свети праведни Алексеј Метчев: НА НЕДЕЉУ КРСТОПОКЛОНУ

[dropcap letter=“Д“][/dropcap]анас се сећамо Спаситељевих страдања на Крсту, а Јеванђеље које смо данас прочитали нам указује на Крст, као на оруђе нашег спасења. Погледајте, браћо и сестре, како је тежак и мукотрпан пут имао да прође наш Спаситељ док је, изишавши из Пилатове суднице, дошао до Голготске горе. Дугачак је то пут. Спочетка он пролази долином, а затим се пење каменом стазом готово на планину. По том мукотрпном путу Христос је морао да носи Свој огромни Крст. Колики је само бол овај Крст причињавао Исусовом телу, које је након бичевања у Пилатовој палати, било прекривено крвљу и ранама!… Али, погледајте са каквом радошћу Он носи Свој Крст, са каквим трпљењем. Њега бију, смеју му се, изругују се над Њим, али он ћути и уста отвара само да би утешио друге: Он теши Своју ожалошћену Мајку, теши јерусалимске жене, које Га са плачем прате до Голготе.

Зашто је Он, Сами Бог и Цар читавог света, тако трпељиво, чак весело, понео Крст Свој? Зар не зато да би и ми трпељиво и радосно носили свој крст? Свакако да ми не можемо понети тако тежак Крст, какав је Христос носио на Голготу: ми брзо падамо под бременом на самом почетку нашег пута. Али зато је Спаситељ, знајући немоћ наше душе и тела рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8, 34), односно, узми свој крст по својим моћима, какав можеш да понесеш, уз Његово садејство и уз помоћ других, до своје Голготе или до гроба.

Верујте да Господ ни на кога од нас не шаље тако тешка искушења која би могла да превазиђу меру нашег трпљења. А ми и поред тога непрекидно ропћемо читав живот и на Бога и на људе. Најмања невоља нас баца у очајање и ми потпуно падамо духом, а разлог свему томе је наша малодушност и маловерје или чак безверје.

Једног монаха је волело пет стараца, а један га није волео и покушавао је да га ражалости на разне начине. Монах није више могао да трпи и напустивши обитељ, прешао је у другу. Тамо се осморо људи са њим опходило пријатељски, а двојица су га мрзели. Монах је прешао у трећи манастир, али је тамо само седморица сабраће било добро расположено према њему, док су га петорица посматрала попреко. Монах је одлучио да потражи ново прибежиште. Путем је монах размишљао о својој несрећи и ужасавао се од помисли да ће му се догодити иста ствар. Тражио је начин како да се задржи на једном месту и након дуго размишљања је нашао. То је било трпљење. Обрадовавши се сретној помисли, узео је комад папира и написао: трпи! Затим је ушао у први манастир на који је наишао. Ту се често дешавало да доброме монаху не причињавају непријатност само један или двојица, већ понекад и сва братија. Он, међутим, давши завет Богу, није желео никада да га наруши, па никада, чак ни у мислима, није покушао да промени место живљења. И када би га неко веома огорчио, он би замо извадио свитак испод пазуха и прочитао: „У име Исуса Христа, Сина Божјег трпим“, и након тога би се умиривао. На тај начин је врлински монах спокојно проводио читав свој живот.

Научимо се и ми, браћо и сестре, да без роптања подносимо све незгоде које нам се дешавају у животу. Наоружајмо се хришћанским трпљењем! Само тада ћемо носити име истинских слугу Христових, јер је Крст наша судба, наш удео на земљи. Без крста нема пута ка небу: Небо и припада само оним људима који следе за Исусом Христом по ономе путу по коме је Он прошао, а то и јесте пут Крста.

Припаднимо животворном Крсту Господњем и из дубине срца узвикнимо: Слава Господе Крсту Твоме Часноме! Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 12. март 2018.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци