23.10.2018.

Еп Митрофан Зноско Боровски: НЕДЕЉА 21. ПО ПЕДЕСЕТНЦИ (Лк. 8, 5 – 15)

Прича о Сејачу. Семе је реч Божја, а земља јесу људска срца. Драга браћо и сестре, ми смо хришћани и живот који нам је Бог даровао схватамо као служење. Наш живот треба да је служење Богу, служењем Логосу: “Логос постаде тело… видесмо славу Његову, славу од Оца Јединородног” кличу апостоли, сведоци живота на земљи Јединородног. И ми смо Промислом Божјим постављении једни уз друге, да би смо речју служили једни другима.

Наше општење се највећим делом одвија путем речи, али да ли смо свесни тога да сваки човек, а нарочито хришћанин треба да се опрезно односи према речима? Ми се сусрећемо, окупљамо, разговарамо. Ови наши сусрети и наше речи у разговорима изображавају наш унутрашњи садржај, осликавају степен наше хришћанског настројења и меру наше верности Оваплоћеном Логосу, Господу исусу Христу.

Човек из неког разлога сматра да уколико се налази у неком друштву треба да говори, често губећи меру; и сматра да треба да одговори на сваку реч, на сваку замерку која му је учињена. Неије ли ово због тога што човек жели да се покаже пред другима, да покаже да је и он мудар или се пак боји да ћутањем не унижава себе у друштву?

Речи се расипају без икакве пажње, у опијеношћу собом, а често и у гневу. Речи се расипају без икакве контроле, онај који говори уопште не мисли о томе да као прво ове речи одлазе у вечност, као друго да ће нам наше речи судити: нећу вам Ја судити, већ свака реч која излази из ваших уста, говори Господ, и као треће да ове речи могу у породицу и заједницу унети немир и изазвати поделе. Је реч је и семе и везивно ткиво које треба да уједини у Христу и људе и друштва.

Размислите како се ми лакомислено односимо према тако распрострањеној навици осуђивања. Обично и не придајемо значај овоме греху. Окупљамо се, расуђујемо, расуђивање прелази у осуђивање, у оговарање познаника и ближњих, што уопште и не сматрамо за грех. А осуђивање је управо употреба речи на зло. И ако нама осуђивање постане разонода, као да се наслађујемо њиме, оно ће постати рана која нам разједа живот. Ова рана духовно опустошује онога који осуђује и удаљује људе једне од других, уноси раздор.

Зашто смо ми тако лакомислени на речима? Зашто тако лако грешимо на речима? Ето, “светлост дође у свет…” А ми, шта чинимо? Ми пропагирамо зло, крећемо се кроз атмосферу моралног распада, сами стварајући ову атмосферу… Зашто? Зар не због тога што ми веома мало живимо духовним животом? Зар не због тога што губимо способност да контролишемо себе саме, што смо захваћени трулежношћу и живимо расејано? И зар не зато што добро у нама није целовито, што живимо само комадићима добра, па и тим комадићима се ретко користимо. Не сконцентрисано, нецеловито добро у нама нема потребну силу, не светли, па стога и не примећујемо у ближњима добро, које нас са њима сједињује.

За подвиг у заједничком општењу Промисао Божји нам је оставио општење у молитви, у речи и у ношењу бремена једни других. У овом подвигу узајамног општења, треба да у ближњем тражимо оно позитивно. А греховно? Њега ће Господ одстранити и Он Сам свакоме дати по делима његовим. „Нисам дошао да судим свету, него да спасем свет” – говори Господ, а у овоме ми смо Божји сарадници.

Реч која излази из уста хришћана, треба да буде реч која изграђује, која усмерава ка Христу. По нашем хришћанском призвању, ми смо сејачи речи Божје у овоме свету и као такви свагда треба та памтимо речи Господње: „А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.” (Мт. 12, 36, 37). Амин.

1 Коментар

Branka

пре 4 седмице

Razmisljam...koliko je iz mojih usta izaslo takvih akvih rijeci,osuda,uvreda...dovoljno za tri pakla...sada se trudim da ne izlaze ,ali izadju....jos mi je gore zato sto znam kako bi trebalo, zbog Koga ...onda se trudim ispocetka.

Оставите Коментар