Чули сте у данашњем Јеванђелском читању о једном од Христових највећих чуда – о насићењу преко пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе.

Зашто је Господ учинио ово чудо? Какво је његов значај за нас? Зашто је уопште Господ чинио Своја чуда?

Одговор на ово питање налазимо код Јеванђелиста Матеја који говори овако: „Исус, отиде оданде лађом у пусто мјесто насамо. А када то чу народ, пође за њим пјешице из градова“. А народ, сазнавши за ово, масовно га је пратио, ишао пешке по обали језера. „И изишавши Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове“ (Мт. 14: 13, 14).

Сажалио се на њих – ето где лежи одговор. Љубав према несрећном људском роду, љубав која је есенција Спаситељеве Божанске природе, руководила га је изнад свега у свим његовим делањима, па и док је чинио чуда. Али не само љубав, постојали су и други, веома дубоки разлози због којих је Господ чинио своја дивна чуда: чудесима нас је поучавао.

Када је по Његовој заповести апостол Петар бацио мреже у море, након што се читаве ноћи узалудно трудио, и извукао мрежу пуну риба, и пао пред Спаситељеве ноге, Господ му је рекао: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити“ (Лк. 5, 10).

Видите ли да је у томе чуду био праобраз онога што ће свети апостол Петар постати, да ће бити ловац људских душа.

Када је Господ васкрсао из мртвих Лазара који је већ четири дана лежао у гробу, у томе се није показала једино Његова љубав, љубав која је чак изнедрила сузе из Његових очију. Ово је било учињено и због тога да би читавом свету показао, да Господ има власт над смрћу, па чак и над труљењем.

Могло би се на овај начин говорити и о другим Христовим чудима, али зауставимо се на чудесном насићењу народа и проникнимо у дубину значења овога чуда. У чему је та дубина?

Одговор налазимо у речима Самога Исуса.

Када је након исцељења Гадаринског бесомучника Господ Исус сео у лађу и упутио се на другу страну језера, народ је трчао уз језеро и сусретао га са великим одушевљењем. Тада је Господ рекао: „Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се“.

За њих је најважније било насићење хлебом. Чудо само по себи они су доста мање ценили, а Господ је васпитавао њихове мисли тако да би познали узвишени циљ овог дивног чуда. Говорио им је: „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији, јер овога потврди Бог Отац“ (Јн. 6: 26-33).

Трудите се за јело које пролази, не само за хлеб. Сетите се да „Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4).

Зато се не брините о пропадљивој, не о земаљској храни, него о храни која постоји и у вечном животу, о духовној храни.

Јер не потребује храну само наше тело; наша бесмртна душа је жедна правде, жедна вечног живота.

Наша душа такође потребује храну, и то далеко више потребује, него што тело потребује телесну храну.

Не може, не може се живети без хране за душу, не сме се душа оставити да гладује, како то данас чине многи, безбројно многи људи.

Душа је наша, како је рекао Тертулијан, један од отаца другог века, по природи хришћанка.

А уколико је то тако, уколико је по природи хришћанка, како може живети без Христа, без речи Христових, без општења са Богом Оцем и Духом Светим у молитвама и тајнама?

Не може, не може! Она се изгладњује, а понекада и умре од глади.

Ви хришћани знате својим срцем, знате ову жеђ за духовном храном, ову глад душе. Ви знате колику потребу имате за духовном храном, како се ваша душа мучи, како гладује, када не слушате реч Божију, како жудите да чујете макар мрвицу од Божије речи.

А они који су далеко од Христа, који живе само животом земље, ценећи једино земаљска добра, зар они не гладују?

Не, гладују, и те како гладују, али не схватају то. Њихова душа не уме да отворено захтева храну речи Божије, али се глад њихове душе испољава у необјашњивој мучној тескоби.

Поред свих наслада, поред задовољења похоте и страсти, у вихору весеља, богатства и раскоши, често их напада дубока, мучна тескоба. Често им све одједном постаје одбојно и испразно.

Душа плаче, душа је у тескоби и они нејасно осећају ову тескобу своје душе – хришћанке. Душа захтева да њене сузе буду обрисане. Душа моли за храну неизмерно узвишенију него што су та наслађивања, којима људи, далеки од духовног живота, покушавају да је утеше. Душа плаче, душа је у тескоби и нигде себи места не налази.

Ово говори о томе да се не може некажњено гушити глас душе, глас своје савести.

Ево о каквој духовној храни је говорио Господ Исус Христос: Слушали су га и веома Га погрешно схватили и рекли Му: „Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија? Одговори Исус и рече им: Ово је дјело Божије да вјерујете у Онога кога Он посла“ (Јн. 6: 28 – 29).

Ето превасходног и најважнијег од свих дела – веровати у Бога Оца и у Сина Божијег, Кога је Отац послао.

Људи га саслушаше, али им се Његове речи учинише чудним: Зашто би требали да верују у Њега? И рекли су Му: „Какав, дакле, знак ти показујеш да видимо и да ти вјерујемо? Шта ти чиниш?“

Потребан им је био неки чудесни знак, потребни су им били докази, срца им нису познала љубав Христову.

„Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: Хљеб са неба даде им да једу“, ово је било истинско знамење, што им је Мојсеј дао хлеб са неба. „Тада им рече Исус: Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсеј дао хљеб са неба него Отац мој даје вам истинити хљеб са неба“.

Мана није била прави хлеб Божији, била је само праобраз тога Истинитог Хлеба, који ће им касније дати Бог, „Јер хљеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свијету“ (Јн. 6: 30 – 33).

Ето о каквом хлебу је говорио Господ Исус Христос, ето о каквој нетрулежној храни. Ето какво је дубље значење великог чуда насићења пет хиљада људи.

Господ је овим чудом припремио људска срца да схвате шта је то другачија, свештена, вечна храна, храна за душу; припремо их је да схвате да је Он Сам, Син Божији, та храна, да Он Сам јесте тај хлеб, који је сишао са неба, да је Он Своје Тело дао за живот света.

Запамтите ово. Имајте често на уму ову велику јеванђелску причу о томе како је Господ наситио огроман народ.

Имајте на уму то да је она била знамење небеске хране, без које душа не може живети.

Имајте на уму да су и ваше душе гладне, да и њима треба небеска храна, храна потпуно, потпуно другачија од телесне хране и никада не остављајте душу без те хране, као што ни тело не остављате без хране.

Имајте на уму да „не живи човек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих“.

Имајте свагда на уму реч Божију, поучавајте се у њој, слушајте је са великом пажњом; проничите у њу, прожимајте се њоме.

И за то молите помоћ од Самог Христа Бога нашег. Молите се да вам помогне да разумете чудесни смисао онога што читате, јер у Јеванђељу читате речи Христове, речи које свет до тада није чуо нити ће чути, чак ни сличне њима.

Ово ће бити најнеопходнија храна за ваше душе.

Амин.