај, кад сам ја био млад, знао сам све. А кад много тога знаш, много и не знаш. Но, када знаш мало, мало и не знаш“. ,,Нисам схватио?“ – одговорио ми је.

Када човек зна много, када се, на пример, дубоко погрузи у науке – онда схвата колико ствари још не зна и како много треба да учи. И што је парадоксално: сви ће га сматрати за веома ученог, а он ће говорити: „Ех, колико тога још не знам!“ А кад човек зна мало, онда говори: „Ја знам све!“ Он не може чак ни да замисли колико тога још треба да сазна. У духовном животу ово је веома важно. Зато је човек који има богопознање смирен.

Ми смо пролазни на овој земљи, зато су древни Грци човека називали смртним. За човека је веома важно да зна да је смртан. Бог ни са ким од нас није закључио уговор да ћемо доживети сто година, а онда ће доћи смрт. То значи да треба да научимо језик вечности.

Језик вечности је – језик смирене љубави. Вечност је – оно што се задобија већ у овом животу. Не можемо да је игноришемо. Ако то учинимо, она ће игнорисати нас, као у оној анегдоти коју прича архимандрит Максим. Дошла смрт по неког човека, а он узе да се претвара да је дете па каже:

„Хоцу њам-њам!“

,,Не, не, идес у ад-ад!“

Знање о томе не можемо да занемарујемо, али наша цивилизација и капитализам засновани су на реклами, на лајф-стајлу који стреми ка томе да заувек останеш незрео. Ти си му потребан духовно незрео, да ништа не би схватао, да би се увек осећао слободан, да би јурио у новом моделу неког аутомобила брзином од 160 км/ч, не размишљајући о томе да те иза кривине чека смрт. То хоће капитализам, а ми, као добра деца, треба томе да се што боље прилагодимо.

Друга анегдота коју ћу вам испричати показује да иако знамо да ћемо умрети, ми то свеједно не желимо. Јер смрт не представља нашу судбину – Бог ју је допустио, али ми не можемо да је прихватимо. Двоје старијих супружника споречкали су се око тога ко ће од њих први отићи на онај свет. Обоје су хтели да буду први. Муж је говорио:

„Жено, молим те, дај да ја одем први одавде, јер не бих могао да живим без тебе!“

А жена је одговарала:

,,Не, драги. Обично остају мушкарци, а ми, жене, треба да одемо како бисмо вам припремиле место на небу!“

Сваки дан су се тако натезали. И једном су се заиста толико посвађали, да се муж наљутио и отишао у кафану. Док је пио кафу сетио се да је заборавио кључеве код куће. Размишљао је овако: „Отићи ћу да узмем кључеве – како ми не би закључала врата, па да целу ноћ морам да преседим на улици – а онда ћу се вратити“.

Куца на врата, а жена пита: „Ко је?“ „Смрт!“

„Он није овде! Отишао је у кафану! У кафани је!“