„..Рече: Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух нијеми. . И рекох ученицима твојим да га истјерају; и не могоше“ (Мк.9:17-18)
Много пута је Господ наш исцељивао болесне, чак и тешке болеснике, опсједнуте нечистим духовима: једном ријечју, додиром, чак и на даљину. Више пута су и ученици Господњи, благодаћу која им је дата од Господа, лијечили болесне, чистили губаве, изгонили демоне. Али данашње Јеванђеље нам казује примјер тешког и дуготрајног исцјељења једног болесника опседнутог духом нијемости. Док је Исус Христос био на гори, повучен на молитву, међу мноштвом народа који се окупио да види и слуша Господа, дошао је један отац са болесним сином. Не успјевајући да пронађе Господа, он се обраћа Његовим ученицима: [они] су покушавали, полагали руке и нису успјели да истјерају злог духа. Несрећни отац долази Господу, по Његовом повратку са горе, и види како се ту, рукама Свевишњег, полако извршава исцјељења. Господ заповиједа да доведу болесника к њему; при чему је болесни имао јак напад, „паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену“ (Мк. 9:20). Чинило се да ће милосрдно срце Господње саосјећајно и сажаљиво исцијелити дјечака. Али Господ поставља питања: од када му се то догађа, колико му се често дешава, а на појачане молбе оца, Господ тражи вјеру од њега – и тек када је отац са сузама завапио Господу (што значи да се уплакан, погођен тугом, бацио ка Господу), – [тек] тада Господ заповиједа злом духу да изађе из њега. Ријеч Свевишњег није могла да не дјелује, али и овде се отпор поново показао. Зли дух бијесно је викао, силовито протресао болесника, борио да остане у њему, и изнемогао изишао из њега. Није ли ова прича прича и о исправљању наших сагрјешења; није ли то жива слика оне спорости, оне упорности којом се растајемо од својих страсти и болести. Отац – је свако од нас – своју болесну душу доводи љекару; Није ли са њом исто као и са болесним дететом? Прибјегавамо спасоносним средствима Цркве, али она не помажу: молитва не дјелује, пост није прихваћен у нашем времену, исповијест је хладна, а Света Тајна Причешћа не мијења грешника.
Каква је то непоправљивост, заиста, као да повратка на боље нема? Шта утиче на нашу одбојност према излијечењу наших болести, зашто се не бисмо ослободили својих гријехова?
Данашње Јеванђеље указује на разлог постојаности наших гријехова у гријешности цијелог друштва, у правцу духа времена. Чини се, какве везе може бити између болести дјечака и стања цијелог народа, а на жалбу оца на неуспјех исцјељења, између осталог, Господ изражава огорчење на цио народ: „О, роде невјерни, докле ћу вас трпјети!“ (Мк. 9:20) Сви сталежи са својим болестима су се били окупили око дјечака. Била је и гомила беспослених људи, који су са празном радозналошћу трчали на сваки догађај, ту су били књижевници и фарисеји, поносни на своју племенитост и невјерство, а и најбољи из народа – ученици Господњи, но плашљиви, несигурни, збуњени.
Младић је погођен нечистим духом: није ли то зато што је цијело друштво, цио народ болестан.
Траже исцјељење младића, а не траже исцјељење народних болести, таме и незнања гомиле, народног невјерја и ругања књижевника и фарисеја, страха и несигурности самих ученика?
Зар није тако и са нама?
Ми смо синови нашег времена, ми смо месо од меса нашег друштва. Како да побјегнемо тога? Како ћу ићи против цијелог покољења? Како да не будем као оно? Прије него што сами започнемо рад на васпитању своје душе, гријеси нам долазе споља, из свијета, из правила, обичаја, искушења која су се у њему развила. Зато су поуке родитеља, школска усмјерења и примјери најбољих људи мало успјешни; бринемо о својој дјеци, сијемо све добро и поштено, чекамо добре плодове и питамо се откуд друга врста и мисли, и карактера, против којих је добар утицај немоћан. Колико се сада чује жалби на млађу генерацију да рано почиње да живи по својој вољи, да је оптерећена зависношћу, да јој не треба старатељство, чак ни љубав чак и она родбинска, да се у свему ослања на садашње вријеме и садашњи начин размишљања и живота! Када упоредите како су људи раније живјели и како живе сада, видјећете да нестају стари, добри обичаји, да се на оно што се раније поштовало, сада гледа готово са презиром, говорећи да је већ старо и да је „изашло из моде“.
У овом модерном времену, чега све нисмо свједоци? Расудите објективно: кога све не видите, шта све не чујемо? Какав тужан призор опадања морала и поштења у друштву: а све због чињенице да у данашње време није срамота бити и на оптуженичкој клупи. Читате новости – инциденти су сваког дана: крађе, самоубистава, напади понекад и на блиске сроднике. Ми се, кажу, не бојимо суда људског, а Суда Божијег – у савремено доба – ко се тога уопште и сјећа?!
И долазимо на исто оно што се каже у Јеванђељу: кад чујемо зло дјело, кад нас каква болест погоди, како да не узвикнемо: о роде невјерни! О, јадно вријеме, о, болесни људи болесног вијека!
Шта треба да урадимо да бисмо имали добру децу, моралну омладину, поштене раднике, људе истине и доброте? Неопходно је да само друштво буде строжије према себи, да јавно, прије пресуде, већ казни злочин, да јасно стане на страну Закона Божијег и људског.
Потребно је да друштво призна другу моћ над себом, вишу силу, пред којом би се понизило: мислимо на моћ Свете вјере, на силу Свете Цркве. Неопходно је да само друштво црпи своја увјерења из извора вјере, да провјерава и исправља свој морал према примјерима светих хришћана, да се само бави питањима својих болести и њиховог лијечења.
Пред гомилом окупљеног народа – који их оспорава, руга им се – ученици Господњи су показали сумњу, недостатак чврстине, а можда и – несигурност у Учитеља и Самог Господа, и нису могли да изврше исцјељење.
Зар и сад не видимо ову плашљивост, тајновитост, мрачност правих хришћана? Где су ти бројни љекари народних болести, ти јаки проводници светих вјеровања и правила, они добри људи који би својим примјером засијали свијету? Друштво се плаши, не воли их. Не жели да вјерује да једна морална личност, угледна и узвишена у друштву, може надалеко да шири свој благотворан утицај.
За наше гријехе криво је друштво јер живи и учи да живимо по савременим трендовима, а не по учењу Господњем и не под утицајем Свете Цркве.
Други разлог који се у Јеванђељу указује на наш неуспјех је недостатак и хладноћа наше исповијести. Зашто Господ одједном није услишио очеву молбу за његовог несрећног, болесног сина? Зато што у њему није било ни дубоке вјере у Господа, а ни сопственог учешћа и сажаљења срца према сину, ни оне родитељске туге која се исказује сузама, очајањем и погледом пуном молитве и наде.
Чујте како је хладна молба оца: „Довео сам Теби сина својега, и ако шта можеш, помози нам“.
„Ако шта можеш“? Па кад већ постоји сумња и неповјерење у доктора, какав успјех се може очекивати? И тако, Господ почиње да исцељује не сина, него самога оца: Господ пита да ли је већ дуго тако болестан. Зар Он, Свезнајући, није ово знао? Њему ово није требало, али је било потребно да код оца изазове сажаљење према сину, према његовим патњама, да га натјера да осјети тежину његове болести и да осјети сам бол у свом срцу..
