У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо, управо сте чули јеванђелску причу, преко које се не прелази тек тако. То су бесмртне ријечи Христа о блудном сину. Са страхопоштовањем и усхићењем, са дивљењем застајем пред овом Христовом причом и позивам вас да разумијете сву величину ових ријечи.
Прочитана прича је позната и нема потребе да понављамо њене детаље. Ова парабола је бесмртна, јер говори о вјечној причи о изгубљеном сину, о причи данашњице. Само је потребно разумјети је. Син је напустио оца; напустио дом, и одлазећи из дома, изгубио се, залутао и нашао се на раскршћима, тј. почео да води раскалашан живот. Главни смисао параболе је вјечна прича одласка човјека од Бога, његовом одласку од Оца. Видите са каквом психолошком суптилношћу нам сваки потез, свака ријеч ове алегорије прича ту причу о отпадању душе од Бога, одласку из Очевог дома!
Обратимо пажњу на суштину. Отац има два сина и млађи жели да оде од Оца. Замислите: од Бога се одвраћа један млади, незрели, дрски и надмени ум. Само човек који уопште не познаје живот, који је изузетно самоувјерен, који себе сматра самодовољним почетком у свијету; само незрео млад ум, који себе замишља готово средиштем универзума, изазива Бога као блудни син. Управо, не старији син, него млађи, жели да оде. Незрели ум се одвраћа од Бога, онај који, одбацујући врховно вођство Оца, жели сам да постане вођа. Неко је једном рекао да човек живи прву половину свог живота да би га упропастио, а другу половину да би се кајао.
Историја људске мисли потврђује ову истину. Распрострањено мишљење да зреле мисли и наука одводе од Бога није тврдња, већ, грубо речено, научни „хлестаковизам“, који почива на дјетињастом закључку незрелих умова. Јеванђеље у овој алегорији наглашава мисао да се само незрео, дјетињаст ум одвраћа од Оца.
Син тражи од Оца: „Дај ми шта је моје!“ Ово је алегорија која указује на разлог зашто човјек напушта Бога: „Дај ми оно што је моје!“ Постоји лажно самопотврђивање човјека у животу, тј. човек лажно и неправилно представља и схвата своје мјесто у универзуму. Он себе искључује из читавог ланца свјетске сврсисходности, жели да постане самодовољна карика. То је просто глупост коју ова парабола и наглашава. Прво, да ли је то уопште економски исплативо, да ли је разуман овај захјтев сина према оцу? Раздијели имање, разбиј га, подијели имовину стицану годинама, чврсто уједињену, и дај ми мој дио…
То је бесмислица са економске тачке гледишта, јер њена последица може бити само једна ствар – слабљење домаћинства. Када се човјек искључи из ланца универзалне сврсисходности и направи од себе самодовољну карику, он једноставно одсијеца корен из којег долази храна читавог живота и постаје онај лист пуштен на вјетар, који постаје играчка и најслабијег повјетарца. Иде у непознато, баца се у празнину. И да ли је захтјев за додјелом насљедства разуман сам по себи? На крају крајева, отац је могао одговорити сину: „Реци ми, молим те, да ли си ти стекао имање? Заради га, па онда иди…“ Човјек је дошао на готово, користи све дарове Оца, а онда тражи: „Дај мени моје“.
Браћо, ово се свима нама често дешава. Људска ограниченост и ароганција увијек заборављају да су људске снаге и способности поклон, дар човеку и да им човјек није господар. Он је само њихов корисник, и ништа више. Размислите: љепоту, рецимо, таленат, генијалност, ову или ону способност, јесте ли их ви створили? Све ово није пролазно, већ је Божије. Поклон човјеку, а човјек је само корисник, најчешће лош корисник… То значи да је захтјев за одвајањем од тла на коме је израсло читаво човјечанство и на коме једино све има смисла апсурдан!
Затим парабола говори шта је из тога произашло. Човек, самоопредјеливши се у животу као нешто посебно, изузетно вриједно, одлази у „далеку земљу“, како каже Јеванђеље; или, како рекох, у непознато, без кормила и без једара. Ту долазе последице. Која је прва посљедица? Човек расипа своју имовину, како каже јеванђелска прича, троши све и на крају остаје потпуно без хране.
Тако и наша душа, када се одврати од Извора живота, расипа своје дарове. Разумијете? Нема пуњења виталном енергијом, човјек живи само оним што је већ имао од природе, од Бога; постоји само расипање, најбесрамније, када човкек необуздано, десно и лијево, троши дарове које је добио од Творца! Зар парабола није тачна? Зар не видите у животу да се људи баве само расипањем духовних дарова примљених од Бога?
Син напустивши Оца почиње да блуди, тј. да води раскалашан живот. Тако је и са душом, ако једном скрене са природног истинског пута, искључивши се из општег ланца сврсисходности живота, може се наћи само на раскрсници. Душа се заплиће у дивљине у које је упала. Опет, у животу се ово дешава стално. Човек најприје јури у дивљини ума и колико је само људска домишљатост разрадила и разрађиваће до краја свијета свакојаке илузије и разноразне утопије и наизглед велике, чврсте теорије, које су у стварности само лутања на која се човјек упушта напуштајући прави пут. Даље, човјек почиње да лута по дивљини осећања, а ове дивљине су још страшније, а губици за душу су још ужаснији. А више и да не започињем мисао о лутању човјека кроз дивљине пожуде и страсти, које су бескрајне….
И тако – долази крај, кад је имање потрошено, кад је душа опустошена, кад се сваки дан осјећа празнина – наступа банкрот. Како наступа код људи материјални банкрот, тако настаје и духовно, и у параболи је то наведено ријечима: „А кад потроши све“. Да, све је потрошио, већ постоји празнина… Али човјек мора да живи, физички да постоји, опустошена душа и исцрпљено тијело жуде за животом, и прича назива ту жудњу глађу: „И настаде велика глад“.
За банкротом мора доћи и духовна глад. Под утицајем ове глади, блудни син се баца на све, јер тијелом живи са већ нижим животињским нагонима и, да би сачувао живот, спушта се на саму низину, преузима најниже занимање; чува свиње. Живјећи са животињама, он једе храну за свиње. Кад је душа опустошена и њен банкрот видљив, кад је из ње отргнуто све истински духовно, у човјеку се буди један животињски инстинкт. Од вишег бића постао је роб! Од слободног творца живота постао је несрећни роб или, како га парабола назива, „најамником“. И уму и опустошеној души је потребна храна. Живјети је неопходно, а животињски инстинкт гура душу ка самозадовољству. Духовну празнину, банкрот мора нечим да се испуни, и душа их испуњава сурогатима. Кад се душа одвратила од чистих извора бића, од чистог хљеба, шта јој је преостало да једе? Жирове. Када је човјек одбацио откровења истине којим је свијет живио хиљадама година, када је одбацио извор живота – Бога и Јеванђеље, као књигу божанског откровења, шта му је преостало? И људско слабоумље производи многе сурогати, које одмах добијају улогу новог јеванђеља.
Оно одбацује Божанске догмате, и човјека као да претварају у роба, уводи нове догмате и односи се ка њима, као према истинским знањем. Несрећно мало људско знање које замјењује Јеванђеље, људи представљају као ново јеванђеље и закуцавају његове одредбе у своје главе као нове догме. Храна за свиње! Сурогати једни! Кад се човјек окренуо од Бога и изгубио могућност слободних осјећања, пуне чистоте, радости и среће, који су већ овде доступни, на земљи, шта му онда преостаје? У својим јадним и лудим поривима, он се грчевито хвата за сурогате осећања. Ево слике одласка душе од свог Извора, од Извора живота; ево слике блуђења, тј. лутања душе. Ово је права трагедија људске душе! Трагедија сваки дан. Цио свет је покривен њоме, а да ли ви сви, у овој или оној мјери, нисте тиме заробљени? И нека вам се, браћо, главе до земље сагну…
Али не тугујте само због овога, што понекад идете овим путем блудног сина – плачите за нечим другим. Плачите што су човјеку до краја својих дана затворене очи и не види да је већ расточио богатство своје душе, да је просјак и гладан, да је најамник, да чува свиње, и да живи само сурогатима. Уздахните, браћо, да би се и вама отвориле очи, као што су се отвориле блудном сину, и да бисте с њим рекли: „Безуман бијах… И шта сад?“ Браћо, вратите се Оцу!
Амин.
7(20) фебруар 1927.
