„Господе и Владико живота мога, дух унинија не дај ми!“
Значи, дух малодушности није супротстављен само свјетовним забавама, већ и хришћанском животу. Зашто је то тако? Зато што хришћански живот захтјева сталну духовну дјелатност, снагу, храброст и бодрост; а код малодушних каква је активност, каква живост и снага? – Јер Царство Божије, у коме је прави Хришћанин, јесте, по сведочанству Апостола, праведност и мир и радост у Духу Светом (Рим. 14,17); а у тужном какав је мир и каква радост? Дакле, они који мисле да је хришћански живот неопходно повезан са малодушношћу, тиме показују да не познају дух правог хришћанства. Но, ово је дух свјетлости, снаге и бодрости, дух мира и непрестане радости.
Истина је да Хришћанин не долази изненада у блажено стање, као што тешко болестан човјек не добија изненада оздрављење; али осјећање самог почетка духовног опоравка је већ осјећање пријатно и утјешно, које, непрестано растући, испуњава сву душу миром и радошћу.
Истина је и то да се прави Хришћанин, који је увијек заокупљен дјелом свог спасења, а притом искусивши, иако понекад, највише и духовне насладе, клони бучних радости свијета, често се чини промишљеним у оним тренуцима када други не знају мјеру својим усхићењима; али неучествовање у свјетским радостима сматра губитком толико мало, колико човјек у годинама сматра губитком што не учествује у дјечијим играма и забавама; његова замишљеност не долази из духа малодушности, већ од других узрока, често из помисли како се неки могу радовати када би требало да плачу.
Најзад, тачно је и то да Хришћанин, који до краја живота води непрекидну борбу са гријехом и страстима, понекад бива подвргнут таквим искушењима о којима свијетољупци немају појма, али овај духовни рат не производи дух малодушности у њему; Христов ратник иде против непријатеља свог спасења са још већим задовољством него ратник цара земаљског.
Зато, када видите, браћо моја, правог Хришћанина који пати од малодушја, пазите да из овога не закључите нешто у вези хришћанства: али не, из овога само слиједи да је овај уд тијела Христовог још увијек несавршен у вјери и преданост; да је, због слабости људске природе, још увијек болестан у срцу, а можда је ову духовну болест намјерно дозволио Небески Љекар да би му повратио пуно здравље.
Како год било, сама малодушност је увијек неприродно стање духа, то је болест која својим интензивирањем и трајањем може постати изузетно опасна и изазвати смрт не само духа – очајањем, већ и самог тијела – његовим уништењем. Жалост овог свијета, примећује апостол, доноси смрт (2. Кор 7:10).
Стога се свети људи ничега нису толико бојали као малодушности; и при првом појављивању овог непријатеља пожурили би да предузму све мјере да га одбију. Због њиховог усамљеничког и подвижничког живота, малодушност је, наравно, била опаснија за њих него за људе који живе у свијету: али они који живе у свијету не могу јој се препустити без опасности за своју душу и тијело, која се повећава што се дуже ово неприродно стање наставља. Стога је корисно за све нас да схватимо зашто се јавља малодушност и која су средства против ње?
Постоји много извора малодушности: и спољашњих и унутрашњих, и духовних и чулних.
Као прво, у душама чистим и блиским савршенству може доћи до малодушја због напуштања на неко време благодати Божије. Благодатно стање је стање највећег блаженства. Али да онај ко је у овом стању не би помислио да оно долази од његових сопствених савршенстава, благодат се понекад повлачи и потпуно сакрива, остављајући човјека самог себи. Тада се са светом душом дешава исто као да је поноћ дошла усред дана, или се појавио зимски мраз у најтоплији љетњи дан: у души се јавља мрак, хладноћа, мртвило, а уједно и малодушност.
