09.05.2021.

Протојереј Георгије Митрофанов: Проповед на другу недељу по Васкрсу – Томину

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данашњи недељни дан се, драга браћо (и сестре) назива Антипасха или пак Томина недеља. Има нешто веома дубоко у томе што нам Црква у овај недељни дан, који следи након Светле седмице, након времена када смо ми једноставно славили, једноставно дали себи мали одушак од великопосних напора, управо страшно напомиње о неопходности подвига вере. И ми се сећамо светог апостола Томе. На жалост, сећање на овог светог апостола, које се кроз дуги низ векова сачувало у Цркви, није нам увек верно доносило црквено схватање тога у чему је био смисао његовог исповедања вере у Христа. И често се дешава да чујемо да је он био једноставно „неверни Тома“. И када угледамо човека који не верује чврсто у Бога, који не верује превише ни нама самима, ми га називамо „неверним Томом“.

Међутим црквено схватање служења овог великог апостола је потпуно другачије.

Да, заиста, свети апостоли су се „ради страха јудејског“ затворили у горњу собу, да заиста, многе од њих су савладавале сумње, иако им је њихов божански Учитељ Исус Христос обећао Своје васкрсење. Да није било ових сумњи, не би било ни њиховог одрицања од Христа, њиховог напуштања Христа, које се догодило у време Његових крсних мука. Али сада су они били сви заједно и узносили молитве да би им њихов божански Учитељ показао неки знак Свога васкрсења. И Спаситељ им се јавио на начин који нису очекивали. Јавио се у Своме преображеном, васкрслом телу, у оном истом телу, на коме су остали трагови клинова, који су зјапили, као ране, и истовремено, у том истом телу, које је било већ преображено и није сметало спаситељу да прође кроз зид горњице и јави се апостолима. Страшно је било и помислити да им се јавило привиђење које их искушава. И Спаситељ, видећи њихово маловерје, и овде им је снисходио и сео за трпезу са њима. И када су видели да то није дух, већ реално, њихов божански Учитељ, Који је дошао у телу, то јест, до краја испунио Своје обећање, они су се обрадовали.

Али са њима није био и свети апостол Тома, и када је сазнао за то, он није тада изговорио, опет, неке величанствене апостолске речи, већ просте људске речи о томе да он неће веровати у Спаситељево васкрсење, уколико не стави своје прсте у ране на Његовом телу. Једноставно, људски, рекло би се, да је он опет посумњао, али сумњали су и други апостоли. У речима, пак, апостола Томе, упоредо са сумњом, постојало је и нешто друго. Он није једноставно желео да види васкрслог Христа, да чује васкрслог Христа – инсистирао је да смело стави прсте у ране од клинова.

Напоменућу да многи философи, који су се бавили теоријом сазнања, наглашавали да је за човека најуверљивији, најубедљивији начин прихватања реалности, управо додир: опипати својим рукама. Па да, и ми живимо у времену где људи верују највећим делом у то што могу опипати рукама. Заиста, апостол Тома захтева најјаснији доказ тога да је Христос васкрсао, васкрсао у телу; у том истом телу у коме је био прикован на Крст.

Размишљајући о овоме у ове празничне дане након Васкрса, када нам се не мили ни размишљати о нечему сложеном; у дане када радост пасхалних дана у нама повремено рађа илузију наше дубоке приопштености Христу; у дане када не сумњамо у Христово васкрсење, јер уопште не показујемо афинитет да икако размишљамо о Њему, подсећање на сумњичавост апостола Томе чак у нашу душу уноси одређени несклад. И опомињући се речи из посланице источних патријараха XIX века о томе да они ништа не могу изменити у Цркви, јер је чувар вере – народ Божији (двосмислено изговорене речи из уста црквених јерараха), опомињемо се да је управо ово правоо народно одређење апостола Томе – Неверни Тома, и у највећем броју случајева одмахујемо руком над потребом да се озбиљно замислимо над овим фрагментом светог Јеванђеља. Као да смо ми Верне Томе. А међутим пажљиво усвајање јеванђелске приче нам открива човека до крајње границе искреног и часног. Уопште није се он случајно нашао међу апостолима и није случајно својим потоњим апостолским служењем и мученичком смрћу за Христа учврстио Христову Цркву у овоме свету.

А ето, управо је овај апостол Тома у датом тенутку посумњао у оно што су му говорили сабраћа-апостоли. А зашто је, у ствари, он и био дужан да им тако безобзирно верује? Веровати истоме томе апостолу Петру, који је уверавао, да ако се и сви одрекну, он се неће одрећи Христа, а трипут Га се одрекао, први се одрекао Христа. Зашто је морао да верује другој деветорици апостола, који су напустили Христа? Зашто би он морао да верује и самоме себи, јер и он је напустио Христа? И сасвим је могуће да се у души апостола Томе појавила сумња: можда су његова сабраћа-апостоли, сабравши се „због страха од јудеја“, видели приказу, и само им се учинило да је Христос васкрсао и посетио их?

