09.05.2019.

У том живом доживљају греха и спасења, Црква се у Светој Литургији моли: „Зашити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом“. Са једне стране прете нам последице греха, а са друге, крепи нас нада спасења, поверење наше у благодат Божију. У последњој молби-јектенији, у којој говоримо лицем к лицу са Богом, молимо да нам помогне и сачува нас у свему, за шта смо Га до сада молили, да нас помилује и спасе. Не неким другим средством и из другог разлога, већ благодаћу Својом, која је мудрост и сила Његова. Благодат Божија је Његова љубав према нама, и пошто нас љуби, Бог је свемудар и свесилан у свему што чини да би нас спасио. Он нас спасава благодаћу Својом, не зато што је мудар и силан, него зато што нас љуби и хоће, зато зна сваки начин и има сву силу да нас спасе.

09.05.2019.

Господ се није јављао једном или два пута, већ много пута. Ово значи да ма да у каквом смо стању и у ма каквим околностима, Он је свагда са нама. Господ је својим јављањима увек доносио извесну радост, помоћ, утеху. Марија стоји крај гроба и плаче, а Он иза ње, да би утешио они која тугује. Два ученика иду за Емаус, и у недоумици изливају тугу своје душе, своје развејане наде – а Господ је управо ту, са њима да би разгонио ове сумње. Апостоли су затворили своја врата, Тома не верује, док не опипа Његове ране, и Господ излази свима у сусрет.

21.04.2019.

Зато, браћо, приличи нама, Божијим људима, да прославимо Христа Који нас је заволео. Приђите, поклонимо се Њему и припаднимо као блудница, мислено целивајући Његове пречисте ноге и одступимо, попут ње, од злих дела; пролијмо, као миро на главу Његову, веру и љубав нашу; са љубављу му изиђимо у сусрет, као што му је тада народ (јерусалимски изишао), и као гранчице, сломимо своје злопамћење; простримо пред Њега, као ризе, добра дела; ускличимо молитвама и незлобивошћу, као деца; претходимо Му милостињом према сиромасима; следимо Га бдењем и постом – и не упропашћујмо труд четрдесетодневнога поста у коме смо се подвизавали, чистећи се од сваке нечистоте, да би сада и у наш Јерусалим ступио Христос. Јер је целокупан састав нашега тела назначен да постане Јерусалим, као што говори Исаија: „На Својим длановима, Јерусалиме, исклесао сам зидине твоје и населићу се у тебе“ (уп. Ис. 49, 16). Припремимо смирењем, горњу просторију наших душа, да би кроз Причешће ушао у нас Син Божији и начинио Пасху са ученицима Својим. Пођимо заједно са Ониме Који добровољно иде на страдања, понесимо свој крст, трпећи сваку увреду, распнимо себе супростављањем греху, умртвимо телесне жеље, ускликнимо: „Осана на висинама! Благословен си ти, који си пошао на добровољно мучење, којиме си уништио ад и победио смрт!“

08.04.2019.

Ево Господње похвале посту и молитви. Ево Јеванђелске основе поста. Зашто су они који себе називају следбеницима Јеванђеља изагнали из свога живота пост, као непотребан?! Нису ли се због тога међу нама умножиле страсти и безакоња и болесници и опседнути сваке врсте, зато што су неки од хришћана раскинули везу са Црквом и као сувишну ствар, одбацили молитву и пост? И живе као бесловесне животиње, водећи се једино разноразним похотама, док су се други, у својој злоби, са пеном у устима, као заиста ђавоимани, устремили ка сваковрсним злочинима: ка убиствима, самоубиствима, подметањима пожара, прокопавањима подземних канала, подметањима експлозива и осталоме.

07.04.2019.

Оно, смирење, отоврило је срце Богоотроковице за примање Духа. Њеним смирењем свет се удостојио Божијег прихватања у Благовестима. И Црква говори, да се данас Њој, која је у овоме тренутку постала Мајка Божија, радује сва творевина Господња, сабор Анђеља и људски род. И са таквом љубављу и схватљивом простотом као да говори, да као и Њена душа, тако и свака људска душа може да се отвори да прими Духа, силом тога истога слободнога смирења, које порађа љубав према Богу, у којој је сваки почетак усмерености ка истинском добру и ка истинској лепоти, истинска стваралачка стихија људскога духа.

31.03.2019.

Пошто нас је Луцифер погубио гордошћу и завишћу према Сину Божијем, према Богу, који је моћнији од њега, Господ нас спасава смирењем. Ево, Син Божији силази са неба. Он свемогући Владика свега створеног, Творац свега, постаје један од Својих створења, постаје једнак нама у свему, осим греха. Више од тога, трпи келвете, као да је разбојник, подносећи кажњавање безропотно. Одбачен од људи, Он силази у ад, да би ослободио душе умрлих од искони.

27.03.2019.

у другу недељу Великог Поста, Господ нам се обраћа устима светих и каже: „Човече, сети се откуда си ниспао… познај своју племенитост, не заборави на сродство између тебе и Бога. Не постоји таква блискост као у теби, у твојој души, са Богом… Син Божији – Христос, зажелео је да ти буде брат и „бивши послушан Оцу до смрти, и то до смрти на Крсту“, дошао је да би ти вратио изгубљено достојанство. Кроз Христа досежеш у живот у Богу, досежеш га верношћу Христу, послушањем и светим Причешћем. Не бој се послушања. Послушање Богу, то није ропска покорност, већ дело – дело љубави“.

17.03.2019.

Али Тајна Трпеза није установљена ради анђела, већ ради људи, ради немоћних, слабих, до гроба склоних греху, људи. Чврсто веруј да и када би био тако чист као што су чисти свети Анђели, чак ни тада не треба да се сматраш достојним светог причешћа. Умивен си водом Крштења, очишћен си сузном исповеђу, ето твоје припреме за (примање) Тајне (Причешћа)! Не престајеш да се осећаш као грешник? Приступи трпези установљеној за отпуштење грехова – она ће спалити трње твојих грехова. Хладан си и мрачан? Сувоћа ти терети дух? Али уколико си такав и поред тога што се дотичеш извора живота, шта би тек било са тобом, уколико будеш лишио себе општења са вечним животом? Не, баш због тога што осећаш своје духовно сиромаштво, пожури да се обогатиш богатством Христовим.

10.03.2019.

Ми смо робови свега и свачега, само нисмо Божији. Бог се увек оставља за касније и због тога, свакако, у овом животу трпимо штету. Пост се и предузима са тим циљем да би, насупрот овоме, зауздали сав свој спољашњи живот: да би смо зауздали свој стомак, зауздали своје очи, зауздали своје уши, зауздали свој језик – све то по могућности ограничити, да би се у нашем животу откриле „реке воде живе“ – Духа Светог. Што више притешњавамо своју душу и тело, тим се више у нама разгорева дух, самим тим, ми му дајемо слободу. Господ је ради тога и дошао на земљу. Тако је и рекао: „Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио“ (Лк. 12, 49)! Хоће ли се у нама овим постом запалити огањ, или ћемо се једва вући, као што смо и прошлог поста, ништа не постигнувши и изишавши из поста, да видимо да смо остали исти какви смо и били? Тешко је надати се да ћемо се потпуно променити, али уколико не постанемо макар за нијансу бољи, то ће већ бити лоше.