Тешко, тешко, до крајње мере тешко је било светим апостолима да поверују да је Господ Исус Христос Васкрсао. Речи мироносица, које су им донеле ову вест, они су сматрали за лаж. Када су пошли у Галилеју на гору, како им је заповедио Исус, и видели Га, неки су му се поклонили, а други су стојали као скамењени и нису веровали својим очима. Када им се јавио у Јерусалимској горници, мислили су да виде привиђење.
Најтеже од свега је било неверје апостола Томе, који је морао да стави прст свој у ране од клинова на рукама и ногама Спаситељевим, и руку своју у ребра Његова.
Зашто су апостоли тако тешко поверовали, чак и својим очима? Па они су били сведоци тога да је Господ Исус васкрсао сина Наинске удовице, Јаирове кћери, па чак и четвородневног Лазара. Али то су све била дела највеличанственијег Чудотворца и мртви нису васкрсавали својом силом, а поверовати у могућност да мртво људско тело може да васкрсне само од себе, својом сопственом силом, било је далеко теже. Дакле, Христовим апостолима је било много тешко да поверују чак и својим очима. А нама, који никада нисмо видели ни живог нити васкрслог Исуса, да ли је теже или лакше да поверујемо ономе што читамо у Јеванђељу и у делима светих апостола? Свакако да нам је лакше, далеко лакше, јер мноштво историјских фактора и догађаја са сигурношћу нас убеђују у истинитост Христовог васкрсења. Шта рећи о томе да је проповед неуких галилејских рибара и њихових наследника за неколико векова покорила сав тадашњи свет, не само културних Грка и Римљана, већ и полудивљих Германа, Гала, Енглеза и нанела смртни ударац незнабоштву?
Да ли би то било могуће да Христос није васкрсао? Не би ли сматрали за поругу проповед о Распетоме, као о Сину Божијем? Да ли би десетине хиљада светих мученика ишли на најстрашније муке и љуту смрт, да нису свим срцем поверовали у Христово васкрсење и пламтели љубављу према Победиоцу Смрти? Милиони и милиони људи свих узраста, били су истински хришћани, нарочито у првих четрнаест векова од Христовог Рођења.
Али ма како да је била огромна сила Христове проповеди и Његових дела, ма колико да је потресла свет крсна смрт Сина Божијег и Његово васкрсење из мртвих, нису сви поверовали у Њега. Већ међу савременицима Господа Исуса и Његових апостола, већина богоизабраног јеврејског народа није поверовала у Њега. Неверје, које је тако силним таласом запљуснуло савремене нам народе Европе и Америке, који су некада били хришћански, све више расте и шири се. Оно свакако није почело у епоси Ренесансе наука и уметности, не од Волтера и других енциклопедиста, већ неупоредиво раније, већ у првом веку по Христовом Рођењу.
Шта ово значи? Ово значи да Господ и Бог наш Исус Христос не привлачи на силу људска срца Себи, што би Он свакако могао да учини Својом Божанском силом, него тражи слободну љубав и веру.
Не прихвата свако срце са радошћу Његове велике заповести. Горди и властољубиви људи смеју се над заповестима о духовном сиромаштву, смирењу и кротости, о милосрђу, на најузвишенију и вечну Божију истину и не помишљају и не желе ни да чују сви они, којима је потребна само правда у друштвеним односима, а за најузвишенији идеал правде истичу једино правду у међународним односима.
Има ли много оних који желе да буду изгнани правде ради, поругани и оклеветани ради Христа? Има ли много оних који улазе кроз тесна врата уским путем, да би на крају тешког пута чули благословени призив: „Ходите благословени Оца Мојега, наследите Царство, које вам је припремљено од Века“.
Шта ће вам рећи интелектуалац, ако му се обратите са проповеђу о Христу? Свакако, одговориће вам незаинтересовано: „Не сметајте ми да се бавим науком, јер је у њој за мене сва истина“.
О овима мудрим и разумним, који су одбацили веру у Бога ради науке, апостол Павле овако говори у посланици Коринћанима: „Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 1:18-28). Још за живота Свога на земљи, Господ Исус Христос је назвао оне који верују у Њега Својим малим стадом. Не смућујте се због тога, већ се радујте. И знајте да томе малом стаду кроза све векове и до сада припадају многи велики научици и философи, који су умели да своју веру у науку споје са најузвишенијом вером у Бога и Христа Његовог; а међу онима који одбацују религију, позивајући се на научна достигнућа, већина нема ни појма о науци и о њој говори тек из друге руке.
А вама, простим и неукима нека најјаче упориште буду Христове речи: „ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“. Амин.
2 маја 1954 г.