Беседа о изненадној смрти и како да је предупредимо

[dropcap letter=“О“][/dropcap]д многих поука које нам нуди данас прочитана Јеванђелска прича, желели би смо да расуђујемо о нимало пријатној изненадној смрти. Ова истина у нама порађа велики страх и прекомерни ужас. Изненадна смрт је мач гнева Божијег за наше грехе. Ово јасно видимо на примеру богатог човека о коме се говори у причи. Био је користољубив, слуга тела и хирова; потпуно је заборавивши на бесмртност душе, на смрт и Бога и прилепивши ум и срце за земаљска добра и телесне насладе, умро је не као човек који верује Богу, већ као безбожник и отпадник од вере; не као човек који има бесмртну душу, већ као онај који умире душом; не као човек обдарен разумом, већ као неразумна животиња. Због његовог безакоња и глупости, Бог му је одредио насилну и изненадну смрт. Али да би свакоме било јасно да га коса неочекиване смрти није покосила природним путем, већ по наредби Божјој, Исус Христос је у причи навео оно што се не догађа при природној смрти, то јест приказао је самога Бога који напре разобличава овог најнесрећнијег грешника и објављује му страшну казну изненадне смрти: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20), а затим и кривицу која је узроковала ову погубну пресуду: пошто си захваћен пороком лихоимства, сакупљајући и никада се не засићујући, због тога ће ти душу узети, а то што си стекао, ко ће наследити? А оно што си припремио чије ће бити?

Страшна је ствар – изненадна смрт; пошто у каквом се стању нађемо у часу смрти, у таквом ћемо бити у бесконачне векове. Након смрти нити ће се врлински променити из врлинског у порочног, нити грешник из порочног у врлинског, јер какав се човек нађе у часу смрти такав и остаје. Ово потврђује и свештени Проповедник (премудри Соломон) говорећи: „Ако дрво падне на југ и ако падне на север, на место на које падне, на томе ће и бити“ (Проповедник, 11, 3); односно, каквог се места нађе достојан човек у часу смрти: рајског или адског, тамо и бива послан и тамо борави у бесконачне векове.

Ми несретни, грешимо скоро сваког тренутка. Када то грех не прати наша дела? Један час проводимо у многом једењу и многом пијењу – у преједању и пијанству; други проводимо у одмору и хировима, у убиствима и свађама; преостало време жртвујемо грабљењу и неправди, угњетавању и гоњењу браће (Рим. 13, 13). Када то грех није спојен са нашим речима? Изругивања, клевете, осуђивања, лажи, саблажњиве речи, а нарочито празнословље скоро увек избљувавамо из наших уста. Када то наша мисао пребива несмешана са гордошћу, славољубљем, гнусним маштањима и злим уобразиљама? Готово никада, па ни у време када у молитви приклањамо колена пред Богом. Непрестано се погружавамо у грехове: и у младости и у зрелом добу, чак и у самој старости: Лако приступачни грех увек је око нас, стално дајемо „уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње“ (Рим. 6, 19).

Када пре смрти човекољубиви Бог шаље сурову болест као Анђела: ова дошавши, као други Исаија, благовести нам, говорећи: Нареди за кућу своју, јер ћеш умрети (Ис. 38, 1). Тада као да громка труба бруји: Човече, припремај се за будући живот и за Страшни Суд који ће се тамо догодити! Немоћи и слабост у болести и велики самртни страх често умекшавају и најсуровије срце; тада човек осећа растанак са овим светом, види да му не користе ни богатство, ни слава, нити каква друга блага овога света; вољени сродници и истински пријатељи тада му призивају духовног оца и онога који га наставља ка спасењу. Тада време постаје угодно, а још и више уколико се болест продужи, за покајање, плач, обраћање Богу, исповедање грехова и сједињење са Спаситељем Исусом Христом кроз причешће Његовим пречистим Телом и Крвљу, и уређивање куће своје. Несумњиво, тада постоји нада да такав може пасти и остати не на северу, на месту мучења, већ на југу, на месту блаженства.

