Претходне недеље смо из Спаситељевих уста чули речи упућене жени која је добила исцељење: „вера твоја спасла те је, иди у миру“, и Јаиру, оцу девојчице која је умирала: „не бој се, само веруј, и биће спасена“ твоја кћи. А данас Господ говори законику који га је искушавао: „то чини и бићеш жив“.
„Шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ (Лк. 10, 25), упитао је Господа законик. Знаш Закон Божији, одговара Господ законику, шта је тамо речено? „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе“, одговара законик. Ето, управо тако и поступај, и бићеш жив, наследићеш вечни живот, твој ће живот бити осмишљен.
Речју: „то чини“, Господ је указао, да је оправдање људског живота у љубави према Богу, у познању Закона Божијег, у познању воље Божије и њеном испуњавању. У заповести је тачно указано, каква треба да буде љубав према Богу, која приводи човека на познање Његове воље. „Љуби“ – не тек просто љуби, већ љуби „свим срцем својим“. Зашто Господ говори: „Љуби свим срцем“? Зато што уколико Богу посветиш само део свог срца, само део својих мисли, тада ће се у тај други део, који није посвећен Богу, уселити „дух времена“ – уселиће се лоше помисли, уселиће се телесна похота, која не само да ће те осквернити, већ и растурити, учинити те глувим за глас савести.
Сви ми за себе кажемо: „ми смо верујући“. Ти који говориш тако, погледај мало боље себе и реци, да ли у теби постоји елемент живе љубави према Богу? Љубав увек налази свој израз у испуњавању воље Вољенога. На питање, да ли имамо љубав према Богу – одговара наш начин живота. Ти си верујући, али да ли волиш Господа свим својим срцем? Како се често дешава да верујући људи воде живот који није по вери; да слушају расуђивања, неспојива са вером у Бога, Промислитеља и нашег последњег Судије. Желећи да оправдају своја расуђивања и морално мимоилажење са Божијим заповестима, ови људи се ослањају на „дух времена“. Шта је то „дух времена“? Да ли је то Божији дух, да ли је светао, или је то дух таме, дух сатане? Апостол љубави, св. Јован Богослов, предупређује нас, хришћане: „Браћо, не верујте свакоме духу“, јер и „сатана на себе узима облик анђела светлости“. Приклањајући ухо ка „духу времена“ и потчињавајући му се, не упадамо ли у мреже сатане, који на себе узима облик анђела светлости?
Шта нашаптава овај „дух времена“ човеку, а нарочито омладини? Он им нашаптава следеће: „живи онако како сви живе“, „живи тако како ти показује твоја природа, односно твоје тело, похота“, и заглушујући на тај начин у човеку савест, овај Божији глас у нама, „дух времена“ погружава човека у телесни живот, а отуда се зачињу разврат, лажно схватање слободе и пороци сваке врсте. „Дух времена“ нашаптава човеку, да су све религије једнаке, дух времена уноси у свет секте, јереси и расколе, а у младост усађује бахатост и непослушност.
Реците ви, који се потчињавате „духу времена“, прикљањајући уши његовом гласу, не варате ли Бога на овај начин, не постајете ли слуге сатане? Ето зашто Господ говори да љубав према Богу,треба да буде свецела: „Љуби Господа Бога својега свим срцем, свим умом својим. Јер када Богу предаш сво срце и сав ум, грех, „дух времена“, неће наћи у теби места, и твоје ће срце постепено постати Божије обитавалиште.
Господе, помози нам да те заволимо свим срцем! Знамо да је наша срећа, душевни мир, радост и оправдање нашег жиота у љубави према Теби. Амин.
