16.05.2021.

свети Инокентије Херсонски: НЕДЕЉА ЖЕНА – МИРОНОСИЦА

Због чега су се, браћо моја, свете жене-мироносице и праведни Јосиф са Никодимом удостојили тако велике части, да Црква прославља успомену на њих сада, непосредно након славља у част Господњег Васкрсења? Да ли су они за време живота на земљи Господа или након Његовог Вазнесења, имали неки посебни удео на делу Његовог служења у спасењу људског рода? Али ни у Светом Писму, нити у Предању, ми не налазимо ништа о овоме. Предање сведочи једино о Марији Магдалини, да је она постала проповедница Јеванђеља, попут Господњих ученика, због чега је и добила назив равноапостолна. Или су се може бити, свете личности, које данас ублажавамо, одликовале неким посебним разумевањем тајни Царства Божијег, или изобиљем духовних дарова? Ни ово није познато из Јеванђеља. Напротив, светом Никодиму је било директно речено: „Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш?“ (Јн. 3, 10), и ове речи до дана данашњег остају у Јеванђељу, ради наше поуке. На крају крајева, можда се данас прослављане личности одликују непрекидним пребивањем са Господом, односно, да су слушали Његове беседе, присуствовали свим Његовим чудима, учествовали у свим потребама и лишавањима, делили све невоље и опасности Његовог служења? И ово се не може рећи по Јеванђељу, јер ми видимо толико пута, како Никодим долази да слуша Спаситељево учење и то ноћу, „због страха од Јудеја“ (Јн. 19, 38). За свете жене мироносице је речено и више, да су оне „ишле за Исусом из Галилеје“ (Мт. 27, 55), „служаху Му својим имањем“ (Лк. 8, 3); али ово хођење уопште није било постојано; такође ни служење жена Господу својим имањем није се увек остваривало, у супротном не би било потребе да једном приликом Господ упита своје ученике: „Одакле да купимо хљеба?“ (Јн. 6, 5). Тим пре, не би било потребе у другом случају прибегавати чудесном улову рибе, да би из њених уста узели статир за уплату пореза (Мт. 17, 27).

Шта је то, понављам, могло обратити пажњу Цркве на свете жене мироносице и на праведног Јосифа са Никодимом до те мере, да се спомен на њих успоштован нарочитим празником, непосредно након прослављања Господњег Васкрсења?… Њихова љубав и усрђе ка Господу, који се откривају на најједноставнији начин. У Јосифу, то је великодушна смелост, са којом је он молио од Пилата тело Исуса, ради погреба, и Погребаваноме уступио свој сопствени гроб. У Никодиму, то је пријатељско усрђе, са којим је принео тако много драгоцених аромата и убруса за Учитељев погреб. У светим женама-мироносицама то је њихово храбро присуство код Крста Господњег на Голготи, њихово учешће са Јосифом и Никодимом у Његовом погребу и на крају, њихово јутарње путовање ка гробу Животодавца са ароматима и миром ради помазања Његовог пречистог тела. Ето подвига светих личности које Црква данас прославља! Нема сумње да се нису зауставили на овим подвизима, већ да су ишли и даље у вери и смирењу, узишли више у љубави и самоодрицању, и може бити да су достигли Анђеоску узвишеност и чистоту. Али Света Црква, остављајући сва остала њихова савршенства, указује у њима не на каква друга својства, осим на она на која смо и ми малочас указали. И не може се рећи да је Црква указала своју благодарност њима и превише, када их због таквих, наизглед обичних врлина, сада тако свечано прославља. Не! Она је у овом случају следила пример Самог Господа, јер коме се Он најпре јавио након Свога васкрсења? Не апостолима, већ светим женама, које су ишле ка Њему са миром. И још, када је пре Своје смрти, на вечери, у дому Симона прокаженог, када је Марија, сестра Лазарева, изливала на Његове ноге миро, и када је Јуда покварено жалио због овог мира, он је у њену одбрану рекао да је она „учини добро дјело“, и да „гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини.“ (Мт. 26: 10, 13). Света Црква данас испуњује ово пророчанство и заповест, упознавајући читав свет кроз данашњи празник, са усрдношћу светих жена-мироносица, и побожних погребника Исусовог тела.