Али ако смрт уграби живот изненада, као неочекивана бура и изненадни вихор, када, кажем, у том тренутку човек буде пун снаге, здрав и склон греху, а већ идућег трена постане нем и безосећајан – где је тада наде на спасење? где покајање? где исповест? где преображај? Тада не могу помоћи ни сродник ни пријатељ ни свештеник, чак иако би неко покушавао и усрдно то желео. Само што умирући човек обамре, одједном долазе немилосрдни и траже његову душу! Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20).

Они који имају искуства у лекарским вештинама тврде да чим престане кретање венске течности, односно животних функција у можданим ћелијама, престаје истовремено и кретање крви у срцу, а заједно са тим престају и дисање и живот. Таква несрећа се назива аполексија, инфаркт, а последица је изненадна смрт. Ни ми не противречимо овим лекарима, нити кажемо да је такво њихово природословље лаж, већ тврдимо да престанак животних функција и заустављање крви нису главни узроци изненадне смрти, већ последице или оружја, помоћу којих долази и наступа изненадна смрт. Познато је да тестера струже, плуг оре и мрежа лови рибу, али ове се алатке не називају узроцима, већ само оруђима послова који се помоћу њих извршавају: столар у своме послу, земљорадник у пољопривреди, а рибар у риболову сматрају се главним и реалним узроцима.

Бог и награђујући и кажњавајући човека делује кроз твар као неким оруђима. Усхођењем сунца осветљава и ватром загрева земљу и све што се налази на њој; заустављањем сунца поражава Амореје и ватром спаљује Содом и Гомор (Ис.Нав. 10, 12). Водом напаја земљу и узраста биље, али водом потапа свет и погружава Египћане (Изл. 14, 27). Ваздухом даје дисање и живот свим животињама, али у ваздуху наводи таму у Египту, која се могла опипати (Изл. 10, 21) и гнојни прах на Египћане и на животиње њихове (Изл. 11, 5). Од земље храни сваку животињу, али посредством земље кажњава Датана и Авирона (Број. 16, 32). Сам он, као Владика и Господ заустављања и покретања и природних закона и саме природе и Творац свих ствари и Сведржиељ и зауставља и покреће и све мења и све што жели то и чини по Својој вољи и произвољењу. Сам, дакле, Бог, када пожели, зауставља и кретање животних функција мозга, и кретање крви у срчаним коморама и на тај начин бива узрочник изненадне смрти.

У почетку, Бог везује грешника малтером свога Божанског човекољубља. Богаташу данашњег Јеванђеља је даровао богатство: „човеку“, каже, „некоме богатоме“. Овај, пак, никоме не уделивши, напунио је своје житнице и сакупио своје богатство у њима. Бог, да би задовољио његову жељу и изменио његов користољубиви дух у дружељубиви, поврх свега је учинио да земља донесе обилан род: У једнога богатог човјека роди њива (Лк. 12, 16). Род и плодови многи и неизмериви, амбари напуњени, богатство превелико, али уместо да отвори житнице и испразни их од пређашњих плодова, напуни новим и тако и даље остане богат и има пуне житнице, послушајте о чему богаташ мисли и на шта се одлучио: размишљаше у себи да разруши пређашње житнице и сагради нове, које ће моћи да сместе и пређашње и нове плодове. Срушићу житнице своје и саградићу веће (Лк. 12, 18). Ради чега ће срушити и саградити? Да ли да би одмеравао потребитима, као што је чинио патријарх Јосиф у Египту (Пост. 47, 14)? Не ради овог, већ да би се једино његова душа успокојавала, јела, пила и веселила се. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се (Лк. 12, 19). Бог, пак, видећи да овај презире богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да га доброта Божија на покајање води (Рим. 2, 4), видећи да овај не само да се не исправља, већ и греши више него раније, онда или зауставивши му мождане функције, како тврде лекари, или на неки други, Њему знан начин, пресеца његов живот изненадном смрћу. Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20).

