20.08.2017.

Празнујући преславно Христово Преображење, ми истовремено празнујемо и наше будуће преображење, које ће се свакако догодити у вечности. И како само треба да за за сваког човека буде прижељкивано ово будуће, опште преображење, како је неопходно да човек чешће размишља о њему и да уложи све своје старање да га се удостоји!

30.07.2017.

По мери давања и њима Господ даје десет, двадесет и стотину пута више. Веран је Господ у свим речима својим (Пс. 44, 13).
Али данашње Јеванђеље нас нарочито поучава томе да је наш истински хлеб, хлеб не овог привременог, већ вечног живота, Господ Исус Христос и да ми треба да се побринемо не само за трулежну храну, већ много више за нетрулежну, која души даје вечни живот – заправо за Причешће пречистим Телом и Крвљу Христовом, слушање и читање Речи Божије – које јесте духовна храна наших душа, молитву која освећује душу и насићује је благодаћу.

23.07.2017.

Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери ва­шој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.

09.07.2017.

Човек отвара улаз злим силама и уколико злоупотребљава алкохол или употребљава наркотике. Дуготрајно деловање великих количина алкохола, а о наркотицима и да не говоримо, може довести до страшних последица, међу којима је и усељавање демона у човека. Улаз демонима се открива и блудом и осталим гресима повезаним са неверством у браку, прељубом – нарушавањем седме заповести Божије. Људи који су искусили нешто слично, знају како је страшно изгубити целомудреност и чистоту, и колико је потом труда потребно уложити, да би се поново успоставио однос са Богом.

11.05.2017.

Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

26.03.2017.

Својом силом, наравно, ништа нећемо моћи да учинимо, не можемо да истерамо непријатеље, да се избавимо њиховог дејства на нас. Али ми имамо велику силу – име Господа нашег Исуса Христа. Стално, колико је могуће, призивање овог имена које је страшно за пале духове чини их немоћнима, а у нама учвршћује веру, чисти наше срце. Усељава наду у ослобођење од греха, јача вољу за добро, васпоставља образ Божји који је закопан у греховном испразном животу, једном речју, узгаја новог човека. Име Исуса Христа, нарочито уз често Причешће, представља онај квасац који приморава старог човека да долази у квас и постаје нов.

26.03.2017.

У овом животу нема тако великог зла које, макар и неисцељиво, не би имало краја. Уопште, бесконачно зло било би најужасније зло. Овде, ма како да смо несрећни, ако је то већ неизбежно, умирући, ми се ипак ослобађамо од свих мука, и смрт – то је наш последњи лекар, заједно са животом узима од нас

13.03.2017.

Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.
Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…
Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.
Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.

05.02.2017.

Суштина фарисејства се састоји у самопреузношењу, у гордости, која толико заслепљује човека, да он престаје да види разлику између онога за шта је предназначен и онога што он још увек јесте. Он више не види своје грехове, он види само своје врлине. И са тим врлинама, гордо подигнувши главу, он прилази Богу. Фарисејство је постојало и постоји у различитим облицима, на различитим нивоима – на нивоу конкретног човека, породице, групе људи, целог народа.