Због чега она упознаје читав свет са овим? Најпре из благодарности томе што су оне послужиле Господу онда када су Га сви напустили, па и сами Његови ученици, а још и због тога да би кроз пример благообразног Јосифа и светих жена и у нама побудила слично усрђе ка Господу и спаситељу нашем. Јер, иако се Господ наш, након Свога васкрсења, вазнео на небо, као што је и познато, сео са десне стране Бога Оца и зато нема никакве потребе у нашој помоћи, у нашим даровима и приносима, али са друге стране, Овај исти Господ је благоизволео да се опет нађе међу нама опипљиво, у нашим храмовима, у Тајни Свога Тела и Крви, и налазећи се на такав начин, он је поново благоизволео да буде подвргнут лишавањима и потребама, слично како им је некада био подложан у Витлејемској пећини и Јосифовом врту. Тада Њему бивају потребни и „горња одаја“ (Мк. 14, 15) за вечеру, и Плаштаница за покривање Пречистог тела, и гроб за погреб. Све су ово за Њега могли да устроје у нашим храмовима Серафими и Херувими, који су присутни при свештенодејствима; али он не благоволи да прими во служење од њих. Ту је част оставио нама, које је искупио Својом Крвљу и ради чијег спасења се поново приноси на Бескрвну Жртву. Света Црква данашњим празником подсећа све нас и свакога посебно на испуњавање ове свештене обавезе. Ублажавајући праведног Јосифа са Никодимом, она као да говори свим мушкарцима: „Гледајте, усрдно их подражавајте; не штедите ради Господа оно што сте стекли у времену, не испуштајте драгоцене случајеве да укажете помоћ и услугу Ономе, Ко је за чашу студене воде, датој у Његово име, обећао награду у Царству“. Прослављајући свете жене-мироносице, света Црква као да овако говори свим хришћанским женама: „Гледајте, не заборављајте њихов добри пример, и ви вишак онога што стекнете, немојте толико употребљавати на украшавање самих себе, колико на служење Богу и Цркви, на дела побожности и хришћанске љубави“.

Да ову лекцију многи чују и прихватају, да мудра намера свете Цркве у данашњем празнику наставља да се достиже и данас, као у древна времена, сведоци тога су многи од наших храмова, који су и својим постојањем и лепотом захвални не нечем другом, осим усрђу и милосрђу христољубивих душа. Не може се без нарочитог умиљења гледати како многи од најсиромашнијих људи жртвују своју, слично Јеванђелској удовици, готово последњу лепту на потребу храмова Божијих. Мир Вам и благослов у име васкрслог Господа, добре и просте душе! Ви посред ноћне таме, осветљујете лик вашег Спаситеља и Његових светих угодника, осликаних на иконама. Он, Преблаги, показаће светлост Свога лица на вама, када будете ишли тамом сене смрти. Ви приносите миомирисни тамјан да се задими пред светим Олтаром Његовим – Он ће удаљити од вас деловање трулежи смртне, која вас окружује у гробу. Ви покривате Његову наготу у храмовима – Он ће вас покрити ризом Својих заслуга онда када будете стајали на свеопштем Суду. Само се, добре душе, не заустављајте на даровима које приносите и не говорите са фарисејима: „дајем десетак од свега што стекнем“ (Лк. 18, 12), већ се трудите да сами себе и своја срца припремите за „жртву живу, свету, угодну Богу“ (Рим. 12, 1).

Имајући на тај начин, на радост оних од нас, који слично Јосифу и светим женама умеју да служе Господу од свога имања, прави празник, истовремено треба уразумити оне, који, имајући могућност, да укажу своме Господу сличне услуге, избегавају ово под разним изговорима. Какви су изговори у питању?Најчешћи од њих, колико смо имали прилике да чујемо, је тај, да Господ тражи наше срце, а не дарове, да је истинска жртва Богу – дух скрушен и срце смирено и унижено. Тако је! Ово Господ наш потребује од нас пре свега, јер није због материјалних дарова, већ због нашег срца, сишао са неба и узишао на Крст, али зар спољашња дела љубави и усрђе ка светој Цркви сметају да се има такав дух и такво срце? Од оваквог духа и срца и исходе таква дела, тако да њихов недостатак ретко, врло ретко, не сведочи да овог благог духа и драгоценог срца нема у нама. У самој ствари, какав је то дух скрушен, који, подижући ради свог живљења царске одаје, мирно допушта да Храм Божији стоји по страни до саме оронулости? Какво је то смирено срце, које уз сву своју нечистоту себе сматра толико драгоценим, да се уместо свих других дарова, осмељује да себе гордо постави на Престо Божији? Уколико у таквом човеку постоји ма каква унутрашња скрушеност, није ли то она која је састављена од развалина унутрашњег храма Божијег, од најбеднијих остатака савести и хришћанског осећања. Уколико у овом случају и постоји неко унутрашње смирење, онда зар оно није слично ономе које је у Јеванђелској причи пројавио зли слуга, када је уместо добитка од таланта који му је поверен, претпоставио страх да га не изгуби, употребивши га у послу. Не, они који су заиста имали дух скрушен и срце смирено, другачије су поступали. Они су се, слично Давиду, стидели и узимали себи у грех, што им је стицајем околности допало да живе у домовима од кедра, док је ковчег Завета остајао под шатором и предузимали су све могуће мере да би зауставили ову неприличност. Праведно је да „ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини“ (Јн. 4, 23), и да се такво поклоњење може чинити на сваком месту, а не само у храмовима; али памтећи ово, не треба ни да заборављамо ни то да Сам Спаситељ, Који нам је заповедао ово поклоњење духом, никада није занемаривао јерусалимски храм, и за време свог боравка у Јерусалиму, нигде није боравио тако често, као у овом храму. Видео је све његове богате украсе и ниједном није осуђивао оне који украшавају. Напротив, похвалио је усрдност удовице, која је принела две лепте на дар храму. Може ли се након овога допустити да будемо хладни према стању храмова Божијих? Свете Тајне вере, очигледно нису могла изабрати себи за станиште наше животне просторе, за њих су потребна светилишта; али за светилишта је са своје стране потребна чистота, удобност, свештени склад. Сами ви, који би желели да се ограничите поклоњењем Богу у духу и истини, и под овим изговором ослободити себе од усрдности према Божијим храмовима, хоћете ли остати мирни у духу, уколико се пред вама почне од старости љуљати платформа храма, или уколико над вашим главама не буде чврсти покров, који вас штити од временских прилика? Напротив, Ви први од храмова не захтевате само удобност, него и потпуни свештени склад. Престаните, дакле бити у несагласности са самима собом. Надахните се духом побожности, не једино на речима, већ на самом делу, и нећете више бити безосећајни сведоци старости и наготе Божијих храмова, реално се прожмите овом истином, коју Спаситељ захтева од оних који се поклањају Његовом Оцу, и ова ће вам истина отворити очи и показати, како сте ви далеки од испуњења свога дуга. Јер, зар је то истина, када у вашим домовима све блиста вештачком светлошћу, и ноћ се претвара у дан, а у храмовима Господњим нема светлости пред иконама Спаситеља и Његове Мајке? Да ли је то истина, када долазите у светилиште у скупоценим одеждама, за које су материјали сабрани са свих крајева света, а Спаситељ ваш треба да пред вас изиђе у Својим Пречистим Тајнама, једва покривен одећом, и то старом и јефтином? Да ли је то истина, када примате од Њега у храму само Пречисто Тело и Крв, а своје усрђе ка њему ограничавате тим малим лептама, које обично дајете последњем од свих сиромаха!

