[dropcap letter=“С“][/dropcap]ви ми знамо да је и данас и свакодневно Господ присутан у нашим животима. Он живи међу нама, проповеда међу нама, чини исцељења међу нама. Он живи у својој Цркви. Стога ми и кажемо да је живот Христове Цркве наставак Јеванђелских дешавања, наставак тајне доласка Бога у свет.

Када прилазимо светој Чаши – поново се савршава Тајна вечера. Када слушамо реч Божију, као да се поново враћамо у оне дане, када је Господ објављивао своју благу вест. Док му се молимо, постајемо као они људи: слепи, хроми, жедни истине и гладни правде, који су му долазили. И са апостолимо понављамо: „Господе, коме ћемо ићи, ти имаш речи вечнога живота“.

Јеванђелист поново пред нама васкрсава ону ноћ, у којој су ученици пловили по језеру и ветар био противан, а Господ им по води пошао у сусрет. Видевши у тами силуету која иде по води они су повикали од ужаса. Био је то заиста чудесан догађај и ученици готово до самога јутра нису могли да приђу себи. Али исто се ово чудо савршава са нама овде и сада.

Размислите о тој лађи коју је Господ послао испред себе, а сам отишао на гору да се помоли. Као да их је напустио, као да их је оставио саме на немилост судбине. Њихову лађу бацају таласи, они могу да потону, око њих тамна ноћ: мрак, вода, погибао и пучина. Они устрашени, остављени. Није ли тако и са нама када нам је тешко, када смо искушавани? Понекад нам се чини да нас је Бог напустио, да смо сами, да немамо на шта да се ослонимо, да је живот налик на тамну ноћ без зрачка светлости и да излаз не постоји, да нас наоколо очекују једино провалије, да ћемо на крају пасти на само дно и да нам нема спасења. А за то време Господ је стајао високо на гори и молио се… Молио се за читав свет. Духом се узносио своме небеском Оцу и свакако се молио за оне који су доле. Он је стојао на висини, а они тамо доле, борили су се са таласима.

Тако је и сада: када год нам буде тешко, имамо првосвештеника и јединог заступника, који стоји над нама, а то је Господ Исус Христос. Треба се само сетити тога, а апостоли су то заборавили и стога су били у страху од ветра и таласа. А он се није само молио тамо горе, већ се спустио и пошао ка њима. Није имао лађе, па је закорачио у воду и пошао у сусрет дављеницима. Исто тако Господ и нама долази у тешким животним тренуцима. Иде ка нама, али ми то још увек не знамо; приближава се, али нам је срце још увек пуно страха…

Исто се дешава и са нама. Када живот постане потпуно неподношљив – Христов глас нам говори: „То сам ја, не бојте се, не плашите се, јер ми се ово море покорава, овај живот ми се покорава, само верујте, само се привијте уз мене. Држите курс своје лађе ка Мени. То сам ја, не бојте се!“

Тог тренутка, Петар је желео да му се приближи, да пође за Њим. Више од тога – желео је да подражава Господу и да као и Он – хода по води! Господ га није зауставио. Напротив, рекао му је: „Ходи, ходи!“ И нас реч Божија позива на подражавање Христу Спаситељу…

У овоме је ризик наше вере. Увек морамо да идемо на тај ризик, у супротном се наше срце никада истински неће обратити Господу. Само напред, само напред ка Њему. Петар је кренуо. Док није гледао на таласе, већ на Господа који је ишао испред, Петар је ходао по води… Десило се чудо! Древни египћани су за сваки појам имали одговарајући знак – хиероглиф. За разумевање немогућег, чудесног ознака је била човек који хода по води, јер су људи свагда схватали да је ићи по води немогуће. Апостол Павле нам, пак, говори: „Све могу у Христу, који ми моћ даје!“ Сам Господ нам је рекао: „ И већа ћете чудеса творити, него Ја“

А зашто се са нама не догађају чудеса? Једино због нашег маловерја. Наше су очи затворене…

Уколико би свако од нас смислено погледао на свој живот, стално би видео то чудо Божјег присуства. То непрекидно и свакодневно чудо, када се наша душа, сломљена и потопљена, подиже са дна, веће је чудо него човек који иде по води. Тако мало полажемо наде у молитву, а Он чује тада када му ми заиста вапијемо. Једио је потребно, вапијући, дати му свцело срце, а не попут Петра, који је кренуо, али је окренуо очи од Христа Спаситеља, погледао на таласе који су му беснели под ногама и одмах је почео да тоне. Истог тренутка када је погледао на те страшне таласе, а не на Христа, изгубио је чудесну способност да иде по води… Тако и ми сви, добивши подршку и помоћ Божју, почињемо да се колебамо и мислимо: „Могуће да је ово случајност, могуће да је тако и требало, можда би било и неизбежно?“ Одмах почињемо да објашњавамо све на основу свога (расуђивања), по људској логици, и одмах све у нама поново почиње да се урушава. Богу треба дати све или ништа.

А онда када почнемо да се колебамо, када наше мисли почну да се двоуме, тада све, као код Петра почиње да нам измиче испод ногу и ми тонемо. И нека би Господ дао, да када осетимо своју блиску погибао, ускликнемо: „Господе спаси ме, погибох!“ Духовно гинем, духовно умирем, губим веру и лишавам се твога присуства! И тада нека буде чврста његова рука, када нас подржава и каже: „Маловерни, зашто посумња?“

Давно се то догодило. Пре две хиљаде година, али милиони људи настављају пут по „мору“, милиони људи кроза све векове и сада по свој земљи виде Онога Који иде посред таласа живота и говори нама збуњеним, слабим и грешним: „Охрабрите се, то сам Ја, не бојте се. Ја вам могу пружити руку!“

У овом нам се Јеванђељу свагда јасно обзнањује да је Исус Христос исти јуче, данас и сутра! Амин.