26.12.2021.

еп. Митрофан Зноско-боровски: Беседа на 29. недељу по Педесетници

Много је званих, али мало је изабраних“

Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих у свјетлости (Кол. 1:12), кличе ап. Павле, призивајући нас да чистотом и праведношћу достигнемо Царство Божије. Али, након апостолских речи, чујемо глас Самог Спаситеља Који нас упозорава: „Много је званих, али је мало изабраних“ (Лк. 14:24)…

Посматрајући антихришћанску настројеност владара света и отпадање од Христа, као Сина Божијег, западних, такозваних, цркава; посматрајући укорењавање у срца омладине, од најранијег детињства, антихришћанских начела, разузданих навика и својевољности; посматрајући како се у хришћанске породице и друштво увлаче обичаји који погубно утичу на деци, и након њиховог изласка из школских клупа – не чудимо ли се Христовим речима о малом броју изабраних?

Из школа је изагнано Јеванђеље, као основа васпитања, као фундамент образовања личности. Ова свештена књига не заузима потребно место ни у хришћанским породицама. Савремени васпитачи омладине у државним школама, па и многи родитељи, и то у већини, јесу убице Животворног Духа у својој деци, сами се одрекавши Христа Бога и повлачећи за собом на дно адово и омладину. Читав систем васпитања, живота и рада, чини нам се да је свесно усмерен на то да се убије Христос у човеку, или макар да му се пажња одвуче од Христа – Бога.

Шта се, пак, омладини даје у замену за веру, у замену за Светлост Христову? Најпре гордост ума, која увек доводи до духовног опустошења, јер у основи сваке гордости налази се самообмана. Као друго, измаштане претпоставке о стварању света без учешћа Божије Премудрости, о случајном рађању живота, о настанку човека. Ово „бунцање поспаних“ се представља омладини као последња реч науке и томе се, кажу, не противи…

Али зашто се онда боје да у школе уведу Јеванђеље? Зашто одвајају омладину од утицаја ове Књиге? Сатана, који је мрак, тама и лажов, не воли светлост, јер Светлост Христова лако разобличава његово пуко сиромаштво и пустош његовог мудровања, који се омладини издаје као „последња реч науке“. Као кула од карата, руше се сва мудровања ових жречева псеудо-науке, жречева сатане, када на њих падне светлост Божанског Откровења, Светог Писма и дела светих Отаца.

Христос-Спаситељ је као Љубав Творца према човеку, нама и ради нас дошао на земљу. Упорно нас призива ка светлости: „Ја сам светлост свету“. „Ја сам врата… дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10:10), „Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се… без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:6,5), говори Христос.

Некада је наш народ знао ове Спаситељеве речи. Неоспорна је чињеница да је наш народ, наша отаџбина, вођена плејадом руских поборника за истину, светим и праведним кнежевима, ишао путем који је Јеванђеље зацртало. Кроз сву историју Русије, као црвена нит пролази стремљење Богу Живоме, жеља за реалном љубављу ка ближњем. Заједно са Житијима светих, Свето Писмо и дела светих Отаца били су, током многих векова васпитачи и духовни руководиоци руског народа, како простог, тако и образованог, и читавог нашег народа. Неоспорна је чињеница да ре Русија изграђивала пре свега – сећањем на Бога. Тиме се она разликује од других држава. У томе је и залог њеног препорода.

„Не желим да се само по имену називам хришћанин, а да чиним гнусна дела“, говори свети кнез Михаил Черњиговски. „Строго држи све што наша Црква прописује“ – завештава цар-мученик Николај Александрович своме сину наследнику. „Треба живети по Божијем“, говори наш народ. „Бој се Бога“, уразумљивали су наши преци онога који је сагрешио, а прекоревајући онога који је погрешио против ближњега, говорили су: „Нема Бога у теби“, јер је наш народ знао да онај ко има у Бога Живога, у души својој носи живе савест и љубав. У овим речима, поукама у саветовањима, у овим изрекама огледа се духовна основа живота нашег народа, народа састрадалне љубави; у њима се огледа духовни облик читаве свете Русије, све док у њен организам нису ушли бесови из туђине.

Ми, деца Заграничне Русије, слободне Русије, представљамо део организма нашег руског народа, који сада страда. Оздрављењем дела болесног организма, долази и до постепеног оздрављења читавог организма. Стога, не смемо проћи мимо позива Христа Спаситеља: будући да смо звани, обавезни смо да уложимо напор да би смо били међу изабранима. То је дуг пут. Он захтева упорност, чврстину воље и осећања у њиховој усмерености ка Христу. Само повратком духовној основи нашег живота достижемо права на љубав и милост Промислитеља према нама. Сваком руском православно-мислећем човеку, неопходно је да изнутра одбаци дух времена, телесни начин живота и да се врати Христу у Његовој Цркви тако, да би, постепено, у свему Христос задобио првенство у нама. Низ воду иде само мртва, покварена риба.

Амин.

Оставите Коментар