Најчешће сумњу светог апостола Томе доживљавамо као пројаву његове немоћи, његовог маловерја. Тим пре, што на крају Јеванђеља одзвањају речи о томе да су блажени који не видеше, а вероваше. И ми, свакако, убрајамо себе саме у ред оних блажених, који не видеше, а повероваше. И тада ће већ свакако апостол Тома стати пред нас као упечатљив пример маловерја на фону наше вере; вери оних који не видеше, а врло могуће чак и који ни сада не виде Христа, који Га не виде годинама, деценијама чак ни у свом црквеном животу, јер исувише једноставно сматрамо себе хришћанима и говоримо о себи као о хришћанима.

И ево нас апостол Tома подсећа на ту очигледну истину, да је хришћанин обавезан да сумња: да сумња у себе, да сумња у свој доживљај Бога, у своју веру у Бога и ту нема апсолутно никаквог греха. Јер вера није лаковерност. Сећајући се народног одређења апостола Томе, као Неверног Томе, можемо се и подсетити на историју када је управо наш народ, који је наградио светог апостола Тому одредницом „неверни“, своје неверје испољио на најстрашнији начин у нама најближе време.

Та лаковерност са којом је наш народ пошао за онима који су га позвали да уништи своју сопствену Цркву, сопствену земљу, још једном постаје сведочанство тога да му је у датом тренутку недостајало способности да посумња у оне који су му предложили ово лако право на безбожност. Тако нам је блиска историја показала како је важан опит светог апостола Томе, тим пре што ако будемо пажљивије читали Јеванђеље, открићемо следеће: апостол Тома не захтева ништа посебно. Ево и сам Исус Христос, више пута се јављајући пред Својим ученицима, доказује им да је васкрсао, показујући им Своје ране од клинова. Апостол Тома се од своје сабраће разликује само по томе што он, не видевши овај доказ, чека га, очекује га и добија га од стране Христа.

Ово је веома важна тема за духовни живот хришћана. Када ми, да ли због равнодушности, да ли због страха, показујемо себе као оне који не сумњају, који не постављају Богу питања, ми тада лажемо. Бог од нас очекује питања. Њему нису потребне побожне марионете, он очекује свако наше питање и спреман је да одговори на свако од њих. Што су наша питања Богу више искушавајућа, више саблажњавајућа, али по својој суштини искренија, тим ће осетнији бити одговор Бога на наше питање. Бог се не боји наших сумњи. Он је спреман да саслуша све наше сумње и да их развеје.

И свети апостол Тома у време када пасхална радост повремено обузима наше мисли и наша осећања, подсећа нас на напор који нам предстоји свих наредних година нашег живота. Он нас призива да да одговорно и смислено идемо за Христом, да живимо у Христу, размишљамо о Христу, а не да Га волимо и верујемо у Њега безумно, као што често чинимо у овом животу и у односу на блиске људе и у односу на Самог Господа Бога.

Жалосно је што у нашој традицији апостол Тома није заузео место које му приличи. Имам у виду управо нашу културно-историјску, а не црквену традицију, која је уздигла овог апостола на тако узвишено место, уделивши недељу дана након Пасхе толику пажњу сумњама овог тако искреног и поштеног човека. Искреност вере јесте залог њене истинитости, а истинита вера реално чини чуда и обдарује сваког, па чак и најнемоћнијег човека, свим осталим духовним талантима, али треба почети управо од те искрености, те исте искрености, од које је почео свети апостол Тома свој разговор са Христом, који се нама чини не благочестив.

Реално, многи од нас чак ни свештенику не долазе са оваквим питањима и сумњама, са којима је Тома дошао Христу, а многи од нас се чак не одлучују да ни својој браћи и сестрама у Христу изнесу своје сумње. „Шта ли ће само помислити о нама? Одједном ће помислити да смо маловерни или неверни“. И тако се у нашим душама, у нашим узајамним односима акумулира та лаж, која, скривајући се иза илузије срдачне, бесмислене и стога, наизглед чврсте вере, претвара нас у бити у људе који не познају ни сами себе ни ближње. А живети у илузијама о самима себи и о својим ближњим – велико је искушење и велика лаж.

Нека нас пак, свети апостол Тома, који је тако неочекивано улетео у нашу перманентну пасхалну радост, не само доведе до опреза у односу према самима себи, већ нека нас и успокоји управо у томе односу, да Бог очекује било које наше питање. И свако наше искрено постављено питање добиће одговор од Њега, такав одговор који ће нас на крају крајева и приопштити истинској пасхалној радости, не само у постпасхалне дане, него и у све дане живота нашег.

Амин.

Оставите Коментар