18.11.2018.

Треба ли да очекујемо да се историја садашњег људског рода заврши онако како се завршила историја јеврејског народа – славом Христовом?
Да, да, ово треба очекивати, о овоме је говорио и сами Христос, о овоме читамо и у Апокалипсису светог Јована Богослова. Ево Божијих речи, које је он сам записао: „Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима његовим.“ (Откр. 22, 11 – 12).

13.11.2018.

Хоћу ли вам рећи због чега се у нама јавља то осећање узнемирујуће забринутости, та болна сумња око спасења душе? Због тога што ми сматрамо да ћемо спасити сами себе, мислимо да једино својим напоримо можемо да достигнемо Царство Небеско, да једино за своја дела треба да задобијемо вечно блаженство. Тако размишљамо и по свом животу, по својим делима видимо, осећамо, схватамо да смо далеко од свога спасења, да смо недостојни Царства Небеског и да нисмо спремни, нисмо способни за вечно блаженство и схватајући то ми се патимо, узнемиравамо, обеспокојавамо. Онај који се нада на себе, а не на Бога, никада ни у чему не може бити спокојан.

08.11.2018.

Главна опасност од чулних забава јесте та што оне могу да привежу себи наше срце и да постану неодољива потреба наше душе, предметом страсног упражњавања, да овладају нашом душом и да нас лише духовне слободе. Хришћанин пре свега треба да негује ону слободу којом нас је ослободио Христос, оном независношћу од свега земаљског, која се не прелешћује ничим и не страши се ничега, оном самоконтролом која га чини господарем својих жеља и осећања, истинским царем свога унутрашњег света. Само уз ову слободу духа он може да победи свако искушење, свагда и у свему испуњава вољу Божју и иде директним путем заповести Господњих.

23.10.2018.

Размислите како се ми лакомислено односимо према тако распрострањеној навици осуђивања. Обично и не придајемо значај овоме греху. Окупљамо се, расуђујемо, расуђивање прелази у осуђивање, у оговарање познаника и ближњих, што уопште и не сматрамо за грех. А осуђивање је управо употреба речи на зло. И ако нама осуђивање постане разонода, као да се наслађујемо њиме, оно ће постати рана која нам разједа живот. Ова рана духовно опустошује онога који осуђује и удаљује људе једне од других, уноси раздор.

07.10.2018.

Свакако да нам није пријатно док испијамо лек, гнушамо се и огорчујемо. Дрхтимо и мучимо се, када хирург пружи руку да одсече оболели део. Али ако верујемо да овакво лечење одстрањује смрт и дарује живот, прекидају се болесничке тешкоће и дарује најслађе здравље, онда не само што подносимо горчину терапије, ужасе операције, већ ово и тражимо од лекара и благодаримо му и речју и делом. Тим пре, онај ко је уверен у то да Бог кроз невоље одагнава оно што је штетно из душе, одвлачи је са пута погибли, излива јелеј на греховне ране, кажњава га на кратко време, да би га успокојио и учинио му добро у све векове. Такав не само да осећа олакшање у болестима и утеху у жалостима, већ се са задовољством њима наслађује, као богонадахнути Павле.

21.09.2018.

Многобројна и разнолика су имена којима се уважено сабрање црквених проповедника труди да похвали Приснодевствену Владичицу, желећи да обзнани Њену велику славу. Један од њих је именује сунцем, зато што, овенчана зрацима Божије благодати, сија јаче од свих небеских светила. Други је назива месецом, зато што због свога великог и чудесног сјаја, она, као Царица, прима поклоњење од читавог збора тајанствених звезда. Називају је извором, јер напаја Цркву потоком небеских дарова. Називају је кипарисом, јер захваљујући Своме прирођеном миомирису она је далека свакој трулежи. Називају је крином, јер није изгубила своју чисту лепоту, премда је и узрасла посред трњака свеопште туге. Називају је небом, јер је просијала Сунце правде. Називају је вртом закључаним, куда се сатанска змија није дрзнула да пролије смртоносни отров. Рајем, јер је процветала Дрво Живота; високом гором светости, коју никада није преплавио потоп греха. Али ни један од ових назива не приличи Дјеви у тој мери као онај којим Ју је назвао Дух Свети у Песми над песмама: јутро, зора: „Ко је она што се види као зора“ (Пес. 6, 10)?

09.09.2018.

Шта нам највише смета да заволимо Бога, да смо Му свецело предани? Управо наше самољубље, наша пристрасност ка земаљским, лажним добрима. Зато је главна заповест наше самоодрицање: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ (Лк. 9, 23). Својим апостолима је заповедао да не узимају са собом „ни торбе, ни хљеба, ни новаца у појасу; и да не носе две одежде“ (уп. Мк. 6, 8), да не би имали привезаност ни према чему, већ да би се свим срцем предали Богу и Његовом Промислу и стремили ка небу и нашој вечној отаџбини, а пре свега да имају бригу о спасењу људских душа. И они су заволели Бога свим срцем и предали му сав живот, чак до смрти, радосно пострадавши за њега.

02.09.2018.

Али, уколико Бог све људе позива да буду учасници свадбене трпезе Његовог Сина, ако „жели да се сви спасу и да дођу у познање истине“, ипак, јадни ми, не желе сви људи ово спасење, и не одазивају се сви људи вером на позив Божји. Штавише, чак и међу онима који се вером одазивају, мало од њих постају учесници царства благодати и задобијају све оно што се може задобити на благодатној свадбеној гозби. На свадбу се долази у свадбеној одећи. На Божји позив, који зове у царство благодати, треба се одазвати вером и делима вере, односно животом, сагласним са вером у Бога.

26.08.2018.

У првим вековима је постојао обичај да су исповедници имали право да опраштају грехе. И када би људи тешко сагрешили и када би их због тога одлучивали од Цркве, они су ишли исповедницима који су били прогањани, страдали, затварани у тамнице, протеривани у изгнанство и просили њихове молитве, молили њихово заступништво. И уколико би га исповедник заступао пред Црквом, овога су човека опет прихватали и разрешавали му да се причешћује. У наше време, свакако никога не одлучују. Насупрот: иди, спасавај се како знаш. Али да ли ово значи да је завршено са исповедништвом у Цркви? Никако. И ово погодно време у коме сада живимо неће дуго трајати. Оно и не може потрајати дуго, јер огроман део нашег народа није заиста православан, већ само толерише Цркву. Зато ће се ова толеранција још неко време наставити а онда ће нестати, јер ни сатана неће ни у ком случају дозволити да овде Црква процвета, да се овакакв раскошан живот на духовном плану настави: ако хоћеш – исповедај се, ако хоћеш – причешћуј се.