Сила покајања је чудотворна, али оно пре свега зависи од тога да ли ми видимо своје грехе, примећујемо ли их, памтимо ли своје падове, сагрешења и безакоња?
Онај ко, ради Бога и ради мира у мислима, може поднети грубу реч тврдоглавог и неразумног човека, тај ће се назвати „сином мира“ и моћи ће да стекне мир душевни, телесни и духовни. Ако се стекну ове три особине, непријатељи ће престати да ратују против закона ума и телесно ропство ће бити укинуто. Тада ће се човек назвати „сином мира“, а Дух Свети ће се населити у њему и никада га неће напустити.
Блаженопочивши старац Пајсије је говорио да је потребан најјачи наркотик, да би се прекинуло са узимањем наркотика, а то је – Христос! То је опит Свете Литургије, опит личне везе човека са Богом. То је сусрет са Христом у сопственом срцу. Овај је опит толико велики да се све пре њега помрачује у поређењу са њим. Он тако преиспуњује човека, да у њему уопште не остаје празнина коју би испунили смеће и отров. Борити се са наркотицима једино таблетама – само још јаче рањава човека. Овај је проблем болан и тежак. Као што је познато, нама одговара свако нарушавање закона природе и природног поретка ствари. На крају крајева природа ће се осветити за себе човеку. Тако је и са наркотицима: то је казна родитељима за оно што нису учинили, што је упућено свима нама у односу на децу.
Ми, током читавог овоземаљског живота, стално нешто заборављамо: заборављамо шта хоће Бог од нас, заборављамо да се молимо, заборављамо шта је добро а шта је зло, заборављамо да смо обични људи, и зато y себи потхрањујемо мржњу против ближњих, заборављајући да смо и ми сами – грешни људи као што су то и они, и заборављајући да су они које мрзимо – наша браћа. Нешто пригуши твоју савест, нека копрена падне преко твога ума, и ти више не знаш шта се дешава са тобом. И онда гледаш на храм Божији као на обично архитектонско здање, и не осећаш никакво духовно узбуђење, твој ум не ради и ти не видиш да је храм Божији – место где се открива Бог, да је то место Светога Причешћа, Свете Евхаристије… Твој ум се више не врти на великом броју обртаја y великим егзистенцијалним питањима, y спаситељским догађајима нашега живота.
Док се не научимо да стојимо на месту, када то Господ захтева, нећемо умети ни да идемо напред, следећи Његов зов. Ако смо решили да Му служимо, Он ће нас научити да се одмарамо на путу, стојимо у месту или се пак померамо напред, корак по корак, сагласно Његовој вољи. За нас бива најтеже покоравати се вољи Божјој, ишчекујући Његове путоказе. Више бисмо волели било какву делатност него принудни одмор. Марија је изабрала „добри део“ (Лк. 10, 42), седећи крај ногу Спаситеља и слушајући Његове речи, али често такав созерцатељски положај не одговара нашим потребама. Ми хоћемо напред, вуче нас на живо поприште, на широко поље деловања, мучно нам је то наизглед неплодно пропадање, каквим нам се чини наш скромни живот.
Да, често у животу, када се налазимо у тешким околностима, када нам се догађа да се свим силама противимо ономе што нам предстоји да извршимо, кад бисмо само знали да се баш у томе састоји извор живота за нас, ми бисмо наравно, спремно примили све што нам се шаље. Зато немојмо никада да занемарујемо ниједну, чак ни најтежу обавезу. Ако она долази пред нас, значи да је Господ Сам нама шаље, и не без циља. И можда никада нећемо добити велико духовно благо, које се састоји управо у испуњавању те обавезе, ако пропустимо прилику да урадимо оно што Господ очекује од нас.
Има људи, у чијем се срцу може видети живо присуство Христово. Ово их не чини безосећајнима и безличнима, они учествују у животу света исто као и остали, али са другим стањем духа и имајући у себи вечни живот. Осећај вечног Царства Божијег нам не дозвољава да се утопимо, јер знамо да је све људско пролазно. Ништа неће остати, једино Христос остаје до века. Уколико човек живи на овај начин, он ће све што се дешава прихвата са истинским достојанством.
Митро је умрла са својих осам година, тражећи од мајке да јој чита „Оче наш“, јер она то више није успевала. Испустила је своју лутку из наручја, прекрстила је своје ручице и испросила молитву. Мајка јој није могла покварити вољу. Ово чињаше с јецајима. Оставила је по страни логику аргумената и доказа, уског разума и мисли и служила је свету свог детета. Заједно са сузом из ока, из свога срца је изнедрила и веру. Губивши Митро, задобијала је Бога. Њена ћеркица је њена духовна мати. Присетила се њених речи. У своме наручју више није имала своје живо дете, но задобила је снагу, трпљење и радост.
Када почињем да имам та испружања бића свога, онда схватам своју релативну бесконачност. Јер како долази до тога мог испружања, мога преношења? Како се биће моје налази овде, а и на небу? Како живим овде, али сам и на небу? Како сам овде и пишем историју своју, а истовремено живим и у бескрајном загрљају Христа свога? Не разумем. Откривам да је то један другачији доживљај. До сада сам мислио да сам коначан. Сада стичем познање своје духовне ипостаси, духовног дела себе, божанског даха, који може да се сједини са Богом. Сада почињем да познајем своје дубље биће, које је још у греху, али се испружа ка Богу.