„Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим.“ (Мт. 21, 42)

[dropcap letter=“П“][/dropcap]опут древних Јудејаца, и ми занемарујемо оно што је најважније у животу – онај крајеугаони камен, који се налази у самом темељу, на кога се ослањају сви зидови који одржавају дом душе, дом врлине. А ми за основу свог живота узимамо све могуће, само не Христа. Треба отворено признати да у животу већине људи, на жалост чак и православних, религија заузима другостепено место, чинећи тек мали део њихове свести и менталитета. Највећим делом живимо у земаљским бригама, дишемо земаљском, а не хришћанском љубављу према својим ближњима, жељом да не будемо гори од других, понекад и завишћу, среброљубљем… Ето на чему ми уистину зидамо дом своје душе. На томе је заснован читав наш живот. Искрено признајмо себи: када ми мислимо о Христу? Чак и на јутарњој и вечерњој молитви бивамо обузети сујетним помислима, а шта тек да кажемо о остатку дана? Тек ако се при налету тешких искушења изненада сетимо да смо хришћани, схватајући да се неки поступак не сме учинити, да је ту границу немогуће проћи. Али уколико се не дешава ништа нарочито, ми проводимо дане као људи којима је хришћанство потпуно страно. Само увече, када станемо на молитву, поново се сетимо своје вере, па и то механички, и нека би Бог дао да макар неколико речи молитве изговоримо искрено и да се оне дотакну нашег срца, изазвавши унеколико умилење или покајање. Наше је стање неправилно, ненормално и управо њега Спаситељ изобличава. Све треба да буде изграђено на хришћанству. Ми на све треба да гледамо као хришћани: као хришћани да се облачимо, да лежемо да спавамо и да устајемо, једемо и пијемо, разговарамо са људима, па чак и дишемо. Да не говорим о врлинама, о односу према људима, о љубави према Богу и ближњем. Све треба чинити хришћански. И живети и умирати. Убеђења и осећања истинског хришћанина прожимају читав његов живот и све освећују. У свако време и на сваком месту, и у малом и у великом, треба да мислимо како да угодимо Христу.

Најједноставнији начин да се то постигне јесте непрестано помињање свесветог и најслађег имена Господа Исуса Христа, Сина Божјег. Непрекидно се молећи, ми непрекидно подсећамо себе да смо хришћани, да смо грешници, немоћни и да нам је потребна његова помоћ и на тај начин чинимо, иако слаб, покушај, неку малу самопринуду да се приближимо томе стању, које се може назвати својственом правом хришћанину. Треба у темељ, у угао, ставити веру у Господа Исуса, а не у ма шта земаљско: породично благостање, личну срећу, телесне насладе. Свакако не треба да мислимо да ће се, уколико будемо механички и без пажње, непрекидно понављали Исусову молитву, све одједном изменити на боље. Исусова молитва не замењује врлине, већ је она средство за њихово стицање. Заповест о непрекидној молитви јесте иницајлна заповест која нам даје силу да испунимо и све остале.

Треба принуђавати себе, не само на молитву, већ и да живимо по Јеванђељу. Ради тога треба да чешће читамо Нови Завет, светоотачку литературу која га тумачи, а нарочито, да се учимо да у свом свакодневном животу примењујемо морално учење Цркве, које се налази у Светом Писму и Светом Предању. Не треба сматрати да се хришћанство обавезно пројављује у нечем великом или да се састоји једино у непрестаној молитви. Када се возимо аутобусом и стискају нас, и тада треба да реагујемо као хришћани, а не као неверујући људи – грубошћу, гневом. Када се јави незадовољство у породици – и овде је неопходно владати се хришћански. Било да смо у аутобусу, на вечери или ручку код пријатеља, чини нам се, на најнеподеснијем месту – увек и свуда у главу угла треба да буде постављен Христос. У свим малим стварима, на које обично заборављамо, не примећујемо их и због тога бесконачно грешимо – у свему томе треба да смо хришћани. У свом свакодневном и рекли би смо, сујетном животу, у сваки тренутак живота морамо да ставимо у темељ Господа Исуса Христа и његове заповести и на томе заснивамо свој живот. У супротном немамо права да се назовемо хришћанима. По нашој представи хришћанства, треба да се збуде неко велико искушење, нека велика провера, при којој ћемо показати да смо хришћани. Ти, пак, покажи да си хришћанин тада када су те нагазили у аутобусу или када си стигао кући, а ручак није спремљен. У таквим и у озбиљнијим ситуацијама, Божја благодат ће ти помоћи да прјавиш хришћанске врлине. У супротном, уколико занемарујемо мала, свакодневна дешавања и тражимо нека нарочита, тиме показујемо своје лицемерје, лукавство, као и то да у самој ствари и не желимо да живимо хришћански. Можда у нашем животу и неће бити неких нарочитих провера, и дај Боже да их ни не буде (само онај који се нада у себе и горди човек жели невоље и искушења, онај који здраво размишља никада их неће тражити). Тако ће читав наш живот проћи и ми нећемо да осетимо ни један тренутак у коме нам је неопходно да се владамо као хришћани. Чиниће нам се да није било могућности да покажемо да смо верујући. Све то изображава наше не познавање Господа Исуса Христа, као и то да се Хришћанство у нашем животу и схватању живота налази на последњем месту.

Почнимо са Исусовом молитвом, почнимо са принуђивањем себе на све што заповеда црквени устав. Постепено ћемо се научити да пазимо на себе и видећемо да је сваком хришћанину, па и оном најобичнијем човеку, од јутра до вечери остављено широко бојиште да би принео Господу плодове и људима показао да је он заиста хришћанин. Амин.

6. септембра, 1998.