30.04.2021.

свети Инокентије Херсонски – ВЕЛИКИ ПЕТАК

Милошћу Господњом, ушли смо у пречасне дане Христових страдања, још јуче се поклонивши Христовим пречистим страдањима – и ево нас сада већ над самим гробом нашег Спаситеља и Господа. Многи од наше браће, који су у минулом периоду отишли од нас на небо, већ сада гледају Исуса прослављеног; а ми који смо у телу, подложном искушењима и жалостима, ми још увек морамо да гледамо на Исуса Који страда. Шта је боље? Исус је један исти и на небу и на земљи, на престолу славе и у гробу. И уколико ми понекад бивамо мислима на небу, то су и житељи неба, мислим, не само мишљу, него свим својим бићем сада с нама на земљи, код гроба заједничког нам Спаситеља.

У Њему нема никакве промене! Погледајте: те ране, тај трнови венац, то срце, отворено за све грешнике. Наш Најслађи Исус свагда један исти!

А шта са нама? Какви смо ми? Ја већ не питам да ли смо исти онакви какви смо изашли из бање Крштења. Тражити онакву невиност какву смо имали тих првих дана, било би исто као тражити невиност Адамову. Дали смо исти онакви, на крају крајева, какви смо били недавно, након исповести и Тајне Причешћа?

Јао нама, када је Господ наш један те исти, зар и готово сви ми нисмо једни те исти! Он је такав у љубави према нама, у смирењу и дуготрпљењу; а ми смо исти у љубави према свету, у гордости, злопамћењу и неуздржању! Он је један те исти у жељи да нас спасе Својом Крвљу; а ми смо једни те исти у нежељењу да одустанемо од безумних прохтева тела и крви! Сада се кајемо и плачемо због грехова, а сутра смо спремни да се стрмоглаво бацимо у тај исти бездан! Године поштујемо, а гресима смо још у младалачкој снази; испраћамо једне за другима, ка гробу пријатеље и познанике, а на свој гроб и не помишљамо. О греху, откуда ти толика сила да нас тако тиранишеш? О страсти, откуда вам право да нас тако некажњено водите ка дну ада? „Сине човечји“, питао је једном Господ пророка, пред којим је било поље мртвачких костију, „хоће ли оживети ове кости?“ (Јез. 37, 3). А ми, Господе, осмелићемо се да упитамо Тебе Самога, хоће ли оживети кости наше? Хоће ли устати из гроба наш унутрашњи човек? Хоће ли бити краја нашој разузданости? Хоће ли икада доћи „дан“ нашег „спасења“?

Сада, браћо, одговара Апостол Господњи (2Кор: 6,2), „сада је право време, сада је дан“ нашег „спасења“, јер је данас дан помирења са Богом читавог света. Ако је ове Крви било довољно за очишћење читавог света, зар једино за тебе неће бити довољно? И уколико се ти сада, пред Спаситељевим гробом, не растанеш са грехом, онда када ћеш то учинити? Видео си пре три дана, како је грешница сузама омила све грехе; јуче си слушао како је разбојник путем срдачне исповести са Крста отишао у рај. Ето пута којим треба ићи, ето примера који треба следити! Шта је лакше од овога? Зар ти немаш језик којим би заједно са разбојником исповедао Распетог Господа? Зар немаш очи да заједно са грешницом сузама омијеш Његове пречисте ноге? Како! Не можеш да задржиш сузе у позоришту, док гледаш измишљене несреће, уз то, теби сасвим туђих, па чак и никада не постојећих личности, а не пушташ сузе док гледаш Спаситеља свога, Који за тебе виси на Крсту, док мислиш о твојој сопственој погибији од грехова. Само се одлучи да од сада будеш веран своме Господу; само искрено раскини ту своју љубав према греху, ступи на прави пут и не осврћи се – и ми, без обзира на сву нашу недостојност, у име Господа, Који почива у гробу, обећавамо ти помиловање и спремни смо да на Његовом Страшном Суду будемо сведоци твога спасења.

Али, посрнули сабрате, ако ти и са данашњег свештенодејства одеш као што одлазиш из позоришта, са романтичних представа; ако те ове крваве ране, за тебе нанесене, не натерају да се позабавиш својом савешћу, онда знај, да Господ неће свагда за тебе почивати у овом виду у гробу. Не, Он ће устати, јавити ти се, али не окружен нама, Његовим слабашним служитељима, већ милијардама Анђела и тражиће од тебе одговор за твоја дела и Своју Крв – и то не нашим слабим устима, него гласом громова многих (Откр. 10, 3). Тада ће бити касно, слично лудим девојкама, да тражиш уље љубави и добрих дела. Светиљка се гаси, врата се затварају (Мт. 25, 10) и ти ћеш остати у тами најкрајњој. „Ко има уши да чује, нека чује“ (Мт. 25, 30). Амин

Оставите Коментар