16.02.2019.

Архимандрит Јован Крестјанкин НА НЕДЕЉУ МИТАРА И ФАРИСЕЈА

Храм Божији – дом нашег Оца Небескога – дом молитве. У њему Он сазива Своју децу, да би у молитвеном општењу боље осећали Његову близину, Његову љубав, да би топлу Очинску поуку и Његову силу, понели са собом у тешкоће свакодневног живота. Он види све нас, светлост Његове Јеванђелске истине до крајњих дубина осветљава сабране. Тако је било и док је Спаситељ живео на земљи, када су се фарисеј и цариник молили у огромном Јерусалимском храму, тако и сада Господ гледа на нас који стојимо пред Њиме, а тако ће бити и до последњих дана овога света.

Али данашња Јеванђелска прича говори о молитви само два богомољца. Фарисеј и цариник. Зашто су управо они обратили на себе пажњу Свевидећег Ока? Чиме су се разликовали. Чини се да немају ништа заједничко. Један стоји међу првим богомољцима, а и присутни народ га је сматрао првим, као праведника; други је остао код врата храма, као последњи пред Богом, а и у очима народа он је вапијући грешник. Фарисеј подиже очи ка небу уз молитву: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи“ (Лк. 18, 11). Цариник гледа подно ногу својих и ударајући се у груди шапуће: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18, 13).

Две су молитве усмерене ка Богу, два стања душе, два начина живота. Оба су човека у храму, оба са молитвом на уснама, али да ли је обојицу покрила милост Божија и Његово благовољење? Чујемо Божији глас: „Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 14).

Фарисеј лудује у својој молитви, стојећи пред Богом у храму: „нисам као остали људи“ (Лк. 18, 11). У овим кратким речима се излила, обнажила његова душа у свој својој пуноћи и свој својој ругоби. Овде видимо и задовољство самим собом и заљубљеност у себе, понижавање и прекоревање других, превасходство над свима. У то време док је стојао у светињи, он је заборавио на Бога, Који праведнике љуби и грешнике милује, који познаје све наше тајне и Који једини има власт да суди. Заборавио је да је једно суд људски, а друго суд Божији. Не би ли му било примереније да је, загледавши се у своје срце, прошапутао да га Господ чује: „Очисти ме и од тајнијех; и од вољнијех сачувај слугу својега“ (Пс. 19. 12 – 13). Али овај самољубиви, самозадовољни фарисеј не изговара ове спасоносне речи. Па он није као остали људи, није као овај цариник, није грабљивац, није прељубочинац. Ето то је њему доста за праведност: „Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“ (Лк. 18, 12). Још је Бог дужан да му плати за његове заслуге. Бог је њему дужан?!

А код врата храма, од човека који не сме да подигне очи са земље, Бог слуша тихо: „Боже, милостив буди мени грешноме“. Веома кратко, али притом са како скрушеним срцем. А „срце скрушено и унижено Бог неће презрети“ (Пс. 50, 19). Молитва је примљена. Грешник оправдан.

Пред вратима Великог Поста Црква нам напомиње о путу Христовом, о путу спасења: о смирењу и покајању. „нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање“ (Мт. 9, 13).

И ми смо у храму Божијем. Слава Богу! Али погледајмо у дубину своје душе, у светлости данашњег Јеванђеља. Одговоримо себи на питање, ко смо ми? Шта би за свакога од нас рекао Господ?

Данашње Јеванђеље је кратко али садржајно и нико од нас га није данас случајно чуо. Опасност од упадања у фарисејско стање самозадовољства, самопреузношења, осуђивања и укоревања других, прети свакоме од нас. Само су истинским праведницима страна искушења сличног типа, али и они будно стражаре над својим душама, да непријатељ људскога рода не би на њима пронашао пролаз. А нама, који пребивамо у жамору животних брига, могу се неприметно појавити ова осећања и мисли која нас одводе са пута спасења.

Свакако да поседујемо и добра хришћанска својства: волимо Божији храм, покушавамо да сваки празник проведемо у храму, молећи се, али при погледу на оне који су заборавили да треба доћи у храм, не поткраде ли се у души самозадовољна помисао: „Слава Богу, нисам као остали људи!“ Тешимо се молитвом, али смо свађалачки настројени, раздражљиви, испразно радознали, славољубиви, бивамо неуздржани у храни, неопрезни на речима. Вредни смо и трудимо се, али смо шкрти и незаинтересовани за потребе ближњега, а уколико и чинимо добро, ипак при томе не чувамо чистоту срца. Увек треба видети своје морално стање, и уплашити се онога што видимо, а тада се већ из срца неприметно отрже вапај: „Боже, милостив буди мени грешноме“.

Ми се, пак, тако често задовољавамо пројавом своје спољашње побожности. Фарисејско: „Слава Богу, нисам као остали људи!“, уколико и није директно наша молитва, ипак се потајно укорењује у дубину душе, зачињујући живот самозадовољством.

Али уплашимо се и саме сенке помисли: „Слава Богу, што нисам као остали људи!“. Страшна је самопроцена за душу, погибао је за душу оцењивати друге, упоређујући их са собом. Истовремено све добро у нама губи пред Богом сваку цену и достојанство и постаје власништво вражије гордости. Али како се у нашем срцу истовремено слажу обе ове молитве? У нашем срцу се боре цариник и фарисеј, боре се са промењивим успехом. Како само треба бити пажљив, да у нама не би преовладала молитва која нема оправдања пред Господом. А Господње речи: „сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 14) – не допуштају нам да заборавимо да је истинско хришћанско делање скроз запечаћено и прожето смирењем и љубављу. Да би се сачували од фарисејског преузношења пред другима, треба да беспристрасно загледамо у своју душу. Услед самољубља које је својствено (палом) човеку, ми одлично видимо у себи добре особине, али смо слепи и снисходљиви према својим недостацима. Не познајући заиста себе саме, умишљамо да смо бољи од других. Али треба почети посматрати своју савест, своје срце, у светлости јеванђелских истина и тако доћи до, за себе, важног открића, да не само да нисмо бољи, већ смо у многим аспектима гори од многих.

Праведници, испунивши све што им је заповеђено, називали су себе некорисним слугама, бојали се и да помисле да су неко и нешто. Апостол Павле је за себе говорио да је први од грешника. Апостол Петар је до краја свога живота оплакивао свој пад. Светитељи су пазили на сваки покрет срца, на сваку мисао, осуђивали себе чак и за помисли, убрајајући их у грех, сматрајући их за већ учињено дело. Зар и ми нећемо бити строги према себи, када су наше мисли заузете једино земаљским, а срце обремењено сујетним пристрашћима овога света?

Да би се ослободили од греха задовољства самима собом, треба свој живот упоређивати, не са себи сличнима, већ са онима који су достигли савршенство. Многи подобострасни нама људи су победили грех у себи, искоренили све греховне страсти, припремили себе за станиште Духа Светог. Али и они су до самог краја живота у срцу и устима носили молитву „Боже милостив буди мени грешноме“. И праведно је да се ми, грешни, поклањамо пред њима и тако покушавамо да њихов чист врлински живот сравнимо са својим. Понеко је у души задовољан својим мирним и попустљивим карактером, али шта је наша попустљивост у поређењу са смирењем светога Сергија? Премда је био игуман манастира, није се стидео да за себе заради хлеб, приставши да за надницу посече келију једноме од насељених. И благодарио је Бога када се онај разрачунао са својим духовним оцем, давши за труд котарицу плеснивих суварака.

Ми држимо своја молитвена правила, а ако се некада и помолимо више од онога што нам је одређено, то већ себи убрајамо у подвиг. Али како ће тај подвиг бити мали и ништаван, чак и у нашим очима, уколико се сетимо преподобних који су у својим разговорима са Богом простајали читаве ноћи и не примећујући време. Сетимо се светог Серафима Саровског и његовог хиљадудневног стајања на камену у молитвеном подвигу.

Савладали смо неку страст која нам је досађивала, оставили ову или ону греховну навику, а у души се већ ускомешало задовољство самима собом. Али сетимо се светитеља, бораца који су победили све страсти. Превладавши сва искушења и одстојавши у врлинама, они су сачували главно – смирење, чистоту љубави. А што се нас тиче, уколико пажљиво погледамо у себе, врлина се задржава до првог искушења, до прве саблазни. Како онда да не завапимо Господу заједно са цариником: „Боже, милостив буди мени грешноме“.

А уколико свој поглед управимо изнад збора светих, уколико се нашем погледу открије Крст са Божанским Страдалцем на њему и крај Њега Његова састрадалну Мајка, тада ће и наше срце и наш ум познати пут који иде за Христом и Његовом Пречистом Мајком и у нашем ће се срцу свагда задржати непрестана молитва: „Боже, милостив буди мени грешноме“.

И цариник – грешник и фарисеј – привидни праведник служе нам на поуку: немојте се надати на своју праведност, већ сву наду свога спасења положите на безграничну милост Божију, вапијући: „Боже, милостив буди мени грешноме“! А на исходу из овоземаљске долине у предворје вечности човеку ће бити потребна и за њега биће важна само једна молитва: „Боже, милостив буди мени грешноме“! Амин.

Оставите Коментар