29.11.2020.

Шта нашаптава овај „дух времена“ човеку, а нарочито омладини? Он им нашаптава следеће: „живи онако како сви живе“, „живи тако како ти показује твоја природа, односно твоје тело, похота“, и заглушујући на тај начин у човеку савест, овај Божији глас у нама, „дух времена“ погружава човека у телесни живот, а отуда се зачињу разврат, лажно схватање слободе и пороци сваке врсте. „Дух времена“ нашаптава човеку, да су све религије једнаке, дух времена уноси у свет секте, јереси и расколе, а у младост усађује бахатост и непослушност.

11.10.2020.

Након овога је лако, браћо и сестре, сазнати, како ће нам бити након смрти. Уколико ми са свима живимо у миру овде на земљи, тада ће и нама добро бити, бићемо спокојни тамо, након смрти; а ако живимо лоше са ближњима – и нама ће бити лоше. Ако не будемо узрок плача, већ радости другима, онда ни ми сами нећемо плакати након смрти; већ ћемо се радовати; ако други због нас проливају сузе, тада ћемо и ми проливати сузе након смрти. Једном речју, како буде нашим ближњима због нас, тако ће и нама бити у будућем животу. Човек који овде живи са свима у немиру, ни тамо неће имати мира.

04.10.2020.

Хананејка изображава нашу душу – њена поседнута кћер је наше многострасно тело, које свакога дана дивља разним страстима. У каквој невољи су се налазиле хананејка и њена кћер, у таквој истој невољи се и ми налазимо. Од малдости моје, многе ме обузимају страсти, али сам Ти ме заступи и спаси Спасе мој (Антифон 4. гласа). Због чега страсти, ови демони, који раде у срцу, често тако дрско господаре над људима, муче их, узнемиравају, посрамљују људе које су запосели? Зато што ови људи немају снажну веру, не моле се ватрено и упорно, немају чврсту жељу да се ослободе од њих. О ко би нам могао послати овакву мајку, као што је ова ханаејка, која би се помолила Господу за нас са истом таквом вером, надом и љубављу, као ова за своју ћерку, да би нас ради њених молитава Господ помиловао и изагнао из нас наше страсти, исцеливши нас од наше побеснелости? Јер наше тело зло бесни.

23.06.2020.

Светитељи нас воде за руку и уче нас да ходамо, да се молимо, да превазиђемо тешкоће. Желе да будемо христоцентрични, да духовно напредујемо, да будемо човекољубиви и милостиви, какви су били и они у овоме животу. Уче нас да се радујемо ономе што јесмо, а не да под разним изговорима желимо да побегнемо од стварности и садашњице. Уче нас трпљењу када нам је тешко, када нас нападају искушења, када имамо проблеме, а све то обично сачињава пут који нас освештава и који нам сам Бог отвара јер нас љуби. Светитељи нам својим примером показују како треба волети одређену личност, супругу, пријатеља, суседа, колегу на послу и то не некаквом безобличном љубављу заснованом на некој идеологији, на систему, по диктату организације. Светитељи хоће да будемо несебични, усрдни и пријатни, да будемо без предрасуда и отворена ума, да будемо задовољни кроз самоумањење, да што дубље познамо себе, да заменимо своју свакодневну рутину лествицом која нас води до Царства Небеског. Светитељи нам дакле дају лекције из православног вида и начина живота и православног опхођења.