Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом мистичном комуникацијом само с Богом. Један драгоцени духовни бисер за овај свет. „Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 1,27-28).
Позвани смо у овом животу да будемо носиоци Духа Светога; треба да се радујемо вјечном животу, преплављени усхићењем, љубављу, стваралачким надахнућем, живот Божији треба да сија у нама. Али колико често тражимо инспирацију, опијеност у нечему другом, у материјалном вину, које даје човјеку илузију да му је добро, да је јак, да је силан, да му је море до кољена, да је туга отишла, да је ушао у свијет гдје је све доступно њему, гдје је он цар, где је он на власти. А још чешће се опијамо свиме што мислимо да може да замјени Бога, оним на шта се ослањамо да бисмо живјели: јер са нечим морамо живјети. Без инспирације се не може живјети, па се људи опијају: опијају се свиме што им је на располагању, покушавајући да на место истинског надахнућа које не долази, поставе нешто друго.
Дакле, немојмо да држимо гријеховни камен на души, него радије откријмо Богу своје гријехе. То је до суза тешко; може да доведе и до туге; али сузе због гријехова и туга пред Богом су кратког вијека, Исус Христос је са нама, и одмах ће васкрснути душу нашу, умрлу од гријеха, као Лазара који је умро, а сузе, и тугу, и смрад гријеховни отјераће далеко, а ми ћемо оживјети и умирити се.
Како год било, сама малодушност је увијек неприродно стање духа, то је болест која својим интензивирањем и трајањем може постати изузетно опасна и изазвати смрт не само духа – очајањем, већ и самог тијела – његовим уништењем. Жалост овог свијета, примећује апостол, доноси смрт (2. Кор 7:10).
Дакле, да би се духовно уздигли, прије свега треба се ослободити гријеховног бремена. Оно се скида са нас покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима које сматрамо кривим пред собом. Очишћени и од Бога опроштени, тада сусрећемо Свијетло Васкрсење Христово.
Пост је нарочито обуздавање сопствене воље. Стражар, док стоји на стражи, нема своју вољу. Он је обавезан да тачно испуњава оно што му је речено, да не дозволи ништо што не би требало да се деси, да не пропушта никога који нема права пролаза.Дакле, ми, док постимо, не треба да постимо како ко хоће, него како указује Црква. „Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16,18), рекао је Христос. Цркву је Христос створио на земљи да би Она водила људе са земље на небо.
Из школа је изагнано Јеванђеље, као основа васпитања, као фундамент образовања личности. Ова свештена књига не заузима потребно место ни у хришћанским породицама. Савремени васпитачи омладине у државним школама, па и многи родитељи, и то у већини, јесу убице Животворног Духа у својој деци, сами се одрекавши Христа Бога и повлачећи за собом на дно адово и омладину. Читав систем васпитања, живота и рада, чини нам се да је свесно усмерен на то да се убије Христос у човеку, или макар да му се пажња одвуче од Христа – Бога.
Сад гледај, и буди тврда као стена. Никоме не допуштај чак ни да спомене могућност спречавања рођења твога детета, које из дана у дан расте у теби. Ни за шта на свету не дозволи себи не само да се од мајке y претвориш у убицу сопственог детета, него и да, услед тога, постанеш кривац за то што ће твоје дете заувек остати лишено могућности да прими свето Крштење и постане хришћанин.
Цар и пророк Давид говори: „Уздржи језик свој од зла“ (Пс. 33:13), и „Хвалићу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим“ (Пс. 33:1,2). Уколико желимо да наш пост буде нешто више од обичне дијете за мршављење, треба да послушамо речи пророка. Треба да научимо да задржимо свој језик и да чувамо мисли кроз општење са Богом. У свако време, а нарочито за време поста треба да „будемо трезвени и бдимо“, јер непријатељ наш ђаво „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1Пет. 5:8).Али у Господу нашем и Спаситељу Исусу Христу имамо сигурну заштиту од сваког непријатеља.
