23.10.2015.

свети владика Николај: ОРГИЈА НА ГРОБЉУ (одломак)

И мислио сам, да ће се посведневно вршити за упокојене литургије за оне, чије су се душе измешале у другоме свету са душама косовских јунака. Мислио сам, речју, да ће наше владање бар за једну годину дана бити као владање човека на гробљу. Јер гле, ми живимо на гробљу, на најмилијем и најсветијем гробљу. Шумадија је једно гробље. Маћедонија је такође једно гробље. Свежа гробља по Маћедонији то су нови темељи нашем животу. По тим гробљима ми ћемо орати и од њих се хранити. Та гробља биће дуго храна нашем телу и нашем духу. Ко се од нас данас може похвалити српским именом, а да не помене та гробља као оправдање своје хвале?

Мислио сам једно, а гле, збило се друго! Наш Београд пун је лудог и развратног кикота и данас као и пре. Човека подузима језа од кикота на гробљу. Не подузима језа само оне тупе душе, које не знају никад где се налазе.

Место жалости стижу са свих страна Србије извештаји о забавама и маскарадама.

Место поста свак је удвостручио свој апетит и своју прождрљивост.

Место штедње спопала су нас два гадаринска беса: једне тврдичлук, друге раскош.

Отворила се једна глад за животом сад, после рата, но не за највишим и најбољим животом. Они, који су целу једну годину дана носили туђу главу на себи, и носили два срца у грудима, уобразили су сад да имају више уста и више стомака.

И, та болест се шири. Треба је што пре спречити, да се не шири. Треба забранити оргију у овој години на светом гробљу, које се зове Србија. Треба специјално за ову годину прописати шта је врлина, а шта грех.

Врлина је ове године сматрати српску земљу светим гробљем, које испуњава душу тугом и херојством. Грех је сматрати је зверињаком где се живи зверови отимају око фуражи преко још топле крви изгинулих зверова.

Врлина је ове године сејати цвеће по проливеној крви људској. Грех је сејати коров и трње и по води, а камоли по овогодишњој крви људској. Наше мисли, наша осећања и наша дела могу бити семе од цвећа и семе од бунике. Задржимо семе од бунике за друго време и за другу њиву, а ове године сејмо по Србији, по овој крвавој њиви, само семе од цвећа.

Врлина је осетити се више човеком и бити више човечан. Грех је испољавати и сад, у миру, своје ратне инстинкте над немоћним и незаштићеним. Рат вуче често собом беду и порок, као корњача оклоп. Постарајмо се, да овај наш рат ослободимо од тих последица хунских ратова. Објавимо рат злим последицама рата. Очовечимо се и удружимо се данас овде, као што смо били јуче на Куманову.

Врлина је радити и штедети и постити. Грех је у овој години леновати и расипати и прождрљив бити. Радом ћемо исхранити себе, штедњом инвалиде; постом ћемо бити научени и на рад и на штедњу. Не ради и не штеди и не пости онај, ко уображава, да свет треба на њему и с њим да се сврши.

Врлина је за ову нашу склерозну генерацију да једе мање меса, да би многи безлебни имали довољно хлеба. Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

Врлина је за ову нашу реуматичну генерацију да се чува, да њен прозеб костију не пређе и у душу. Грех је највећи имати прозеблу, реуматичну душу. За прозебле кости постоје многе бање, но где су бање за прозебле душе, које се само унутрашњим огњем могу разгрејати?

Врлина је за ову нашу аеропланску и трустовско-индустријску генерацију да, кад погледа звездано небо, призна, да ово није изашло из њених фабрика. Грех је толико се запретати у ситне свакодневне послове и не погледати никад у звезде и не запитати се: У којој ли су од европских фабрика ти сјајни колоси васионски изфабриковани? Но, без шале, браћо, врлина је имати веру оних људи, који су прошле године као метеори летели од победе к победи.

Ја сам гледао те метеоре како се лагано гасе. У Албанији, много конака далеко од својих, они су умирали често без свеће од воска, но увек са једном запаљеном свећом у души, са вером у Бога. Од дана мобилизације до смрти та се свећа у њима није гасила. С њом су отишли и на онај свет. Та светлост их је једино грејала и осветљавала у многим страшним данима и ноћима, када су покисли и гладни чучали у блату, с уздржаним дахом, са згрченим мускулима и хладним гвожђем у руци. У сивом изгужваном оделу, с укаљаним телима, ћутљиви и мирни, они су личили на рђаве статуе од иловаче. Од свега душевнога ништа у њима није било тако будно као вера у Бога.

– Ево нас, Судбо, и чини од нас шта хоћеш!

То је шаптао сваки од њих. То је изражавало и њино лице.

Оставите Коментар