У име Оца и Сина и Светога Духа!

У ову недељу, браћо и сестре, света Православна Црква, спомињући свете Оце I Васељенског Сабора, који су утврдили правилно учење о божанству Сина Божијег, о Једносушности Сина са Богом Оцем, насупрот јеретику Арију, установила је да се данас чита Јеванђеље у коме је садржана првосвештеничка молитва Исуса Христа Богу Оцу, пред својим страдањима. Овом молитвом Исус Христос је уверио о свом божанском посланству, говорећи да су његове речи и заповести, (уствари) речи и заповести Његовог небеског Оца, од кога је изишао, Који Га је послао и коме треба да се врати након земаљског живота. Уједно са овом молитвом Исус Христос је прослављао, благодарио и молио Свога Небеског Оца, да би нас научио; као прво да и ми, пуни страхопоштовања, треба да у молитви прослављамо Свевишњега, видећи велика и чудна дела, која је учинио Својом свемоћношћу; као друго да и ми, пуни љубави и уважавања, треба да у молитви благодаримо Свеблагоме за та добра, која излива на свакога од нас; и као треће, да и ми, пуни вере и наде, у својој молитви треба да молимо Премудрога и Свемилосрдног, да нас он Својом божанском благодаћу укрепи, просвети и сачува. „Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим.“ (Јн. 17: 4), говорио је у Својој молитви Исус Христос. Сав Његов живот на земљи, од Витлејема до Голготе, била је посвећена прослављању Оца Неебског. Све што је учинио, чему је учио и што је претрпео, све је савршавао са мишљу о Богу и у славу Божију.

Спаситељ је, браћо и сестре, наш образац, и следимо Га у свему! Сва наша дела и подухвате треба да чинимо са мишљу о Богу и у славу Божију. У свему што чинимо и предузимамо, мисао о Богу треба да буде главна у нашој души, изнад свих осталих мисли. Ова мисао треба да је као светлост, која озарује наш ум на познање и избор најбољег дела – силом која побуђује на дело сагласно дугу – извором наде и храбрости, уколико смо принуђени да се боримо са препрекама, тешкоћама, опасностиа и страдањима. Тада ће нас ова мисао при свим нашим делима испунити благодарношћу Свезнајућем и Свеправедном Богу, љубављу према Његовом закону, надом на Његову помоћ и благослов.

Али немојте мислити да се наша душа, осим ове мисли не треба занимати ничим другим, да не треба да се бави обавезним пословима и осталим стварима потребним за живот; не мислите да сте једино дужни да се молите и да потпуно запоставите све потребе овога живота. Не. Мисао о Богу треба да постане своствена вашем срцу и у свим вашим напорима и пословима да вас непрекидно подсећа о свезнајућем и свемогућем Богу. Она треба да обитава у вама као дух чувар, који вас ограђује од свакога зла и управља на пут врлине и дуга. Тако је поступао и Господ наш Исус Христос. Сва своја дела Он је чинио у славу Божију. Током читавог живота непрестано Га је руководила мисао о Богу, испуњење Чије воље је Њему била храна и пиће. Тако су поступали и свети људи.

Некада су старцу Лукију дошли монаси, такозвани евхаити или молитвеници. (То су били припадници једне секте која је одбацивала све врлине, чак и силу светих Тајни, за наше спасење, и сву важност приписивала једино молитвама). „Шта вам је рукодеље?“, питао их је Лукије. „Ми се не бавимо никаквим ручним радом“, одговорили су, него се, по заповести апостола, непрекидно молимо“. „А једете ли?“, упитао је опет старац. „Једемо“, одговорили су они. „Дакле, док ви једете, ко се моли за вас? А осим тога, спавате ли?“ „Па како је могуће не спавати?“, рекли су евхаити. „дакле, док спавате, ко се моли за вас?“, опет је рекао старац. Гости нису могли да дају никакав одговор. Тада им је преподоби Лукије рекао: „Опростите ми на отворености, али ви сами себи противречите. А ја ћу вам, напротив доказати, да и док се бавим рукодељем, молим се непрестано. На пример плетем корпу од трске и говорим: Помилуј ме Боже, по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Свога, очисти безакоња моја… Није ли ово молитва?“ „Свакако да јесте, одговорили су монаси. „На тај начин, провевши у раду и молитви читав дан“, наставио је старац, ја зарађујем неколико новчића, од којих половину дајем сиромасима, а другу користим за оно што ми је неопходно. Док једем или спавам, за мене се моле они којима сам дао милостињу. Видите ли да ја, уз Божију помоћ, испуњавам апостолско правило и молим се непрестано?“

Браћо и сестре, савршавајмо наше послове са Богом. Мисао о Њему, љубав према Њему, надање на Њега, нека проникне и оживи нашу душу, да ништа друго не би смо желели да чинимо, осим оно што Он заповеда и да би смо, на заласку наших дана, слично Спаситељу, рекли: „Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим“ (Јн. 17: 4).

Амин.

18. маја 1914.