протојереј Димитрије Смирнов: НЕДЕЉА О РАСЛАБЉЕНОМ

Данашње недељно Јеванђеље нам говори о Исцељењу у Овчијој бањи у Јерусалиму. Ово Јеванђеље је добро познато свим људима који долазе у храм, јер се оно чита на освећењу воде, које је веома омиљено у окриљу Цркве. Стога је оно потпуно јасно. Смисао и дубина свете Литургије, на жалост, не допиру до свих, а ето, у молебану је све веома једноставно и схватљиво. Али ово Јеванђеље по Јовану, које приповеда о овом исцељењу, у себи садржи пуно тога скривеног и што захтева појашњење, да би смо га лакше прихватили.

„У Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова“ (Јн. 5, 2). Називала се Овчија јер су тамо купали овце, да би их принели на жртву у Храм. Ова овчија бања се налазила крај врата која су се називала Иглене уши. Веома уске врата, кроз која су доводили читава стада оваца, из разних места, да би самим тиме послужили Богу. Било је примећено да се с времена на време вода у бањи узталасала и онај човек који се налазио у бањи, оздрављао би. Тада су људи схватили да очигледно Анђео Божији узбуркаваше воду и почели су да се око ње стичу многи болесници: хроми, суви… да би оздравили. Није ништа чудно што је Анђео био додељен овој бањи, јер је место, као што смо рекли, било намољено, јер су се ту сабирали побожни људи, који су се припремали да принесу своју жртву Богу, који су се молили Богу. Тамо је владала одређена атмосфера побожности, атмосфера блискости Богу. И захваљујући томе, зато што само Бог исцељује, исцељења су се и дешавала.

„А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан…“ (Јн. 5: 5 – 6), поставља му страшно питање: „Хоћеш ли здрав да будеш?“. Ово је питање као испит. Јер сваки други би на његовом месту одговорио: „А шта мислиш, зашто лежим овде?!“ Или нешто попут: „А зар сам не видиш?!“ Или: „Како те није срамота да овако болесног питаш, хоће ли да буде здрав?!“. И тако даље, и томе слично… Овако некако би смо сви ми одреаговали. О воај човек -не. Он каже: „Господе, човјека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе прије мене“ (Јн. 5, 7). Он чак није ни почео да моли: „Слушај пријатељу, би ли ми могао помоћи да први уроним“. Не. Једноставно је рекао зашто он тако дуго лежи овде и да је дуго болестан и да таквог човека нема. Није кренуо да Га моли, већ Му је оставио слободу деловања. И тада Господ, видећи све ово, говори: „… Устани, узми одар свој и ходи!“ (Јн. 5: 8). „И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. А тај дан бјеше субота. Тада говораху Јудејци исцијељеном: Субота је, није ти допуштено да носиш одар. Ин.5:11 Он им одговори: Који ме учини здравим он ми рече: Узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човјек који ти рече: Узми одар свој и ходи? А излијечени не знађаше ко је; јер се Исус бјеше удаљио због многог народа на ономе мјесту. Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди.“ (Јн. 5: 9 – 14). Болест је последица грехова. Ова је болест послужила томе да се овај човек након 38 година преобразио. Постао је скроман, нераздражљив, незахтеван, покоран, смирен, у свему се уздајући у Господа. Господ је видео да му је ова болест донела корист. Она му више није била потребна. Захваљујући телесној болести, он се исцелио духовно. Управо ово треба да добро схватимо.

Када ми сами болујемо, или када је потребна хитра интервенција Небеског Лекара, када нам болују блиски сродници, нарочито деца, треба да схватимо да је ово потребно зато да би нас (Господ) исцелио од духовне болести. Уколико се ми исцелимо од ње, врло брзо ће доћи и телесно исцељење оних о којима се бринемо. Нама преживљавање болести другог човека, кога волимо, често бива теже, него да смо ми сами болесни. И ето, над овим човеком се све то и догодило, зато га је Господ убрзо и исцелио.

На жалост, ми болест доживљавамо као неку случајност, а у ствари уопште није тако. Свака болест се попушта на човека или на њему блиске људе, да би човек схватио неку веома важну животну лекцију. На пример, болест је веома корисна за стицање послушања, а то је веома важна врлина, без које се уопште ни не можемо спасити.

Понекад Господ допушта да неки млади човек доспе у невољу, да би почео да обраћа пажњу на то што родитељи захтевају од њега. Он уопште то не схвата, умишља да је већ одрастао. Тада му Господ допушта било болест, било неку, не баш пријатну, чак и опасну ситуацију, и тада схвата да су родитељи били у праву. Ово је веома корисно.

У овом Јеванђељу наилазимо на оваква поучења и смернице. И опет, Господ нам не говори директно, него нам једноставно казује неку епизоду свештене Јеванђелске приче из које сваки од нас може да извуче одређени закључак. А може и да не извуче. Ово је потпуно остављено доброј вољи човека. Сваки човек сам изабира како ће живети.

„Човјек отиде и јави Јудејцима да је Исус тај који га учини здравим. И зато гоњаху Јудејци Исуса, и гледаху да га убију, јер чињаше то у суботу“ (Јн. 5: 16). На једно исто дело, потпуно различте реакције. Један је послушао, узео је одар и почео да хода са њим, док су други хтели да Га убију због тога што је нарушио правила. Јер је много правила, која су и онда, у старозаветној Цркви, и сада, у новозаветној Цркви постоје ради човека. Али већина људи инструкцију поставља изнад правила. Ево, најчешћи пример – дућан или канцеларија. Дошао је човек, закаснио је који минут. Кажу му: „Пауза за ручак!“ Предивно. Хајде, размислимо: зашто постоји обед? Да би се радници окрепили пред другим делом радног дана. То је снисхођење према радницима. А сада друго питање: Зашто постоји дућан? Да би људи долазили и куповали оно што им је потребно. А зашто постоји продавац? Да би се оно што је у дућану што пре нашло у торбама купаца. А он? Он говори: „Пауза за ручак“. А зашто постоји продавац? Да би човеку учинио по вољи, а газди исплативо. Брзо му продај, па ћеш поћи на обед за пет минута. Ето како се то питање веома лако разрешава. А овде примораваш човека да чека читав сат. Имам 30-годишње искуство, једем седам минута. Шта тамо раде читав сат, мени је несхватљиво. Човек противречи својој функцији. Испада да дућан није ради човека, већ да је дућан ради трговачког радника. Ово је потпуно неправилно и изопачује читав живот.

Исто овако поступају и фарисеји. Био је болесни човек. Није боловао десет дана, већ 38 година. О идједном га виде где хода. Знао га је читав град, лежао је тамо 38 година. Чини се да би се требало обрадовати због човека. А они, сазнавши ко га је исцелио, пожелели су да га убију. Ако би се поставили на место Бога: зар је Богу угодно да мучи људе, да би дуже боловали? Господ нам показује да није. Премда у суботу није било дозвољено ништа радити по тим правилима, али Господ, видећи страдања човека и видећи да му она више нису неопходна, исцељује га, не чекајући нови дан. Нема потребе да човек чека још један дан. А ми би обично рекли: када је чекао 38 година, нека причека још један дан. Ово је упаковано изругивање. Дело о коме је реч, Господ није могао учинити на овај начин.

Чак се и човеково религиозно осећање може толико изопачити, да је он спреман да убије Самог Бога, Који је и дао ову заповест и показује како треба човек који жели да испуни вољу Божију, да поступа на самом делу. Треба да поступа, не онако како је мени удобно, комфорно, угодно, већ чак упркос томе како људи мисле, насупрот томе, чак иако је то повезано са ризиком по живот, што ми овде и наводимо.

А зашто Господ, и то не први пут, говори исцељеноме: „Узми свој одар и ходи“. Какав је смисао тога, ходити са постељом под мишком? А спавали су на таквим врбовим носилима, ставивши покривач преко. Ето на томе су спавали, јер је немогуће да буду подигнути са саме земље. А циљ је био да се побуди питање: „Ко је исцелио? Зашто?“ Човек с постељом у рукама, свима познати јесте снажан призор за све. Уколико прођемо Москвом, зар ћемо видети много људи који шетају са креветићем? Јасно је да је то редак призор, и да ће сви обратити пажњу на њега. А можда ће га и питати: „А ко те је исцелио?“ Зато што је Господ видео да је овај човек скроман, и неће никоме наметати, никога неће вући за рукав и казивати о чуду које му се десило. А скромно и брзо ће одговорити на питање које му поставе и ништа више, што је и учинио. Ето такви проповедници су Господу потребни, и зато га је Он са том постељом послао на проповед да би обавестио све оне који су га знали, о томе да се исцелио силом Божијом.

Ево видите, како је предиван одломак, који нам је по тексту добро познат, и колико се само у њему садржи премудрости за нас.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 1. јун 2021.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци