Kategorija

Шта нашаптава овај „дух времена“ човеку, а нарочито омладини? Он им нашаптава следеће: „живи онако како сви живе“, „живи тако како ти показује твоја природа, односно твоје тело, похота“, и заглушујући на тај начин у човеку савест, овај Божији глас у нама, „дух времена“ погружава човека у телесни живот, а отуда се зачињу разврат, лажно схватање слободе и пороци сваке врсте. „Дух времена“ нашаптава човеку, да су све религије једнаке, дух времена уноси у свет секте, јереси и расколе, а у младост усађује бахатост и непослушност.

Након овога је лако, браћо и сестре, сазнати, како ће нам бити након смрти. Уколико ми са свима живимо у миру овде на земљи, тада ће и нама добро бити, бићемо спокојни тамо, након смрти; а ако живимо лоше са ближњима – и нама ће бити лоше. Ако не будемо узрок плача, већ радости другима, онда ни ми сами нећемо плакати након смрти; већ ћемо се радовати; ако други због нас проливају сузе, тада ћемо и ми проливати сузе након смрти. Једном речју, како буде нашим ближњима због нас, тако ће и нама бити у будућем животу. Човек који овде живи са свима у немиру, ни тамо неће имати мира.

Хананејка изображава нашу душу – њена поседнута кћер је наше многострасно тело, које свакога дана дивља разним страстима. У каквој невољи су се налазиле хананејка и њена кћер, у таквој истој невољи се и ми налазимо. Од малдости моје, многе ме обузимају страсти, али сам Ти ме заступи и спаси Спасе мој (Антифон 4. гласа). Због чега страсти, ови демони, који раде у срцу, често тако дрско господаре над људима, муче их, узнемиравају, посрамљују људе које су запосели? Зато што ови људи немају снажну веру, не моле се ватрено и упорно, немају чврсту жељу да се ослободе од њих. О ко би нам могао послати овакву мајку, као што је ова ханаејка, која би се помолила Господу за нас са истом таквом вером, надом и љубављу, као ова за своју ћерку, да би нас ради њених молитава Господ помиловао и изагнао из нас наше страсти, исцеливши нас од наше побеснелости? Јер наше тело зло бесни.

Светитељи нас воде за руку и уче нас да ходамо, да се молимо, да превазиђемо тешкоће. Желе да будемо христоцентрични, да духовно напредујемо, да будемо човекољубиви и милостиви, какви су били и они у овоме животу. Уче нас да се радујемо ономе што јесмо, а не да под разним изговорима желимо да побегнемо од стварности и садашњице. Уче нас трпљењу када нам је тешко, када нас нападају искушења, када имамо проблеме, а све то обично сачињава пут који нас освештава и који нам сам Бог отвара јер нас љуби. Светитељи нам својим примером показују како треба волети одређену личност, супругу, пријатеља, суседа, колегу на послу и то не некаквом безобличном љубављу заснованом на некој идеологији, на систему, по диктату организације. Светитељи хоће да будемо несебични, усрдни и пријатни, да будемо без предрасуда и отворена ума, да будемо задовољни кроз самоумањење, да што дубље познамо себе, да заменимо своју свакодневну рутину лествицом која нас води до Царства Небеског. Светитељи нам дакле дају лекције из православног вида и начина живота и православног опхођења.

Проповеди на 32. недељу по Педесетници, Јеванђеље о Закхеју

Да ли вам је познато то што је безбожни Арије богохулно проповедао? Он је проповедао да наш Спаситељ није Истинити Бог, иако Га је величао највелелепнијим називима. Такво је учење имало тенденцију да уништи само хришћанство, као једини пут ка спасењу. Јер, уколико Спаситељ није Бог, онда нама нема спасења?! Јединородни Син Божији и Бог се стога и оваплотио, јер Премудрост Божија није изнашла други погоднији начин за наше спасење. Ми смо једно са људском природом Господа Исуса Христа; људска је природа у Господу ипостасно сједињена са Његовом Божанском природом и у Њему са Тројединим Богом. Верујући постају једно тело са Господом, а како је Господ Једно са Богом, у Тројици обожаваним, онда и сви верујући кроз Њега улазе у јединство или у најтешњу заједницу са Триипостасним Богом. У овоме је сва тајна спасења! „Ја сам у Оцу“, говори Господ ученицима, „и ви у Мени“ (Јн. 14, 20). Због тога се молио Оцу: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду“ (Јн. 17, 21).

сваки пут се збива, наше жалосно, бесмислено раздвајање од Бога при паду у разноразне грехе: блуда, прељубе, злобе, зависти, неуздржања, пијанства, непокорности, својевољности, насиља, клетви, псовки, користољубља и среброљубља и у разне друге грехове и уколико човек умре у гресима без покајања, он ће остати раздвојен од Христа заувек и биће збројан са ђаволом, коме се уподобљавао и коме се на крају уподобио током живота и наследиће његов удео – вечну муку.

Један побожни старац који је достигао дубоку старост, на крају је легао на самртничку постељу. Братија га је окружила и горко су плакали због растанка са њим. Старац је, напротив, био пун радости и отворивши своје очи, благо се насмејао. Мало поћутавши опет се насмејао, а након неколико минута тишине, насмејао се и трећи пут. „Ми плачемо, а ти се смејеш“, рекоше му братија. „Да“, одговорио им је старац, „смејем се. Први пут сам се насмејао томе што се сви ви бојите смрти, други пут зато што нисте спремни за њу и трећи пут стога што прелазим из напора у покој“