Гоњени истином на тај начин, због своје хладноће и неусрдности према храмовима, неки мисле да се сакрију под плашт човекољубља. Зашто трошити на мртве храмове, боље, кажу они, употребити вишак имања на испомоћ живим храмовима, то јест Христовој млађој браћи – сиромасима. Дај Боже да они који тако мисле или говоре и поступају тако како говоре! Наш премилосрдни Спаситељ би се и данас одрекао свега у корист оних за које је пролио Своју крв; остао би наг и гладан, само да би они били обучени и сити. Али има доста разлога да мислимо да слично „човекољубље“ остаје само на речи и представља тек предлог.

Али допустимо га у свој његовој снази и упитајмо ове добротворе човечанства, зашто желе да буду једино добротвори једино удова тела, док Главу остављају без помоћи? Јер Спаситељ, како смо већ приметили и сада подлеже потребама и лишавањима, налазећи се Својим Пречистим Тајнама у нашим храмовима. Док је живео на земљи, био је у телу само на једном месту, а сада је присутан у сваком храму. Стога Му је увек потребан кров, увек му је потребна одежда. Док је био лично присутан на земљи, око Њега су се стално догађала чуда, која су Га узвишавала и без обзира на сиромаштво, које Га је пратило, чинила су да буде уважаван од свих. Сада, у храмовима, око Њега нема видљивих чуда, зато је неопходна и спољашња уређеност, да би се изразила унутарња узвишеност Тајни. И да ли ћемо ми, следбеници и чланови Његовог тела, да му ускратимо ову неопходну услугу?… Да му је ускратимо под изговором да су сва наша милост и усрдност према Њему истрошени на Његову малу браћу? Да ли би у том случају у вама било макар и капље искрености? А уколико смо заиста искрени поводом тога, онда смо, дозволите нам да кажемо, сувише неразумни, узалудно замишљајући да услуга Цркви није услуга човечанству. Па зар се наш ближњи састоји једино из тела, а не и од душе? Зар он једино има потребу у одећи, хлебу и крви, а не требају му храм, богослужења и Тајне? Како пак, указујући му милост по телу, не указивати му тим пре и милост по духу, пруживши му могућност да што чешће буде у храму, да се тамо поучава речима Божијим, да се наслађује гледањем свешенодејстава? Овде, у храмовима, подигнутим или украшеним нашим усрђем, сиромашак ће наћи оно што му ми не можемо пружити, ни на који начин, то јест, наситиће своје срце, освећење благодаћу Светог Духа. Чак и сама материјална помоћ у телесним потребама, нигде се не налази на тако удобан начин, као при храмовима, јер се нигде тако нити отвара срце нити рука, на даровање милостиње сиромасима, као у храмовима, након богослужења.

Амин

Оставите Коментар