17.03.2019.

Епископ Митрофан Зноско-Боровски – ПРОПОВЕД У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА

Тријумф Православља! Не звуче ли чудно у наше време ове речи? Многи говоре: где је овај тријумф, када је с једне стране Православље данас на маргини, а с друге стране, колико је тога у Цркви нечистог, исквареног, неправилног. Православље и Црква су прогоњени, а ви говорите о тријумфу Православља!

Заиста, Православље је у наше дане обучено у одећу сиромаха, али те рите не умањују његову величину и значај за живот света, као што сиромашна одећа није умањила величину и значај Богочовека Исуса Христа. Тачно је и то да у црквеној градини има не мало греха, али не у Цркви, већ у црквеној градини. Међутим све што је нечисто и греховно у црквеној градини није Црква. „Сваки грех у Цркви није грех Цркве, већ грех против Цркве“, и он не умањује светињу Цркве, као што светињу Тајне није умањило Јудино присуство на Тајној вечери.

Они који говоре против Тријумфа Православља, указују још и на масовно одлажење од хришћанства у наше време. Шта с тим? Једни одлазе, док други прилазе Христу. Није ствар у количини оних који одлазе, већ у квалитету оних који од Христа одлазе и квалитету оних који му прилазе, у Његову Цркву. Шта, међутим представља ово напуштање хришћанства у наше време? У томе нема ништа ново, то је све васкрсавање онога што је већ било, то је враћање Буди, или Демокриту, Платону или Конфучију, враћање индивидуализму, а такође и прастари, само у новом облику, покушај да се хришћанство помеша са идолопоклонством у „Светском Савету Цркава“.

Да, многи су одбацили Благу Вест о Логосу, Који је постао тело. Многи су га изневерили и вратили се на пут којим је човечанство већ, у разним облицима прошло. Отишли су од Благе Вести и у свом походу против Христа, нашли се пред празнином бездана. Философије позитивизма, хуманизма и материјализма, имајући намеру да удаље Христа из живота људскога рода, „поставили су човека пред равнодушном васељеном са њеним слепим случајем“, поставили су човека пред бесмислицом постојања.

Али живот не трпи празнину. Осетивши празнину, човек је бунтовао против ње, и против фалша и неправде живота. Није ли израз тога бунта и неугледни, често налик на пећинске људе, изглед масе омладине прљаве и неуредних коса (Хипи покрет)? Не крије ли се у њиховој збуњености за многе од њих несхватљива тежња ка Смислу, ка разумном Начелу у Животу? У тој конфузији се открива душевна трагедија човека. На овој подлози наставља да одјекује Блага Вест о Божијој Љубави према човеку, Распетој и Васкрслој; Вест о Ономе, Ко је Својим животом указао људском роду пут који води познању истине и води исконској Правди Живота. Одјекује Вест о Ономе, Који ће заувек бити Светлост свету. „Ја сам Пут, Истина и Живот… Ја сам Светлост свету“. И слично Јулијану Одступнику, који је некада узвикнуо: „Победио си ме, Галилејче“, и савремени саборни „Јулијан Одступник“, који по читавом свету води борбу са Христом, биће принуђен да исто тако узвикне: „Победио си ме!“, и да се поклони Христу.

Сила хришћанства, драга браћо и сестре, сила Православља јесте у непобедивој Личности Христа, Сина Божијег и Сина Човечијег. У Христу – поруганом, распетом и васкрслом – јесте тријумф Православља. Смућена душа савременог човека, уколико се човек још није претворио у гнојиво за будућа поколења (у чему материјалисти виде коначну вредност човека након смрти, прим. прев.), не може, а да не приђе Христу. И човек ће се утврдити у верности њему. Људско ће срце најпре додирнути Христова Благовест о љубави. Христова љубав према човеку није љубав учитеља хуманизма, мудраца и философа; Христова љубав према човеку није учење, нису речи – то је живот! Он силази са висине Небеске. Где? У низину прљаве, сиве, људске свакодневице. Његова љубав према човеку – није некакво маштање, разумска љубав хуманиста и философа. Он види људски род са свим његовим слабостима, познаје сву тамну дубину људскога срца и не само да он једноставно види људске потребе, него чак на Себи носи тајне ране људских слабости. Његова љубав не познаје искључивост. Пред Својом, на земаљском путу, последњом, пасхалном трпезом, Христос, Син Божији, као слуга, приклања колена пред апостолима и пере им ноге.

Немогуће је да разумног и часног човека не плени безгранична преданост Христа вољи Оца Небеског. „Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мојега“ (Лк. 2, 46)? Ово су прве речи које слушамо из Његових уста. Унутарња, стална и непромењива веза са Оцем, била је извор из кога су проистекли и Његова љубав према човеку и Његова победоносна борба за вољу Бога-Оца у овоме свету.

И још једна карактеристика, тако јасно примећена од стране свих Јеванђелиста: Христос никада не тражи Своје. У томе је Он слободнији од слободних

Празнујући у ову прву недељу Великог Поста Тријумф Православља, слушамо Христове речи које су нама упућене: „Не бој се мало стадо… Ја сам са вама до скончања века“.

Амин.

1 Коментар

Dragica

пре 2 године

Covek nije covek, nije nice, nije nista , i svaki desavanje sa njim nije njegovo u dostizanju tog ludila do hrista. Do sadejstva sa Bogom e tek onda si sam sa Bogom ali opet Još ništa.:)

Оставите Коментар