Свака несрећа, свака жалост, свако зло, бивају далеко тежи и несноснији, када се десе изненада. Зато је Пророк Божји благовестио: припремих се и не смутих се (Пс. 118, 60). Када се човек припреми за несрећу која ће му се догодити, уколико ју је могуће избећи он је се или потпуно ослобађа или је на разне начине чини подношљивијом, а уколико је неизбежна, припрема своје срце да је поднесе. Али ако се несрећа деси без и најмањег знања о њој, он постаје неутешан и очајан.

Несумњиво је да је смрт неизбежна, страшна, ма и предвидели ми да се приближава. И сам Господ наш Исус Христос, који је по личном сједињењу своје људске природе са Божанством имао, премда и као човек, сва савршенства, ипак је туговао када се приближио час Његове смрти: Жалосна је, говорио је, душа моја до смрти; и молио је Оца Свога да не испија горку чашу смрти: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт. 26, 38 – 39). Његов подвиг у томе часу је био тако велики да зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 44). Уколико предвидимо блиски час смрти ми ћемо: као прво, по нашој жељи распоредити све у дому и међу децом и у вези тога шта са нама има бити након наше смрти, од чега душа постаје спокојна и безбрижна; као друго, олакшавајући тешко бреме наших грехова покајањем и исповешћу, ослобађамо се гриже савести и прогонимо прекомерни страх од вечног мучења; као треће, примивши Свете Тајне, сједињујемо се са Христом Спаситељем. Од овога се у наше срце неодложно усељава нада на милост Божју, очекивање вечног покоја, нада бесмртног царства, која одгони тугу због растанка са светом и добавља радост и наслађивање небеским добрима н неизрецивом Божјом славом. Тада већ ништа не бива тако жалосно и страшно осим подвига раздвајања душе од тела. Након такве припреме долазе свети Анђели, милостиви и светли, одгоне далеко демонске пукове, услађују тугу, олакшавају напоре, одгоне душевни страх и са радошћу је узимају. Блажен је браћо онај ко се удостојио овакве благе смрти! Такав поје са Давидом: у миру ћу уснути и починути (Пс. 4, 9).

Али када се деси изненадна и неочекивана смрт и нађе нас у безакоњима нашим – о како ће тада бити страшна, како ужасна и погубна! Видеће тада несрећни човек изоштрен и исукан мач, подигнут над његовим вратом. Пожелеће да побегне, али неће више имати где; пожелеће да устроји свој дом, али мисао ће се помутити и помисли нестати; пожелеће свештеника, да исповеди своје грехе, али језик ће отказати и неће моћи другима да да знања о томе; уста ће се затворити и неће моћи да изрекне безакоња своја; увидеће да је након смрти међу својим вољеним наследницима оставио жалосна мишљења, и то ће за њега бити суров ударац; схватиће да ће умрети нераскајан и предосетиће одлуку страшног суда, и казну вечне муке. Ово ће му причинити неиздржив бол: од овога се рађа мрачно смућење, ужасан страх, болно мучење, потпуно очајање. Сем тога, и демони, тамни и немилосрдни, разобличујући његова дела и тражећи његову душу, причињавају му ужасну муку. На крају се душа немилосрдно одваја од тела у трепету и стењању, бива насилно уграбљена. Свемилостиви Господе! Избави нас од овакве страшне осуде! Тешко, браћо моја, оном човеку који на овај начин сконча свој живот! Ово је љута смрт, о којој говори пророк Давид: Смрт грешника је љута (Пс. 33, 22).

