22.02.2015.

митр. Иларион (Алфејев): „Ноћ је прошла, дан се приближио“

беседа на прашталном вечерњем

Ноћ је прошла, а дан се приближио (Рим 13;12). Овим речима апостола Павла Црква нас уводи у Велики Пост. Пост почиње од тога да ми требамо свима да опростимо и од стране свих да нам буде опроштено. Шта је то – праштање, које ми молимо од наших ближњих и од Бога?

Опростити некоме понекад бива лако, а понекада веома тешко. Као по правилу, лакше нам је да опростимо свима, тачније онима који се не налазе у нашој близини. Далеко је теже опростити оној неколицини људи који су покрај нас, можда и само једном човеку који као „жалац у месу“, као „анђео сатанин“, трује наш живот. Понекад говоримо: „Спреман сам да опростим свима осим једном човеку који ми је учинио сувише много зла“. Али дотле док ми не опростимо том једном човеку који стоји на путу између нас и Бога преграђујући нам пут ка Богу због тога што се нисмо помирили са њим, дотле ноћ неће проћи нити се дан приближити.

Јер ноћ – то је када ми памтимо увреде, када црв злопамћења глође наше срце, када нам сећање на причињену нам штету не допушта да спокојно живимо. А дан је када смо са свима у миру и спремни да опростимо чак и оним људима који су нас тако дубоко ранили, тако дубоко ожалостили, да нам недостаје људске силе да се помиримо са њима. И ми треба да молимо Бога да Он учини чудо и преобрази нашу душу, давши нам снагу да опростимо оним увредиоцма, којима ми по људским мерилима немамо снаге да опростимо.

Данас, на Прашталну недељу, ми чекамо да нам опросте они које смо против воље ожалостили, којима смо причинили зло. Ми смо криви пред многима – једни пред другим, пред својим блискима. Често, живећи у једној породици, људи годинама не могу да се помире једни са другима. Али док не наступи помирење, ноћ неће проћи и дан се неће приближити. А ако нам недостаје сопствене снаге да сазнамо за шта смо криви пред другим људима, молићемо Бога да нам Он открије због чега и за шта треба да молимо опроштај од ближњих.

Не само од ближњих, него и од Самог Бога ми данас молимо опроштај. Зато што не живимо тако како је заповедио. Зато што се кроз нас не показује сила Божија свету. Зато што, премда смо хришћани, ми се својим делима често показујемо гори од неверујућих, гори од незнабожаца. Зато што се љубав Божија не излива кроз нас на ближње. Зато што нисмо верни Божијим заповестима. Зато што постоји провалија између онога што јесмо и онога што треба да будемо. Због свега тога треба да молимо опроштај од Бога.

Данас ми не треба да једино молимо опроштај од Бога, већ и да „опростимо Богу“ за све оно што нам се по нашим људским мерилима учинило неправедно. Зар не бива са нама да у тренутку неке катастрофе, неке невоље, у тренутку када се деси нешто са чиме се ми не можемо помирити, ми питамо Бога: „Где си? Како допушташ нешто тако?“ Например, када блиски, бесконачно нам драг човек оде у цвету младости, изненадно, Бог нам га „отима“ без припреме. Преживевши такав потрес, човек се може „повући“ о односу према Богу, затајивши увреду на Њега, изгубивши поверење у Њега. Тада човек почиње да схвата Бога не као милостивог и љубећег Оца, него као чврстог и у својим делима непредвидивог Газду. Уместо љубави тада долази страх. Бива да рана временом зараста а сен неповерења човека према Богу остаје. Али док се ми не помиримо са свим тим што је Бог учинио у вези са нама, ма колико горко и болно то било, док не кажемо, слично Јову: „Бог дао, Бог узео, нека буде име Господње благословено“, ноћ неће проћи и дан се неће приближити.

Размислимо о томе да наш живот у земној, људској перспективи уопште није исто што и у Божијој: Ми не видимо свој живот онако како га види Бог. Често Господ од нас очекује далеко више него што ми сами очекујемо. Управо нам зато понекад шаље испитивања која нам се чине тешка и неправедна, али уствари су уразумљујућа, благотворна и спасоносна.

Промислимо такође и о томе да нам је земаљски живот дат само једном. Не може се проживети тако да га најпре проживимо лоше, а затим да проживимо добро. Све што не успемо да учинимо данас, нећемо успети да учинимо никада. Зато помирити се једни са другима и са Богом треба данас. И онда ће се већ данас наш живот преобратити, већ данас ће нам засијати сунце, и ноћ ће проћи, а дан се приближити…

1998

Оставите Коментар