Као друго, малодушност, како свједоче људи опитни у духовном животу, долази од дјеловања духова таме. Неспособан да заведе душе на путу ка небу чулношћу, да их заведе благодатима и уживањима свијета, непријатељ спасења окреће се супротном средству, изивајући им унутрашњу тугу и малодушност. У таквом стању душа је као путник, изненада ухваћен у тами и магли; не види ни оно што је напријед ни оно што је иза; не зна шта да ради, губи снагу и дух, пада у неодлучност и неку врсту унутрашњег нестајања. Овакву малодушност доживљавају људи који су се, такође, не мало потрудили на путу врлине, који су већ побиједили искушења чулности.
Трећи извор малодушја је наша пала, нечиста, немоћна природа, мртва од гријеха. Колико дуго радимо све из самољубља, испуњени духом свијета, надимамо се страстима: толико је природа у нама весела и жива; одатле се црпи снага, дух, храброст и стрпљење. Али уколико промијените правац живота, закорачите са широког пута свијета на уски пут хришћанског самоодрицања, баците се на покајање и самоисправљање: одмах ће се у вама отворити празнина, откриће вам се духовна немоћ, осјетићете мртвило срца.
Све док душа не успије да се испуни новим духом љубави према Богу и ближњем, да вјерује у силу Крста Христовог и прилијепи се, као грана, свим мислима и осјећањима за дрво живота – Господа Исуса: све до тада ће дух малодушности, у већој или мањој мјери, за њу бити неизбјежан. Она је срећна ако кратко остане у овом стању, јер понор духовног очаја није далеко од њега. Овој врсти малодушности највише су подвргнути грешници након свог обраћења.
Четврти, уобичајени извор духовног малодушја је недостатак, тим прије престанак активности и уобичајених трудова. Престајући да користи своје снаге и способности, душа губи живост и снагу, постаје летаргична и непомична; некадашња занимања су јој одбојна: почиње да се осјећа унутрашња празнина; појављује се незадовољство, досада и малодушност.
Малодушност може настати и због разних тужних догађаја у животу, као што су: смрт рођака и вољених, губитак части, богатства и друге несрећне околности. Све је то, по закону наше природе, праћено непријатношћу и тугом за нас; али, по закону саме природе, та туга би временом требало да се смањи и нестане, када се човјек користи средствима да се оживи и не препушта тузи. У супротном, формира се дух малодушности.
Малодушност може да настане и од неких помисли, нарочито суморних и тешких, када је душа сувише попустљива према таквим помислима, и гледа на предмете не у свијетлу вјере и Јеванђеља. Тако, на примјер, човјек лако може да падне у малодушност од честих размишљања о безакоњу које влада у свијету, о томе како праведници овдје тугују и страдају, док се зли уздижу и напредују, и како се све, очигледно, предаје људским страстима и случају.
Коначно, разна болесна стања тијела, посебно неких његових дијелова, могу бити извор духовног малодушја.
Међутим, из чега год да долази малодушност, молитва је увијек први и последњи лијек против ње. У молитви човјек стоји непосредно пред лицем Божијим: па кад је, стојећи наспрам сунца, немогуће не бити обасјан свјетлошћу и не осјетити топлоту, тим прије су духовна свјетлост и топлота непосредне последице молитве. Поред тога, молитва привлачи благодат и помоћ одозго, од Духа Светога; а гдје је Дух Утјешитељ, ту нема места малодушју, тамо ће се и сама туга претворити у сладост.
Читање или слушање ријечи Божије, посебно Новог Завјета, је такође моћан лијек за униније. Није џабе Спаситељ призвао к Себи све који су уморни и натоварени, обећавајући им мир и радост. Ову радост није понио са Собом на небо, већ је у потпуности оставио у Јеванђељу за све оне који тугују и који су малодушни духом. Ко је прожет Јеванђељским духом, престаје да тугује без радости, јер је дух Јеванђеља дух мира, утјехе и радости.
Богослужења, а посебно Свете тајне Цркве, такође су велики лијек против духа малодушности: јер у Цркви, као дому Божијем, за то нема мјеста; Тајне су све усмјерене против духова таме и слабости наше природе, посебно света тајна исповијести и Причешћа. Отпуштајући бреме гријеха кроз исповијест, душа осјећа свјетлост и ведрину; а примајући Тијело и Крв Господњу у Евхаристији, осјећа препород и радост.
