Ове ријечи Светог Јеванђеља говоре о тајни Првог и Другог Доласка Христовог. Први Долазак Христов на земљу је био у понижењу, тако да Га нисте могли разликовати од других људи. Господ се јавио тако смирено, да нико није примјетио Његово појављивање. Други Долазак биће у потпуности другачији: «А када дође Син Човјечији у слави Својој и сви Свети Анђели с њим, тада ће сјести на престо Славе Своје. И сабраће се пред њим сви народи». Први пут, Господ је дошао не да суди, већ да спаси свијет. Други пут долази ради Последњег Суда.

Овај суд ће бити тако једноставан да се чини да нас неће питати о нашој вери, нити о томе како смо се молили и постили или говорили о Богу, већ само о томе да ли смо били или нисмо били људи у односу на друге људе. Међутим, у овој крајњој једноставности открива се тајна Оваплоћења Бога и Крста, Васкрсења и Педесетнице. А Његовом Другом доласку у слави претходиће појава Крста на небу, која открива тајну двоструке заповјести.

Када се историја човјечанства заврши, Христос ће, сводећи рачуне, говорити само о Себи. «Гладан бијах, жедан бијах, странац бијах, у тамници бијах, болестан бијах». Као да је међу многим људима постојао само Он – својим небројеним, бескрајним присуством: «Заиста вам кажем: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте». Нећемо говорити о апстрактном теоријском човјеку, већ о личности, која жели да једе, пије, има дом, одјећу, удобност, његу. Биће нам суђено за наше најскромније покрете љубави. У овој љубави је присно и стално присуство Христа на Земљи.

Последњи Суд се многима чини апстрактним и далеким, а уствари је Господ «близу, пред вратима» и све се догађа сада. Он сједи са десне стране Богу Оцу и налази се тамо где и човјек, у овом свијету. Али овај свијет је наопак и ова напоакост свијета није апстракција. То се може видјети у онима које свијет одбацује, и које не узима у обзир – у осрамоћеним, усамљеним, старим, у безнадежно болесним, лудим, у затвореницима, у онима који су у суштини искључени из људског друштва. Он је првенствено у њима, али Господ такође не оставља без Свог присуства ни оне које свијет хвали и које прати земаљски успех, у којима се, упркос овој појави, с времена на вријеме кроз њихову површност пробија истински страх од истинских дубина живота.

У овој изокренутости пролази велики пут, Христов и наш, и све чему наша душа тежи у свој својој најдубљој мјери постаје достижно, али кроз немилосрдно разоткривање илузија. Јер ти људи су наше мјесто, не само овде, већ и у вјечности, наше мјесто са десне стране или са лијеве стране Бога Оца. У тим људима је Христос и у њима би наше место требало да буде бескрајно више могуће и пожељније него, на пример, за Христове савременике, који су од Њега очекивали испуњење својих нада положених у побједоносног земаљског месију. То је оно што нас највише од свега привлачи к Њему – то што се у Њему Бог оваплотио као Човјек туге, страдајуће биће, то што се одрекао сваке људске славе, постао слуга свих и прошао кроз страхоту наше смрти. Он је заувијек учесник свих наших патњи. Бог је осиромашио од свих Својих богатстава, да бисмо ми могли да покажемо љубав према Њему, пружио нам је руку као просјак, да би нам на Судњи дан рекао: «Дођите благословени Оца мојега: гладан бијах и нахранисте ме». Он жели нашу љубав, Он је све тако створио и уређује све како бисмо Га препознали као Бога Створитеља, Промислитеља, Бога Судију, али на сасвим другачији начин него раније. И захваљујући том Његовом понижењу откривена нам је Његова побједа над смрћу, слава Његовог Васкрсења, до којег нас Он сада води.

Тајна Страшног суда је тајна општег васкрсења, васкрсења сваког из мртвих. И ово је дато свима нама – нико, ниједан човјек није лишен тога. Мученици су купили Царство својом крвљу, оци пустињаци су пронашли благодат кроз подвиге уздржања а ми, живјећи усред свијета, можемо достићи Славу Господњу помагајући најједноставније, људски – нахранивши гладне, напојивши жедне, гостећи бескућнике, тјешећи болесне, посјећујући затворенике – то је оно што свако може. Ово нам се нуди сваки дан и од овога се састоји читав живот. Кроз најобичније гостопримство, Господ жели да нас веже за свој несхватљиви дар, а када одбацимо ову прилику, одбацујемо не само оне људе које нам Он шаље, већ одбацујемо Његову љубав, Његов Крст и Његово Васкрсење. Шта нам онда остаје?

