[dropcap letter=“д“][/dropcap]анас смо из уста апостола и Еванђелиста Матеја слушали „Родослов Исуса Христа“. У овом, на први поглед сувопарном јеванђелском читању изражава се мисао о сродству Бога и Човека. Сродство Богу, по учењу Светог Писма јесте неотуђиви атрибут човека, који је „дух“ и „тело“. Ово је првобитно стање човековог бића које је престало да постоји због кривице самога човека, првога Адама. Човек сам од себе био је немоћан да се врати овој првобитној норми живота и Христос долази да поново успостави нарушено. Данашње Јеванђеље нам говори да нас је Бог Творац сродио са Собом кроз Свога Сина. Данашње Јеванђеље нам говори о томе да Бог враћа човеку изгубљено достојанство.
Не позива нас ради тога Црква да са покајничком радошћу сусретнемо наилазећи празник Богојављења – Рођења Христовог? Замислите се мало, драги моји, зар ово није радост? Сами Творац, приопштавајући се нашем телу, није се узгнушао да људе попут нас назове Својим сродницима, а нас и Својом браћом! „Не стиди се да нас назива браћом Својом“, вели свети апостол Павле. Реците, вољени: Многи данас говоре о достојанству човека, али када је, у читавој историји људскога рода, човек био тако узвишен, како га је узвисило хришћанство?
Приближава нам се празник Хростовог Рођења. Подсетите се, вољени, о Узрочнику празника. Размишљајте о томе, да је дошао к вама да би вас усиновио Богу и Оцу, да би сте постали деца Божја, браћа Христова. Сусрећући празник, припремите своја срца (чистећи их) покајањем, чистотом, даровима љубави и милосрђа, да би срце свакога од вас постало пећина у којој је лежао Христос, Спаситељ наш.
Да ли смо сви ми чеда Божја? Да ли се сви можемо назвати Христовом браћом? Апостолско читање, које смо данас чули, набрајајући старозаветне праведнике, претке по телу Исуса Христа, указује нам на њиховим примерима, како треба да верујемо и живимо, да би смо се назвали деца Божја. Ето на пример, Адам нам даје пример скрушености и покајања. Ми читавог живота грешимо, али да ли смо и често скрушени због греха? Енох нам даје пример богомислија: он је заборављао на све светско, непрекидно пребивајући са Богом. Њему је била откривена судбина света до другог доласка Исуса Христа. Живећи посред развраћеног света, Ноје је био подвргнут подсмесима и ругањима, али се никада није поколебао у преданости Богу. Евер је једини из читавог народа који није учествовао у гордељивм изазову Богу, намишљеном од гордошћу омамљеног народа: изградимо кулу до неба (мислили су да ће доћи до Бога) и без Његовог учешћа стекнимо себи славу. Због верности и смирене преданости Богу, Евер се заједно са Потомством удостојио милости Божјих. А тек Авраам! За њега је воља Божја била све. Па Исаак, за кога је послушност родитељима била основа његовог живота. У Јакову нам се даје пример трпљења и кротости, у Јосифу незлобивости и целомудрености, у многострадалном Јову – пример трпљења у невољама и страдањима: „Нека је благословено име Господње, Бог даде и Бог узе“, клицао је Јов, изгубивши своје богатство и децу.
Тим истим путевима којима су прошли набројани старозаветни јунаци, Промислитељ води и нас, који смо Нови Израиљ. А да поменемо још и Мојсеја, пророка и вођу законодавца и чудотворца. Живећи у раскоши и поштовању у фараоновом дворцу, из љубави према према своме народу, Мојсије све одбацује, више воли да страда са својм народом: „Господе, боље мене истреби, него мој народ“… У вери, богомислију, у верности према Христу, међу подсмевачима и ругачима, у смирењу, у преданости Његовој вољи и целомудрености, у жртвеној љубави према своме страдајућем народу, другим речима у нека нам Спаситељ света, који лежи у јаслама и Чијем се прослављању припремамо, помогне да се утврдимо у подражавању старозаветним праведницима – сродницима Месије Христа по телу. Амин.