25.04.2021.

свети Инокентије, архиепископ Херсонски и Таврически – Друга бесједа на Цвијети

Данас благодат Духа Светога нас сабра и сви, узевши крст свој, кличемо: Благословен је Онај Који долази у Име Господње! Осана на висинама! (Мт.21:9) (Тако пјева Света Црква)

А ко је од нас узео крст? Сви смо ми узели врбове гранчице, а крст нико од нас није узео, осим оних свештенослужитеља. Па ипак, браћо, Црква не обраћа пажњу на наше палме, већ говори о крсту; оставља видљиво и окреће се невидљивоме.

Тако би требало да буде када се истински празнује; иначе ће нас древни Јевреји далеко надмашити! Они су, очигледно, имали много више него сада ми, јер су умјесто врба имали гране од урми и палми, са којима се наше биједне гране не могу поредити; штавише, неки од Јевреја простирали су своју одјећу на пут Христу, што нико од нас никада није учинио. Како онда можемо да надмашимо Јевреје, ако немамо невидљиво? Они су имали све, недостајао је једино крст; њихове старјешине су у ово време још увијек правиле крст, али направивши га, нису га ставили на себе, већ на Исуса. Тако је читав крст остао у уделу Хришћана. И ето због чега Црква са таквом радошћу позива све да га прихвате: „Сви узевши крст“ , који је од Јевреја заборављен и одбачен!

Али, браћо, Црква увијек с правом произноси ове речи о крсту, јер је она и основана на крсту, и узраста под крстом, и крстом побјеђује и бива овенчана. Али, да ли с правом и ми произносимо ове речи заједно са Црквом? Кад би заиста сви узели крст Христов, онда би свијет давно постао рај, и са лица земље би ишчезле све невоље, од којих тако тешко страдамо сви ми. Истина, ми Крштењем прихватамо Крст Христов, али код многих то ношење крста траје само док порасту, и почну да разумију себе и дјелују самостално.

Некима готово да је прво дјеловање тзв. савршеног, зрелог разума то да скидају са себе крст који им је стављен при Крштењу: почињу да се понашају и да раде као да никада нису ни имали крст. Сви се ми појављујемо са крстом у рукама и у гробу, али ви сами знате, браћо, шта је то! Да ли многи који леже у гробу са крстом узимају овај крст сами? Већини се он даје у руке у гробу, без њиховог пристанка, можда чак и против њихове воље! Постоје људи који су током свог живота позвани на посебно ношење Крста Христовог, и у знак тога, а такође и да би учврстили своје завјете, свечано га примају из руку Цркве. Али да ли је и од ових Симона Киринејаца, који су га узели (положили га на рамена) да Му га понесу (Мт. 27:32), много оних који га донесу до мјеста лобање, све до послиједњег даха? Авај, неки, не успјевајући да сиђу са Синаја узвишених завјета, бацају крст који су узели и разбијају га, као што је Мојсије разбио таблице Закона, само не (чине то) по светој Мојсијевој ревности, већ по гласу и захтјеву страсти и чари свијета! Тако, не знам, браћо, колико нас може с правом да пјева са Црквом: „Узевши крст свој говоримо“? Сви можемо да говоримо и пјевамо, али узети крст истински, шта више, узети и држати га стално, узети га и носити непрекидно – о, то могу само малобројни!

Па шта нам је чинити? Да измјенимо црквене пјесме? Да ставимо умјесто крста врбицу? Па чак и да занемаримо крст, Црква се неће растати са њим. Јер без крста, Црква није Црква, као што и Хришћанин није Хришћанин. Тако да је боље, браћо, да устанемо из духовне раслабљености и ревносно кренемо тамо куда нас он води – да узмемо оно што нам Црква даје.

Заиста, ако је Хришћанину икада био потребан крст, то је у данашње вријеме. Дворјанин је одјевен у сва знамења своје службе кад треба да се појави пред лицем цара; војник марљиво провјерава сво своје оружје када га му слиједи војна провјера од стране његовог команданта; студент понавља све лекције и вјежба се у свим експериментима науке приликом припреме за тест. Ускоро ћемо, браћо, морати да станемо пред нашег Цара; Како ћемо стајати ако на нама не буде обиљежја царске службе – Крста? Ускоро ћемо и ми, духовни ратници, имати духовну смотру на Голготи; како се појавити пред лицем Вође, без главног оружја – Крста? Испит наше вјере и љубави ускоро ће почети у подножју Христовог гроба; можемо ли очекивати успјех ако у рукама немамо једини инструмент небеске мудрости – Крст? Е, кад би нас наш Цар прихватио на Голготи са престола, а Он нас прихвата са Крста. Кад би наш Војсковођа сједио на пријестолу од трофеја; а Он сједи – на пријестолу крстa! Кад би наш Учитељ предавао Своју мудрост са неке величанствене катедре, а Он нас учи са Крста. Па како да се после свега пред таквог Цара, таквог Вожда, таквог Наставника, појавимо без Крста? Из тог разлога, Црква нас унапријед подсјећа на крст, савјетује нам да га узмемо на вријеме, да би се у току наступајућих дана научили, колико-толико, са њим да баратамо. Јер, због ненавикнутости да се има крст у руци и носи се, лако се може догодити да некоме ко га је узео, испадне из руку као оружје из руке неискусног ратника.

Дакле, потребно је узети крст, узети га унапријед и шта онда, браћо, радити? Прво, одбаците мудрост ума и заробите га послушношћу вјери; научите да мудрујете не по «науци свијета, већ по Христу» (Кол. 2:8), то ће бити крст за ум, који се након пада природно утаје против «познања Божијега» (2Кор.10:5). Треба се одрећи своје воље и затворити је у вољу Божију и у закон Господњи, почети да тражите не своју славу или богатство или задовољство, већ славу Божију, спасење своје и ближњег: то ће бити крст за нашу самољубиву вољу, која настоји да себе постави у центар свега. Човјек треба да навикне своје срце да уме да осјећа горчину свјетовних радости и сладост хришћанског лишавања, да уме да се радује страдању, а лишавања да сматра за добитак – то ће бити крст за грешно срце, које сада не може ни да чује за жалости и крсту а да не уздрхти. Потребно је, на крају, читаво своје биће, што је више могуће, приклонити под крст и поставити цио свој земаљски живот тако да послужи свлачењу старог човјека, умртвљивању страсти, обуздавању гордости и животних сласти.

Када смо, браћо, све ово учинили или бар почели да радимо, тада неће бити узалудно клицање: „Сви узевши крст“; а до тада, (чините) како желите, ова песма није наша и служи нам да нас разобличи!

Амин.

Оставите Коментар