21.06.2020.

Црква се најпре изграђује онде где има неколико хришћана. Шта их повезује? Парохијски храм, заједничко радно место, заједничке навике? Ако се друже у Цркви, чак и када се састају на послу, чак и када се састају да би једноставно поразговарали једни са другима – уколико за њих доминантно настројење буде стремљење да осете себе у Христу и са Христом, уколико се буду дружили у име Христово, чак и водећи међу собом неке не непосредно молитвено богословске разговоре и размишљања, Христос је већ са њима. Наша се несрећа састоји управо у томе што, на жалост у своме свакодневном животу не изграђујемо ове мале Цркве, не понашамо се као хришћани.

14.06.2020.

Али није нас сустигла глад за хлебом, већ глад слушања речи Божије, о коме говори пророк Амос (Ам. 8, 11), и постало је јако тешко да нађемо Житија Светих. Уколико су се код неких од вас сачувала, читајте их с усрђем и препричавајте вашим ближњима.

13.06.2020.

Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“

04.06.2020.

Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом месту. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа.

01.06.2020.

Браћо и сестре, савршавајмо наше послове са Богом. Мисао о Њему, љубав према Њему, надање на Њега, нека проникне и оживи нашу душу, да ништа друго не би смо желели да чинимо, осим оно што Он заповеда и да би смо, на заласку наших дана, слично Спаситељу, рекли: „Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим“ (Јн. 17: 4).

29.05.2020.

„Али како научити ум да стреми ка небу? Спољашњи предмети и потребе га непрестано расејавају и враћају на земљу“. Тачно је да човек има мноштво препрека да би несметано гледао умом на небо, али ншта мањи нису ни подстреци да гледа тамо. Потребно је само једном за свагда у својој души учврстити мисао да је тамо – на небу, све наше, најбоље што имамо: након овога поглед ума, па чак и тела ће се и нехотично често окретати ка небу. У самој ствари ми без имало напора непрестано мислимо о своме дому, а где је наш вечни дом? Тамо. Своје старешине готово да не испуштамо из мисли, а где је наш Цар и Господ? Тамо. На овај начин, кажем, треба само пробудити мисао о томе, шта за нас значи небо и да нам постане неопходност да мислимо о њему.

24.05.2020.

Како радостан узвик захвалности ће се отети из уста људи, који од рођења седе у тамној пећини и који су лишени светлости, кад неко отворивши њихово мрачно обитавалиште улије у њега живоносне зраке сунца и затим их изведе на слободу! Исто овако осећање захвалности треба да осећамо у односу на свету браћу Кирила и Методија.

24.05.2020.

не дај Боже да се нађемо у положају овога слепца физички. Али дај Боже да у своме срцу стекнемо ту дубоку веру, коју је имао овај несрећни, како би данас рекли „инвалид од детињства“, овако страшном ценом, коју је за своју веру платио слепорођени. Јер на крају крајева, сви ми јесмо инвалиди – инвалиди духа, инвалиди вере. Немамо ону истинску веру, онај изворни дух Христов, који у суштини омогућује да се живот претвори у перманентно чудо. Веома често живимо без икаквог уздања на Божије присуство у овоме свету. Не видимо Га чак ни онда када је ту, поред нас.

17.05.2020.

Има људи, у чијем се срцу може видети живо присуство Христово. Ово их не чини безосећајнима и безличнима, они учествују у животу света исто као и остали, али са другим стањем духа и имајући у себи вечни живот. Осећај вечног Царства Божијег нам не дозвољава да се утопимо, јер знамо да је све људско пролазно. Ништа неће остати, једино Христос остаје до века. Уколико човек живи на овај начин, он ће све што се дешава прихвата са истинским достојанством.