01.04.2021.

архимандрит Кирил (Павлов): Бесједа друга о молитви преподобног Јефрема Сирина


„Дух цјеломудрија, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слуги Твоме“

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У претходној бесједи са вама, драга браћо и сестре, зауставили смо се на молитви преподобног Јефрема Сирина и говорили да је то дубоко садржајна молитва испуњена покајањем и смиреношћу и да свака ријеч одјекује у нашој души и помаже нам да спознамо наше страсти, пороке и да пожелимо врлине, без којих се нико не може приближити Богу. Прошли пут смо тумачили прве четири молбе, којима преподобни Јефрем Сирин моли Господа, да му не да дух љености, унинија, властољубља и празнословља. И сад ћемо да наставимо даље тумачење.

У петој молби Преподобни моли Господа да му да дух цјеломудрености. Под цјеломудреношћу у његовом општем схватању се подразумијева благодатно нетакнуто стање човјека: његово поштење, истинољубивост, чистота срца и ума, благо усмјерење његове воље итд. Читав живот цјеломудреног човјека је цјеломудрен, њему је страно лукавство, лицемјерство и колебање, груба задовољства и тајне жеље. Основа оваквог живота је у снажном и непрекидном животу у Богу.

У ужем и уобичајеном значењу, ова ријеч значи чисто дјевствено стање душе човјека, који чува себе не само од тјелесног гријеха, него и од свих сладострасних мисли и жеља. Ништа нас не чини пријатним и драгим Богу, као цјеломудреност, и ништа не украшава човјека било ког узраста као чисто, цјеломудрено стање његове душе. Као што свјежи, чисти цвијет одише својом њежношћу и бива пријатан свакоме, такав је и цио, свјеж и чист цјеломудрен човјек.

У међувремену, Божја ријеч нам открива да у свијету влада завођење пожудом (2. Пет.1:4), да се старање за тијело претворило у похоту (Рим.13:14), а онда нас опомиње да се чувамо од тјелесних жеља (1. Пет.2:11) и да умртвимо злу похоту у себи (Кол.3:5).

Ријеч Божија нам такође открива да блудник није само онај човјек који на дјелу блудничи, него и онај што са жељом гледа на жену. Због тога треба да чувамо цјеломудрије, чистоту и дјевственост наших душа и срца. Сјетимо се да је цјеломудрије благо, штавише, то је наша светиња, како каже Свети Јован Златоусти.

Како то урадити? Људима је својствена стидљивост. Чувајте је и развијајте је. У њој је природна основа нашег цјеломудрија, дјевствености душе и тијела наших. Треба избјегавати дивљење свом тијелу, јер оно је извор тајних задовољстава и пожуда. Не треба се без потребе загледати у лица и фигуре људи које срећемо. Не треба читати ништа саблажњујуће и лоше. И на крају, неопходно је удавити и искоријенити у себи похотне мисли и жеље, и штавише, треба да их мрзимо као изданке нижих елемената наше природе. Потребно је чешће посматрати слику вјечне и савршене чистоте Увијек Дјеве Марије и прибјегавати молитвеном обраћању Њој – корјену дјевствености и цвијету чистоте који не вене, а што је најважније – молитвом се обраћати Господу: Господе и Владико Живота мога, дух… цјеломудрија… даруј мени, слуги Твоме.

У шестој молби преподобни Јефрем Сирин моли Господа да му подари дух смиреноумља. Под смиреноумљем се подразумијева тако дубоко спознање своје духовне ништавности, при ком човјек сматра себе горим од других и нижим од свих, друге поштује више од себе, и зато никога никад не осуђује и никога не клевеће, говори тихо, мирно, ријетко, ни у чему себе не стваља као мјеру, ни око чега се не расправља, бива потчињен и гнуша се своје воље, никад не празнослови и не води пусте разговоре, не обмањује, са радошћу подноси увреде, понижења, воли труд, никога не вријеђа и ничију савјест не узнемирава. То су знаци истинског смирења.

Без смирења нема спасења, зато што само тада све наше врлине имају цијену у очима Божијим, када су утврђене на смирењу. Смирени човјек што више добија, то је више захвалан Богу и свјеснији је сопствене ништавности. Само смирењем се умножавају дарови благодати и једино смирени не пада, зато што се он држи ниже од свих тако да нема гдје да падне.