О несретни људи! Ми не само да не знамо када ћемо умрети, већ не знамо ни на који ће се начин то десити… Хоће ли ми смрт доћи кротко и смирено, или сурово и зверски? Хоћу ли видети њене знаке пре него дође или ће ме затећи као лопов у ноћи? Хоће ли ми оставити макар мало времена, да оплачем своје грехе, или ће ме муњевито ухватити нераскајаног? О зашто таква тама? Зашто такво непознавање смртног часа и начина смрти, тога од чега зависи спасење душе? Тако је, драги моји, установио најчовекољубивији Бог, ради нашег спасења. Незнање о смртном часу производи страх, страх – уздржање, уздржање пресеца порив к греху и пад. Незнање о смртном часу рађа пажњу, пажња – жељу, жеља бива узрочник успеха у врлини. Ради тога је остала непознаница, хоће ли наша смрт бити добра или љута, да би се ми, уплашивши се, чували од греха, да би, чувајући опрезност, успевали у врлини. Колико смо се често, бојећи се смрти, уздржавали од греха? Колико често, бојећи се да ћемо сутра умрети, богатили смо се врлинама? И ради чега се жалостимо? Зар би хтели да знамо када ћемо умрети да би смо трговали спасењем, односно, да би смо грешили свакаквим гнусним греховима све до последњег часа, а тада, приступивши покајању, постали наследници небеског царства? Али Бог се не да поругати (Гал. 6, 7), већ као Свевидећи и Праведни види наше помисли и суди праведно свој земљи.

Дакле, тренутак смрти је неизвестан, непознат; смрт често наступа изненада. Ово је истинито и праведно. Твој спаситељ и Господ показао ти је шта треба чинити: Стражите, дакле, рекао је, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи (Мт. 25, 13). Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији (Мт, 24, 44). Стражи и пази, буди спреман. Изненадна смрт се несумњиво догађа, али коме? Непажљивом и неспремном. Уколико неко живи зло и развратно и мисли да ће смрт закаснити и неће још доћи, и настави да срамоти, вређа, отима и угњетава ближње и слепо се предаје преједању, опијању, пијанству и другим безакоњима и неправдама: Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама (Мт. 24, 48 – 49), таквога ће у дан у који се не нада и час у који не зна, сићи изненадна смрт. Доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли (Мт. 24, 50).

Час смрти је неизвестан, смрт ће доћи као лопов. Ово је истинито и праведно. Стражи и пази; буди спреман. Јер ће Господ онога кога нађе нераскајаног и неспремног расјећи напола, и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 24, 51). Јер свако треба да добро пази, свако треба да се стално припрема, свако треба да се побрине о овоме и да често излива своју молитву пред Богом, да га, помиловавши га по великој Својој милости, избави од изненадне и љуте смрти.

Час смрти је неизвестан, смрт често долази изненада. Ово је истинито и праведно. Али зашто се плашити тога? Уколико желиш можеш се ослободити страха од изненадне смрти и од ове смртоносне ране. Буди верни и мудри слуга Господњи, као што су били Авраам и Исаак, тада ћеш умрети испунивши своје дане, у доброј старости (Пост. 25, 8) и нећеш умрети принудно и изненадно већ са радошћу и надом, а након смрти бићеш убројан у збор праведних. Буди верни и мудри слуга Господњи, као што су били Јаков и Јосиф, па ћеш и ти бити обавештен о часу своје смрти и предсказати, као и они: Ево ја ћу скоро умрети (Пост. 48, 21). Тада ћеш видети децу деце твоје, тада ћеш отићи из овог живота благосиљајући и молећи се за децу своју (Пост. 49, 25); тада ћеш претходно заповедити о своме погребу, и тада ћеш подићи ноге твоје на постељу твоју, уснути и почивати у миру и вечној радости (Пост. 49, 33). Буди верни и мудри слуга Господњи: верни, чувајући православну веру, до последњег даха, као зеницу ока; мудри, удаљујући се од свакога греха и извршавајући сваку правду и тада се већ нећеш уплашити изненадне смрти, нећеш се уплашити вечног мучења. Јер када дође смрт и нађе те таквог, тада ће те твој Владика и Господ убројати у ред блажених. Јер је Он Сам рекао: Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако (Мт. 24, 46). Амин.