Разговор са људима богатим хришћанским духом такође је лијек за малодушност. У разговору углавном излазимо мање-више из суморних унутрашњих дубина, у које душа тоне због малодушности; отварајући уста, код малодушне особе, рекло би се, отварају се њедра духа, отвара се приступ свјетлости и топлини духовног. Осим тога, кроз размјену мисли и осјећања кроз разговор, од оних који нам говоре, позајмљујемо одређену снагу и виталност, која је тако неопходна у стању малодушности.
Размишљање о утјешним предметима и утврђивање мисли о било ком од њих такође много помаже у малодушности. Јер мисао у овом стању или уопште не дјелује, или кружи око тужних ствари. Да бисте се ослободили малодушности, морате се присилити да размишљате другачије. На примјер, ако је малодушност настала од туге због смрти вољене особе; онда, умјесто да у мислима непрестано лутате по њеном гробу, замислишљате је како лежи у ковчегу, или пропада у земљи, – пренесите своје мисли чешће на небо, где је њен дух, замислите дан општег, будућег Васкрсења, када ћемо сви бити обучени у ново, прослављено, бесмртно тијело, и више нећемо бити подложни жалосном одвајању од ближњих.
Бављење физичким радом такође тјера малодушност. Малодушна особа понекад није у стању да ради, али шта је са потребама? Нека почне да ради, чак и нерадо; нека настави посао, додуше безуспешно: од покрета тијело оживљава, а онда и дух, па ће се осјетити ведрина; Мисао усред рада неупадљиво ће се одвратити од предмета који уносе меланхолију, а то већ много значи у стању малодушности.
На крају, ако се извор малодушности крије у тјелесним болестима, онда Хришћанин не треба да занемарује користи од умјетности лијечења – медицине: јер је та умјетност од Бога. Господ је створио, каже Свето Писмо, љекара за потребе човјека (Сир. 38,1), стога је љекар слуга Божији за наше добро.
Све што кажемо о малодушју тиче се хришћанског малодушја. Да ли свијетољубиви људи и грешници пате од малодушности, занемарујући спасење своје душе? – Највише и често, иако се њихов живот, по свему судећи, састоји углавном од забаве и удобности. Чак се и поштено може рећи да су унутрашње незадовољство и тајна чежња стални удио грешника. Савјест, ма колико је гушили, као црв нагриза срце. Унутрашњи човјек, колико год да га потискују, често подиже главу и стење. Нехотична, дубока слутња будућег суда и казне узнемирује и грешну душу, буни се и тугује за њом због безумне насладе чулности. Најпрекаљенији грешник понекад осјећа да је као дрво без коријена, као грађевина без темеља, да је у њему празнина, мрак, рана и смрт. Отуда неодољива склоност свијетољубивих људи ка непрестаним забавама, да се забораве и буду ван себе.
Шта рећи свијетољубивим људима о њиховом малодушју? То је добро за њих: јер служи као позив и подстицај на покајање. Зато, умјесто да се одагна ова малодушност као болест, она се мора искористити као лијек, претварајући је од бесплодне туге овога вијека у спасоносну тугу по Богу. И нека не мисле да је пронађено средство да се ослободе овог духа малодушности, све док не пређу на пут праведности и не исправе себе и своје понашање. Испразна задовољства и земаљске радости никада неће испунити празнину срца: наша душа је пространија од цијелог свијета.
Напротив, временом ће и саме тјелесне радости изгубити моћ да забављају и очаравају душу и претвориће се у извор душевне тежине и досаде. У међувремену, туга по Богу, скрушеност за свој безакони живот, иако ће у први мах, по свему судећи, додати нешто на муке душе, временом ће послужити за потпуно исцјељење од свих болести срца; јер ће са собом донијети истину, мир и радост у Духу Светом. Амин.
