У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, Света Црква, као мати која воли своју децу, нежно се брине за наше спасење, поштујући све наше људске немоћи, и старајући се да нас благодатно оснажи у тренуцима наше раслабљености. Сећање на Крст Христов, поклоњење и целивање, представља највећу утеху хришћанину у свим жалостима и невољама, а посебно га чува од лукавих духова на свим путевима његовог моралног живота.
Таква је сила Животворног Христовог Крста, и зато сада, на преполовљење Великог Поста, када слабе подвижникове снаге и хришћани постају уморни, Црква је одлучила да га изнесе на средину светог храма ради целивања и созерцања. Да га изнесе, да би са страхопоштовањем гледајући на њега и клањајући му се, црпли од ове светиње бодрост духа и наставили даље да ходимо кроз потешко, али и корисно поприште Великог Поста.
Свако од верујућих зна да, ако ни спољашњи подвизи поста, када покушавамо да се уздржимо од појединих врста хране, чувајући умереност чак и при једењу онога што је дозвољено, нису лаки, онда су још тежи духовни подвизи поста и покајања. У самој ствари, уздржати језик од сплеткарења, уздржавати се од злопамћења, гушити у себи дух самољубља, трудити се извршити корениту промену у корист добра у читавом своме бићу – ово је подвиг од највећег степена тежине.
Греховно начело, које је једном овладало човеком, тешко подлеже ограничењу, смиравању и сузбијању. Пригушено у једном правцу, оно се открива у другом, и нарушавајући душевни мир, побуђује духовну борбу. Ето зашто и код најпобожнијих и најревноснијих хришћана на путу подвига покајања као да се јавља неки умор, њихова душевна напрегнутост као да слаби.
Све ово зна Света Црква и зато призива све уморне и поклекле од подвига Великог Поста под сенку Христовог Крста.
Као путник, који уморивши се на путу, седа да одмори у хладу разгранатог дрвета, и тада бива необично срећан, тако и за побожног хришћанина исто значење има изношење Крста усред напора великопосног периода.
Сећање на крст, на Христа Спаситеља, пострадалог на њему ради спасења људи, на она благодатна средства која је даровао свима који се труде и који носе своје бреме (уп. Мт. 11, 28) да се духовно укрепе – све то може да ободри и освежи душу хришћанина, да олакша и успокоји њене жалости и муке.
Има, ипак, и таквих хришћана, који уопште не слушају глас Цркве; они настављају да живе на свој пређашњи греховни начин: Њихова храна остаје исто онако изобилна, исте забаве и задовољства, иста оговарања, сплетке, сујета, празнословље. Таквим људима Христов Крст напомиње да треба да се уразуме, прети им скорим јављањем Божанског Судије и строгим Христовим Судом. „Тешко вама“, као да говори, „ако станете пред Њега, неисправљени и неочишћени“.
„Бог се не да ругати, строго ће узвратити онима који су погазили Његове Крсне заслуге и спасење које је тиме даровано“ – тако свакоме који се не брине за своје спасење објављује Крст Христов, да би како тако уплашио и постидео сваког човека, који није сасвим изгубио савест. Неће ли свака душа уздрхтати од страха, помишљајући на своју кривицу пред распетим Христом?
Али заједно са страшним подсећањем на Суд и строгу поделу награда Крст подсећа оне који се не брину о своме спасењу и на то да за њих још увек није све изгубљено, уколико не окамене у својим гресима; да Христов Крст, будући да је знамење будућег Суда, уз то је и знамење љубави, безграничне, неизмерне љубави Спаситеља и Господа, да Га је управо ова бесконачна љубав довела до Крста, до смрти, и због тога, ма шта да се деси, не треба очајавати. Господ је спреман да сваког тренутка прими наше покајање и да нам опрости.
Дакле, износећи на средину храма Христов Крст ради разобличења немарних хришћана, света Црква их у исто време и бодри и разобличењем и ободрењем их усмерава на пут спасења. Ето ради чега је сада на средину храма изнесен Свети Крст Христов.
Да, свакоме од нас он, уразумљујући нас, говори, да Господ наш Исус Христос, који је на Крсту претрпео мученичку смрт, заволео нас је највећом љубављу – толиком да је положио за нас саму душу Своју. И која људска љубав, макар и она најпожртвованија, може да се упореди са љубављу Господа нашег Исуса Христа према нама! „Јер Христос, још док бејасмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грјешници, Христос умрије за нас“ (Рим. 5, 6 – 8).
Христос своју безграничну љубав према нама доказује тиме што Он, будући да је истинити Бог, који седи на Престолу славе Своје, силази са Неба на земљу, постаје човек, ступа у мучне услове људског живота, трпи лишавања, жалости, напоре, више од тридесет година носи се мишљу да треба да тешко пострада на Крсту, три и по године трпи поред себе Јуду, Свога издајника, и према њему се односи као према пријатељу, а на крају бива изложен најужаснијим понижењима, мучењима, смрти – и уз све то нимало не бива охлађен у својој љубави према људском роду, који Га је довео до Крста!
Напротив, он се даноноћно са потпуном љубављу брине о спасењу људи, поучава их са трпљењем и снисхођењем, чини им добро, лечи их, васкрсава мртве, опрашта људима њихову злобу и суровост, плаче због њихове тврдовратости и погибли, моли се Небескоме Оцу, чак и за оне који су Га разапели, молећи да им опрости најтежи грех – грех христоубиства. Жртва љубави коју је Богочовек принео за нас, тако је велика, да се људска мисао губи, када покушава да је обухвати и схвати. Немогућа је љубав већа од љубави, Богочовека према нама, Који је положио Своју душу, чак не ни за пријатеље, него за Своје непријатеље.
Обично, по природном закону и по осећању правичности и благодарности, на љубав се одговара љубављу: љубав са једне стране изазива љубав са друге стране. Зато и ми, на безграничну љубав Спаситеља према нама, треба да одговоримо свецелом, спремном на сваку жртву, љубављу према Њему. Волимо ли ми Господа због Његове несебичне љубави према нама?
Као одговор на ово питање послужиће наш живот, наше понашање. Као знак истинске љубави према Њему, Сам Спаситељ је поставио испуњавање Његових заповести: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби (Јн. 14, 21). Зато, уколико се кроз наш живот остварује закон Христов, уколико испуњујемо Његове заповести и држимо реч Његову, онда га истински волимо. Ако поступамо супротно Христовим заповестима, или Га уопште не волимо, или Га волимо само на речима.
Једну од Христових заповести смо чули у данас прочитаном Јеванђељу. Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). Ова Христова заповест од нас захтева да се одрекнемо себе, то јест, да се одрекнемо свога самољубља, од свих греховних пристрашћа и греховних дела и уопште од своје воље, беспоговорно је потчинивши вољи Божијој. Она такође захтева да узмемо крст свој, то јест, да трпељиво и покорно носимо тешке напоре кориговања и усавршавања самих себе, напоре, у вези са испуњавањем свих наших обавеза, лишавања, жалости, несреће – уопште све оно што нам пошаље Божији Промисао. Даље, заповест захтева да идемо за Христом, то јест, да заволимо Христово учење и Христов закон и да свој живот управимо по примеру Његовог живота, у духу безусловне љубави.
Друга заповест коју нам је такође Сами Господ заповедио да извршимо јесте љубав према нашим ближњима. „Заповијест нову дајем вам“, рекао је Господ Својим ученицима: „да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13, 34 – 35).
Значи, само онда ћемо бити истински ученици Господњи, и наша ће љубав према Њему само тада бити истинска љубав, када будемо испуњавали и заповест љубави према ближњем, љубави сличној оној којом је Он заволео Своје ученике, то јест, када ми заволимо своје ближње тако да будемо спремни да своју душу положимо за њихово добро и спасење.
Дакле, браћо и сестре, у великопосно време које је преостало до Свете Пасхе, немојмо бити лењи за спасоносни подвиг уздржања, поста и молитве, већ се напротив, потрудимо да удвостручимо подвиг покајања са чистосрдачном жељом духовног очишћења са том намером да достигнемо вечно спасење и вечну славу са Васкрслим Христом Спаситељем нашим.
Амин.
