Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје Спасење твоје (Лк. 2, 29 – 30).
[dropcap letter=“С“][/dropcap]вети праведни Симеон, тек што је видео Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа, постао је спокојан, премда је имао на уму да му ускоро након овога предстоји да умре, пошто му је тако предсказано Духом Светим. Видећи Спаситеља пред собом, није се бојао да увиди и своју смрт. „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; Јер видјеше очи моје Спасење твоје “… Слушаоци-хришћани! При нашем помишљању на то да ћемо неизоставно кад-тад умрети, многе од нас обузима немир, брижност, страх и ужас; али уколико се приликом овога будемо сећали нашег Спаситеља, врло лако можемо да се успокојимо.
Тако се на пример ја понекад бојим да не умрем скоро, желео бих још да поживим. Ипак, зашто бих се сувишно плашио да не умрем убрзо? Спаитељ неће дозволити да умрем пре времена, мој је живот у Његовим спасоносним рукама. Некада ми немир стварају предсмрна мучења оних који умиру: ова су мучења ужасна, то је страшно и гледати у каквим мукама људи понекад умиру. Ипак, зашто бих се сувише узнемиравао око тога сада? Када будем умирао, мој Спаситељ ће бити са мном, а са њим ми предсмртне муке неће бити мучење. Понекад ме ужасава помисао да ће ме спустити у гроб, да ће преко мене набацати земљу и да ћу тамо иструлети, претварајући се у земљу, у прах. Али зашто ме ово ужасава? Мој Спаситељ ме неће оставити у гробу, сакупиће и прах мој тамо и на Његов глас, ја ћу жив устати из гроба.
Некада ме забрињава шта ће бити са мојом децом, рођацима, блиским срцу људима. Ја ћу умрети, а како ће они живети без мене? Ко ће им у потребама помагати, ко ће их у тугама тешити, ко ће их доброме научити, ко ће их од злога сачувати? Ах, до каквих само порока понекад људе доводи потреба и сиромаштво, незнање и необразованост! У какве тада преступе упадају људи само зато што нема никога да их посматра и да их уразуми! Ипак, зашто се превише бринути? Мој Спаситељ је и њихов Спаситељ и они у мени управо познају Њега. Тако Господе, Ти и у потребама помажеш и у тугама тешиш и доброме учиш и од лошег чуваш моју децу, моје рођаке и све оне који су ми драги, када мене не буде са њима. Сада их предајем Теби. Христу, Богу мом, а Теби ћу их оставити и када будем умирао и верујем да их ти нећеш оставити, да ћеш се заузети за њих, спасити, помиловати и сачувати.
Плаше ме вечне муке након смрти. Ове су муке застрашујуће! Вечно се жалостити, вечно плакати, вечно горети у огњу, вечно седети у тами! Ипак, зашто бих долазио у униније од овог страха? Боље је молити се Спаситељу него унивати. Да, мој Спаситељ је моје спасење од вечних мука након смрти. Њему ћу се молити да ме избави од неугасивог огња и осталих вечних мука. Молим се и сада и умрећу са том молитвом, а уколико умрем са молитвом Спаситељу, спасиће ме Он и вечних мучења.
Још много тога нас може бринути, плашити, ужасавати када помишљамо на нашу смрт, али у свему лако можемо задобити спокојство, уколико се само присетимо да имамо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Наш Спаситељ нас спасава од сваког страха, успокојава у сваком неспокојству. Да Господе, многи су страхови навалили на мене. Чини ми се да не пролази ни један дан, да се нечега не уплашим – ради себе и ради других, а више од свега и чешће од свега бојим се за себе због мојих грехова. Али када се сетим Тебе – мога Спаситеља, одмах престаје сваки страх; тада се и грехова својих мање бојим јер се надам да ћеш ме и од њих спасити, ма како да су они тешки.
О, ја бих био најспокојнији човек, када бих се свагда сећао Тебе! Подсети ме, Господе, Сам Ти на Себе, када Те заборавим. Сећајући се Тебе и успокојавајући се Тобом, ја се бојим само једнога, да те одједном не заборавим. Ипак и овде ја верујем и надам се да Ти мене нећеш заборавити. Нећеш ме заборавити ни уколико ја будем почео да заборављам Тебе. О ти си увек мој Бог, Ти си моја вечна нада! Амин.
