протојереј Александар Шаргунов: О ЈЕРИХОНСКОМ СЛЕПЦУ

Последња етапа на путу ка Крсним страдањима Господа у Јерусалиму, био је Јерихон. У овом кратком јеванђелском казивању представљена су нам два догађаја, која су повезана један са другим. У првом се описује препрека коју за онога ко иде ка Христу представља гомила народа, а у другом – спасење, које Христос објављује слепоме, чинећи чудо које небеском светлошћу свима осветљава Његов пут ка Јерусалиму.

Христос чини чудо над слепим, који је уз то био сиромах, који је просио милостињу. Опет видимо како је Његова исцелитељна сила усмерена искључиво на несретног човека.

Овоме слепцу, тешко је да дође до Христа. Он седи крај пута, окован својим слепилом. За разлику од осталих, лишен је свега осим могућности да чује како се маса креће. У почетку, могло би се рећи да му ова маса народа иде у прилог. Захваљујући њој, он је сазнао о приближавању Бога. Ови га људи обавештавају да се приближава Исус из Назарета – овај тако познати Чудотворац, Коме је, како изгледа, све могуће. Господ је био на путу у Јерусалим, на празник Пасхе и мноштво се народа тискало око Њега, бојећи се да им не промакне макар и једна реч од онога што је говорио. Овај је слепац и раније слушао да по путевима Палестине ходи неко и проповеда о покајању и о томе да се приближило Царство Небеско и чини дивна чудеса. Седео је и напегнуто ослушкивао, размишљајући о сопственој судбини, неће ли се и овде појавити чудесни Путник. И сада, када је шум гомиле био око њега, одједном је схватио да још мало и овај ће се Човек удаљити, да се већ удаљава и да више никада неће имати могућност да Га сретне. Заувек ће остати да седи у овој, без зрака светлости, најкрајњој тами. И он је завапио: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“, као што дављеник зове: „Упомоћ!“. Сви су покушали да га натерају да ућути, јер због вапаја нису могли да чују шта Исус говори. Али овог човека није било могуће ућутати, то је био готово животињски крик, вапај изразитог, какво само човек може имати, очајања.

Не можемо, а да се не сетимо, да су и Христови ученици бранили да се деца доводе Христу. Да ли они и овог часа припадају овој маси народа? Што се слепца тиче, он узвикује све гласније, из петних жила. Његова молба, усмерена ка Сину Давидовом, као ономе који врши царску службу, изражава његову веру у Месију, који и њему, као што је и раније другима, може дати исцељење. Ови све учесталији и све силнији вапаји слепога су били неопходни, да би се на крају могао приближити Христу.

Овај је човек био одлучан да види, уколико се то уопште може рећи о слепоме, Христа, да се сретне лицем у лице са Његовом светлошћу, и ништа га у томе није могло спречити, немогуће га је било задржати. Не постоји ништа тамније од очајања. У њему је тама свих грехова, заједно узетих и вечна погибао човека. Али када из дубине овог очајања, из свести о овој погибли, свим својим бићем завапимо Господу, испуњавајући се одлучности да се пробијемо ка светлости, Господ чује крик наше душе и спашава нас.

Други део приче се састоји из свима нама познатог једноставног кратктог разговора. На Христово питање, „Шта желиш?“, слепи одговара: „Господе, да прогледам“, Учитељ изговара само једну реч: „Прогледај“. Он тајну овог исцељења облачи у оне исте речи којима је обзнанио исцељење крвоточивој грешници, прокаженом самарјанину и свима којима је икада указао милост. Одједном схватамо да спасење о коме је реч превазилази просто физичко исцељење. Више од тога, настаје сасвим неочекивана ситуација.

Народ који је до тада представљао гомилу, која га није пустала ка Христу, сада, како је речено у Јеванђељу, види да је слепи вером задобио вид. И док човек који је прогледао благодари Богу (Бог у Христу, у посланом од Њега Јединородном Сину, је и учинио ово чудо), народ узноси хвалу Богу. Маса постаје народ и народ Божији. Не радује се свака реч Јеванђеља само ради исцељења и спасења једног човека. Још је дивније и још већу радост изазива то што необликована маса људи постаје народ Божији.

Зар то није чудо? Зар је Господ престао да чини чуда? Ту, око Цркве, где је Христос, народ се свагда тиска, и многи који су у тугама и невољама, надају се да добију скору помоћ. Ови људи који су на неки начин слепи, и сами се протежу ка светлости. Али како се дешава да, сједињујући се уједно, као да свако придодајући своју непросветљену таму тами другога, они постају слепа гомила, која не дозвољава да Христу приђе онај који јако стреми да Му приђе, чак из још већег мрака? Притом не мислимо на ону гомилу која је спремна да руши све пред собом, па чак и цркве. Мислимо на другачију гомилу, која као да тражи да приђе Христу, да га се дотакне. Али чак и ова гомила народа, која данас узвикује „Осана“, а сутра „Распни Га!“ може да за нас буде препрека на путу ка Господу. На који начин? Жељом да све лакомислено потчине установљеним правилима, као што се десило у случају јерихонског слепца, или скептичним подсмехом, као што ће се догодити са Закхејем. Видимо да човек ниског раста из масе народа не може видети Христа. Самим фактом свог постојања маса може бити препрека, а да не говоримо о томе да она може и промишљено да смета.

Најгоре је од свега када сами људи из Цркве, попут оних који још нису просвећени Духом Светим, делују заједно са овом масом, при чему (то чине) под изговором заштите чисте проповеди и молитве. „Иди, не труди Учитеља“! Сви ми страдамо од духовног слепила. Како да достигнемо до те дубине страдања на којој нам се открива страдање другога човека и почињемо да сагледавамо саму суштину: Крсни пут у Јерусалим нашег Господа? Почињемо да сагледавамо саму срж и више нам није битно „шта ће други рећи о мени“.

Бог се приближава човеку. Шта има везе све остало? Не уплашити се гомиле, не потчинити се лажном, масовном схватању произвољних размера (па макар то био и читав свет), испоставља се да није лако. Притом није реч о пренебрегавању ни кога, а тим пре многих.

Како да досегнемо до Бога и до другог човека и постанемо потпуно слободни од света? Опет у чуђењу говоримо: „Да ли је ово уопште могуће?“ Дали прогледањем једног човека могу да прогледају сви, и гомила народа да постане народ Божији, проналазећи себе у Христу и на земљи и у вечности!

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 5. фебруар 2019.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци