28.01.2018.

св. праведни Алексеј Метчев: О ЦАРИНИКУ И ФАРИСЕЈУ

Цариник и фарисеј су дошли у цркву да би се помолили. Фарисеј се за време молитве хвалио својим делима и осуђивао друге, а цариник се у дубоком схватању своје недостојности молио овако: „Боже милостив буди мени грешноме!“. Првога је Господ осудио, а последњег оправдао, говорећи: „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 18. 13 – 14).

Вољени, уколико гледамо на спољашње поступке, а не на унутрашње расположење срца, онда фарисеја уопште не би смо могли да назовемо лошим човеком. У сваком случају он је био непорочан у светском смислу човек и спољашње побожан. А упркос свему томе, његова је молитва била одбачена. С друге стране, царник није био без грехова и порока. Он сам бива свестан своје греховности, а ипак, његова молитва бива услишана. Зашто је то тако?

Ево зашто: Фарисеј се молио арогантно, са таквим настројењем духа у коме се он сам сав открио. Јер се управо у молитви људи показују таквима какви су они уствари и како живе. На живот еванђелског фарисеја и његову молитву могу се применити апостолске речи: Људи ће бити самољубиви, сребљољубиви, хвалисави, гордељивци, хулници…, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (2Тим. 3, 2 – 5). Фарисеј се држао надмено у односу са Богом. Самоуверено је ушао у храм, стао испред свију, на видно место. Није био приметан никакав знак страхопоштовања које приличи Богу и Његовом дому, према ближњима се односио с презиром. Сматрајући себе праведним, он је друге људе називао лошим: грабљивцима, неправедницима, прељубницима. Судећи о овоме по спољашњим поступцима, а не по унутрашњем расположењу срца, тумачио их је лажно и погрешно. Гордост увек тако поступа. О себи самом мисли високо, а о другима ниско.

Фарисејева молитва је била греховна. Он је благодарио Бога, али без смирења и спознања сопствених немоћи – није благодарио због избављења од тешких греховних искушења и грубих порока, већ зато што није такав као остали људи. Из његових устију одзвањао је глас гордости, која се поноси својом праведношћу и не обраћа се Богу са молитвом покајања већ молитвом самохвалисања. По мишљењу фарисеја, он се није имао зашто кајати. У самој ствари, читава фарисејева молитва била је усмерена сопственом кумиру гордости…

И Бог је није чуо.

Молитва цариника је била вапај душе која у смирењу сагледава своје грехове и смелошћу вере призива милосрђе Божје да исцели страдања немоћи. И Бог ју је примио са благовољењем, јер је видео човека који је имао потребу у Његовој помоћи, који је схватао сопствену немоћ да обнови сопствену природу. Смирење је учинило цариника достојним Божје благодати. Митар је стао позади и чак није смео да подигне очи своје ка небу. Није ишао у прве редове, иако је био човек на одговорној дужности, сакупљач пореза, и највероватније имућан. У Цркви не постоје разлике. Сви имају једнака права. Најнеприметније место је сасвим довољно да би се узносила молитва Творцу. Цариник се ударао у груди. Истинска, пламена, молитва, не може бити без спољашњег израза. Унутрашњи покрети срца се и невољно пројављују споља. Цариник је молио Бога за помиловање. Боже, милостив буди мени грешноме. Једина његова жеља је била да задобије опроштај грехова. Речју, у својој молитви цариник се показивао онаквим какав је он уствари и био и како је и живео. Молио се са смирењем. А који себе понизује узвисиће се (Лк. 18, 14).

Драга браћо и сестре! Пред нама у животу постоје два пута: или ћемо поћи стопама фарисеја за сопственим спокојством, спољашњим поштовањем од других, свему чиме се храни сујета и наслађује гордост или ћемо кренути за цариником, са његовим скрушеним срцем, смиреним духом који му не дозвољава да пред живом савешћу подигне очи горе, у сакрушењу ударати себе у груди. Први пут – пут земаљског благостања јесте пут ка погибељи у вечноме животу; други је овде горка и мрачна стаза, која ће нас одвести до извора светлости и правде.

Избегавајте фарисејску гордост која искушава и низвргава људе у погибао, чинећи их слепима. Јер слепи не види пут и спотиче се. Није ли то слика нашег савременог живота? Наше је слепило у томе што сматрамо да одлично видимо: сувише смо горди. Ми све видимо све преживљавамо, само не видимо свој грех и стога и јесмо слепи и грех остаје у нама! Фарисејство јесте наше погубно слепило. Сви ви фарисеји, оставивши своју гордост, са смирењем цариника приђите Христу и у Њему ћете наћи просвећење.

11(24.).01.1915.

Оставите Коментар