Према томе, осуђујуће речи упућене неправедницима не говоре о непокајаним страшним греховима невјерја, развратништва, крађе, врачања, убиства, већ наводе све исто што су праведници чинили, уз додатак једне ријечи „не“ – не зато што ти гријеси не значе пакао, већ зато што Последњи Суд дефинише гријехе нечињења као ништа мање погубне. Овај гријех нечињења видимо у свим причама о Суду. Безумне дјеве се нису потрудиле да донесу уље, у причи о милосрдном Самарјанину, свештеник и Левит су прошли поред рањеника, за разлику од путника који је био прототип самог Христа. Невјерни слуга који је свој таленат закопао у земљу биће одбачен јер није ништа радио, а сви који буду стављени са лијеве стране, одбачени су на Последњем Суду због тога што нису служили страдајућим душом и тијелом. Приближава се подјела између Царства Христовог и царства ђаволског. Али никакво истраживање, никакво људско знање не може одредити гдје се одвија ова последња подјела, јер припада Господу и одвија се непрекидно, па чак и тамо где се чини да се сналазе без Њега. Али, како кажу, једино што је потребно за тријумф зла је да добри људи не раде ништа.

Лаж и бестидност на земљи одавно су прешле све границе. Али постоји нешто још горе – ментална и морална и духовна парализа многих. И што је најгоре – када ова парализа дотакне нас, вјерујуће људе Цркве. Недостатак нормалног одговора на зло узрокује више брига него чак и дејство зла, јер одаје стање слабљења организма, које пасивно, без отпора, подноси ђаволску инвазију. Колико је душа узвишенија од тела, толико узвишенија би требала да буде наша брига о овоме. Вријеме је да суд започне од Божјег дома, јер је Црква одговорна за себе и за све, а наша неспособност да служимо једном од ових најмањих је наша неспособност да служимо Христу. Без љубави, ми смо без Њега. Бог је Свјетлост и у Њему нема таме, нема зла, нема одсуства добра, нема одбојности.

Апостол Павле нас у својој чувеној химни љубави убјеђује да је љубав чудо над чудима. А онда додаје да је љубав немогућа, апсолутно немогућа, ако у њој не видимо оно шта је она – Божанствени дар. Ова ријеч „Божанствени“ дефинише све и она је чудесна, јер значи да љубав – у јеванђелском смислу – у својој тежњи и мјери има самог Бога. Да се ​​Божански живот није појавио међу нама, било би апсолутно немогуће вољети друге. Али када станемо пред Добром, заиста бескрајним, у нама се рађа љубав. Само на тај начин можемо видјети драгоценост људи који нам не значе ништа, научити се љубави према онима које не волимо. Без таквог сагледавања, све ово ће бити вјештачки, нестварно, лажљиво. Али Господ не захтјева од нас да глумимо. Он нас поставља у само средиште наших искушења, откривајући нам да је наш Први Ближњи, наш једини Ближњи – Бог. Бог је у човјеку; Бог је у свијету; Бог који нам се даје у нама самима и у свима; Бог, чијим даром морамо постати Промисао Божија у животима других људи и у свом. И потребан нам је потпуно нови поглед, да бисмо учествујући у Божанској тајни, видјели друге у љепоти у којој је наш Господ видео своје апостоле на Тајној вечери, када им је опрао ноге. То је морало бити ужасно тешко, јер су међу Његовим Апостолима били Јуда, који га је већ продао, и Петар, који га се ускоро три пута одрекао. А били су и сви остали који ће побјећи пред непредвиђеном катастрофом. Међутим, Господ клечи пред свима, јер се у њима поклања Божанском Присуству, поклања се Оном Бескрајном Ближњем, Који је и наш Једини Ближњи.

Он зна да ће доћи дан када ће сви, укључујући Јуду, добити прилику да се покају, прилику да се врате Богу. И Бог, који увијек чува све, само ако се отворе Његовој Божанској милости, која се увијек нуди свима, преобразиће ове људе Својом славом. И они ће се појавити у свијету као Његове чисте творевине, као извор, као почетак, као само средиште историје и свијета. Тада ће, можда, бити могуће вољети их безграничном љубављу, као што их воли Бог; вољети без мјере или, тачније, у мјери коју Бог има; вољети бескрајно. Стога, љубав подразумијева непрестану молитву, која превазилази све спољашње појаве и која кроз човјека достиже дубине Живота, тајну човековог стварања, остварену љубављу Божијом. И у овом додиру са бесконачним извором, у овом сусрету са Живим Богом, у тајности нашег срца, љубав ће се открити као тајна Последњег Суда, на којој ће нам судити и сви Анђели и сви Свети. Само ће љубав стајати на Страшном суду. Ако је наш живот изграђен на нечему што је мање од љубави, ми смо изван Царства Христовог, сада и заувек.

Амин.