Без смирења нема спасења, зато што само тада све наше врлине имају цијену у очима Божијим, када су утврђене на смирењу. Смирени човјек што више добија, то је више захвалан Богу и свјеснији је сопствене ништавности. Само смирењем се умножавају дарови благодати и једино смирени не пада, зато што се он држи ниже од свих тако да нема гдје да падне.
Ова молитва се састоји из свега десет молби, међутим, она својим покајничким духом и способношћу да приводи човека у сакрушење срца, превазилази многе друге молитве, због чега је и прихваћено да се чита током Великог поста, када нас Црква призива на обновљење душе, на подвиг самоиспитивања, усиљену молитву и покајање, на очишћење својих грехова. Свака њена реч наилази на отклик у нашој души и помаже нам да схватимо своје пороке и зажелимо врлине, и орасположује нас на молитвено обраћање Богу за помоћ у борби са својим страстима. Састављач ове молитве, преподобни Јефрем Сирин, читав живот је плакао, и стога је она испуњена тако дубоким осећањем које побуђује на покајање и утеху.
„Шта да учиним па да наслиједим живот вјечни?“, упитао је младић Христа. Господ му је одговорио: „Ако хоћеш“, вечни живот, „држи заповести“. Господ никога не спасава на силу, зато и говори: „ако хоћеш“, и није рекао „испуни“, јер човек, са својом повређеном природом, и није у стању да их све испуни, већ је рекао, „држи“,
Сила покајања је чудотворна, али оно пре свега зависи од тога да ли ми видимо своје грехе, примећујемо ли их, памтимо ли своје падове, сагрешења и безакоња?
Онај ко, ради Бога и ради мира у мислима, може поднети грубу реч тврдоглавог и неразумног човека, тај ће се назвати „сином мира“ и моћи ће да стекне мир душевни, телесни и духовни. Ако се стекну ове три особине, непријатељи ће престати да ратују против закона ума и телесно ропство ће бити укинуто. Тада ће се човек назвати „сином мира“, а Дух Свети ће се населити у њему и никада га неће напустити.
Блаженопочивши старац Пајсије је говорио да је потребан најјачи наркотик, да би се прекинуло са узимањем наркотика, а то је – Христос! То је опит Свете Литургије, опит личне везе човека са Богом. То је сусрет са Христом у сопственом срцу. Овај је опит толико велики да се све пре њега помрачује у поређењу са њим. Он тако преиспуњује човека, да у њему уопште не остаје празнина коју би испунили смеће и отров. Борити се са наркотицима једино таблетама – само још јаче рањава човека. Овај је проблем болан и тежак. Као што је познато, нама одговара свако нарушавање закона природе и природног поретка ствари. На крају крајева природа ће се осветити за себе човеку. Тако је и са наркотицима: то је казна родитељима за оно што нису учинили, што је упућено свима нама у односу на децу.
Ми, током читавог овоземаљског живота, стално нешто заборављамо: заборављамо шта хоће Бог од нас, заборављамо да се молимо, заборављамо шта је добро а шта је зло, заборављамо да смо обични људи, и зато y себи потхрањујемо мржњу против ближњих, заборављајући да смо и ми сами – грешни људи као што су то и они, и заборављајући да су они које мрзимо – наша браћа. Нешто пригуши твоју савест, нека копрена падне преко твога ума, и ти више не знаш шта се дешава са тобом. И онда гледаш на храм Божији као на обично архитектонско здање, и не осећаш никакво духовно узбуђење, твој ум не ради и ти не видиш да је храм Божији – место где се открива Бог, да је то место Светога Причешћа, Свете Евхаристије… Твој ум се више не врти на великом броју обртаја y великим егзистенцијалним питањима, y спаситељским догађајима нашега живота.
Док се не научимо да стојимо на месту, када то Господ захтева, нећемо умети ни да идемо напред, следећи Његов зов. Ако смо решили да Му служимо, Он ће нас научити да се одмарамо на путу, стојимо у месту или се пак померамо напред, корак по корак, сагласно Његовој вољи. За нас бива најтеже покоравати се вољи Божјој, ишчекујући Његове путоказе. Више бисмо волели било какву делатност него принудни одмор. Марија је изабрала „добри део“ (Лк. 10, 42), седећи крај ногу Спаситеља и слушајући Његове речи, али често такав созерцатељски положај не одговара нашим потребама. Ми хоћемо напред, вуче нас на живо поприште, на широко поље деловања, мучно нам је то наизглед неплодно пропадање, каквим нам се чини наш скромни живот.
Да, често у животу, када се налазимо у тешким околностима, када нам се догађа да се свим силама противимо ономе што нам предстоји да извршимо, кад бисмо само знали да се баш у томе састоји извор живота за нас, ми бисмо наравно, спремно примили све што нам се шаље. Зато немојмо никада да занемарујемо ниједну, чак ни најтежу обавезу. Ако она долази пред нас, значи да је Господ Сам нама шаље, и не без циља. И можда никада нећемо добити велико духовно благо, које се састоји управо у испуњавању те обавезе, ако пропустимо прилику да урадимо оно што Господ очекује од нас.