Блажени сиромашни духом (МТ.5:3) – говори Спаситељ. Сам Господ, пошто је почео да остварује наше спасење, узео је улогу слуге, смирио се и понизио, и зато нас позива да се учимо од Њега кротости и понизности: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.11:29). Основа смирења је у самоунижењу ради Христа, у одрицању од своје гордости и самопреузношења. Апостол Петар нас учи: Сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат (1 Пет.5:5). А нама је, драги, јако тешко да се потчинимо једни другима и да сматрамо друге вишим од нас јер сви ми јавно или тајно стављамо себе изнад других и зато, искрено и из дубине душе, признати да смо грешнији, слабији, безначајнији и више криви од других за нас представља велику тешкоћу. Због тога нас и наша гордост држи у самозаваравању, и чини да својим особинама дајемо већу оцјену. Ништа не низводи благодат Божију као смирење. Смирење уздиже човјека, а гордост га напротив унижава и чини га одбојним за све око њега.

Преподобни Исак Сирин пише да чим се човјек смири, одмах га окружује милост Божија, срце његово осјећа Божанствену помоћ, на кога ћу погледати – каже Господ Пророку – на невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дркће од Моје ријечи. (Ис. 66:2). Бити смирен велико је блаженство, па смо и дужни да молимо Господа: Господе и Владико живота мога, дух… смиреноумља… даруј ми.

У седмој молитви Преподобни моли, да му Господ подари дух трпљења. Трпљење нам је неопходно да би добили вјечно спасење, зато што ко претрпи до краја – каже Господ – тај ће се спасити (Мт.10:22). Само ће добити спасење онај који поднесе све недаће земаљског живота са вјером у Бога и Његову милост. „Јер нам је трпљење потребно“ – говори Свети апостол Павле (Јев.10:36), зато што треба уским путем ићи у Царство Небеско (Мт.7:13-14).

И њега, као и све друге врлине и сваки дар, треба да тражимо од Бога, молећи Му се приљежно са надом на милосрђе Његово: „Господе, даруј ми трпљење не да бих угађао људима и страстима, већ да бих угађао Теби, који је претрпио за мене неизмјерну бол и страдање. Када крену против мене свакодневне нужде и туге, кад се сусретнем са јаким увредама због неистине или људске зависти, када понесем губитке који су горки за моје срце, ојачај мене, слабога, и сачувај ме од роптања на људе и на Тебе Самога. Када болести исцрпе моје тијело или унутрашња смућења – дух мој, када душа ослаби у служењу Теби и тама унинија покрије душу моју, онда мени исцрпљеноме пошаљи, прије свега, Твоју силу и подари ми трпљење са надом и спаси ме очајања..“

У осмој молби преподобни Јефрем Сирин моли да му дарује дух љубави. Ништа није тако повезано са нашом природом као врлина љубави, зато што је у нашу природу Створитељ уложио тежњу ка благонаклоности, стремљење да волимо једни друге. Сам Бог у свом Бићу је Савршена љубав и ништа нас не приближава Њему и чини нас сличним Њему као врлина љубави.

Љубав је корен и врх, почетак и круна свих врлина, свеза савршенства (Кол.3:14). Љубав је извор живота и сам живот, јер без ње људски живот би давно изумро. Срце наше не може да живи и развија се без љубави. Ван ње срце вене, чезне, духовно се смрзава. И обрнуто, љубављу оно живи и њом привлачи благодат Божију и покрива мноштво гријехова (1. Пет.4:8).

Хришћанска љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи (1. Кор. 13, 4-7). Узвишен примјер такве љубави показан нам је у лицу Јединородног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, Који се иако прикован на Крсту, моли за људе који су Га распели. Он дуго трпи наша сагрјешења, Он нам шаље Своју милост. Њему су противни гордост, кршење реда, раздражење и свако зло. Он Једини је Истина, Он све и увијек љуби. Због тога је свако од нас призван да подражава свога Господа и Учитеља.

Заволите Бога, браћо и сестре, због Његове милости ка нама; волите и Мајку Његову Свету за њено заступништво за нас грешне; Волите и све свете због њихових молитви за нас недостојне; волите оце и матере ваше, који су вас родили; волите и ближње ваше, па чак и непријатеље ваше, и молите се за њих Богу, чврсто памтећи да се у заповијести о љубави ка Богу и ближњем састоје сав Закон и Пророци (Мт.7:12). Воли све, и бићеш са Богом, и Бог ће бити у теби. Зато, не престајмо да се молимо Господу да нам дарује дух љубави.

Драги моји, вријеме брзо тече, мјесеци и године пролете, приближавајући нас ка том исходу, ка том крају, када ће наша судбина заувијек бити ријешена. Добар живот ће нас оправдати, а лош, немаран осудити. Зато, са умиљењем молимо Господа: Господе и Владико живота мога, дух цјеломудрија, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слуги Твоме.

Амин.

1962.

Оставите Коментар