26.12.2015.

протојереј Андреј (Ткачов): НАУКА

Кад би наука неминовно одвајала човека од Бога, на свету не би постојао ниједан верујући научник. Кад би наука неминовно доводила човека до страха Божјег и поклоњења Највишем Уму, па свету не би било ниједног озбиљног научника који се не би молио и који не би проливао сузе над Јеванђељем.

Уместо тога, у историји и дан-данас видимо два велика мноштва мислилаца и научника. Једно мноштво се састоји од оних који у научну храну додају со верe, а друго мноштво од оних који једу неслано. То су они којима Бог није потребан ни у свакодневном животу — као Помоћник, ни у науци – као хипотеза (в. дијалог Пјер-Симона де Лапласа и Наполеона). Није важно које мноштво бројчано претеже. У таквој ствари неколико гласова више пеће променити главни закључак, јер су оба мноштва велика по свом броју. А главни закључак се сатоји у томе да наука не доводи до вере и не одводи од ње. Она може да помогне, да подстакне, како у једну тако и у другу страну, али суштина ствари није у њој. Постоји нешто круто у човску, што се разликује од ума који анализира, где се заправо зачиње и где зpи вера.

Блез Паскал је говорио да срце има логику која се разликује од логике ума који спознаје. Исти овај дивни Паскал је говорио да Бог код човека не долази као Бог философа и научника, Bећ кao Бог Авраама, Исаака и Јакова.

Људи попут Паскала су драгоцени. Они су потребни бар за то да би се избила картонска сабља из руку атеисте с којим споримо кад он своје неверје доказује баналним испадом „наука је доказала“. Која наука? Шта је доказала? Ето, Паскалу није доказала. Не само то, Паскал је помоћу математичке вероватноће доказао да је вера у Христа неопходна. Ако се смисао живота састоји у тежњи ка добру и избегавању патње и ако је наука позвана да обезбеди или приближи људску срећу разумно је и неопходно веровати у Христа, а не веровати у Њега је безумно и опасно. Погледајте сами.

Рецимо, човек који верује у Бога је погрешио. Шта је изгубио? Ништа. Живео је слично као други људи. jeo je, пиo, радио и одмарао се. Само се трудио да поштује морални закон, због чега су га људи из околине можда поштовали. Онда је умро, и то је све. Односно, у случају да је погрешио. Распао се на праелементе и као што је говорио Омар Хајам: „Ове шачице песка испод наших ногу / Некад су биле зенице очаравајућих очију.“

А шта ће бити ако није погрешио? Очекује га слава, Царство, заједница с анђелима, познанство с најбољим људима на свету, гледање Христа, радост, душевни мир.

А сад погледајмо неверујућег човека. Шта је он изгубио aкo је провео живот у складу са својим погледом на свст? Није се мучно постовима и одласцима на дуге службе. На грехове тела гледао је као на закон природе. Није желео да се смири пред Богом, и не само то, желео је да се поноси славним именом човека. Али је морао да се смирава пред начелницима и пред животним околностима. Велика дела, наравно, није учинио, али је живео на своје задовољство. Истина, и задовољство je било варльиво. Болести и године. Неподударност жељепог и стварности, као свакодневне свађе, тровале су већи део могуће среће. Али је човек остао чврст у свом атеизму. И сад је умро како би нестао. Како ће се зачудити кад нестанак побегне од њега, а боје света, напротив, постану јаче! Шта би добио ако би нестао? Ништа. Не само да не би добио ништа у поређењу с верујућим човском, него ни у поређcњу с кућним псом ништа не би добио, већ би пре изгубио. А што се тиче његовог губитка (у случају да није у праву). показаће се да је већи него што се може поднети. Губитак ће бити такав да ће човек и нехотице завапити од очајања и почети да шкргуће зубима. Тако је и речено: „Биће плач и шкргут зуба”. Дакле, кад су у питању варијанте веровати — не веровати, боље је веровати. Ништа нећеш изгубити, али добитак може бити незамислив. То је исто као да добијеш на рулету милион с већином поклоњених жетона. То каже банална математичка рачуница. И обрнуто. Атеиста ништа неће добити постајући храна црва и трулежи. А ако изгуби, изгубиће колосално.

Закључак: наука нe може да докаже да Бога нема. Напротив. следбеници неверjа иису упознати с елементарним законима правилног размишљања. Онда нека се не позивају на науку. Боље је да кажу: „Не верујем зато што ми је срце тврдокорно“, „огрезао сам у таштину“, „плашим села погледам Бога у очи“. То би било поштено, дакле, и корак ка будућем покајању и исповедању. А овако — „наука је доказала…” Требало би да се стиде.

Постоји Аристотелова логика, која не дозвољава противречности. Њу немој насилно примењивати тамо где постоји чудо. На пример, у Јеванђељу. Тамо Дјева рађа Сина и остаје Дјева. Тамо се Бог оваплоћује, мртви васкрсавају, пет хлебова храни пет хиљада људи. Очигледно, неки други свет je yшao У „овај“ свет и закони другог света су потиснули, благо речено, истиснули су испромењивост живота на који смо навикли. Живели су људи, живели, и паралелне линије се код њих никад нису пресецале. Бог је на небу, ми смо на Земљи, Еуклид је у праву: паралелне линије се не пресецају. Кад се одједном страница окренула и почела је геометрија Лобачевског. Не само да су се паралелне праве пресекле — Бог је сишао на земљу. Два света су се сјединила нераздељиво, премда и несливено. И уобичајени закони света су почели да се повлаче показујући да се поред нас налази Цар Који није од овога света.

Да ли постоји наука која размишља смело, упркос видљином свету? Постоји. То је математика. Она је царица наука. Код ње су на све стране надомак руке паметне ствари, које се не могу опипати. Нико од нас није видео и неће видети нулу.

Ништа је незамисливо и не може се приказати. А математика барата нулом по навици, као домаћица иглом и концем. Чим почнемо да говоримо о бесконачности, почињу чуда. Сваки математичар ће вам на прсте доказати да је у бесконачности део мноштва једнак целини, да је бесконачна права — круг бесконачног пречника. И напротив, круг бесконачног пречника је бесконачна права. То бих чак и ја могао да докажем. Значи, у науку треба да уведемо један од атрибута Бога – бесконачност, и одмах ћемо бити у стању да водимо разговор на језику науке, који је веома близак језику вере. Већ нестају осмеси с лица скептика приликом разговора о томе да Бог има једну природу и три Лица. Да, господо. Аристотел је остао иза врата, а ми улазимо у светилиште мисаоних созерцања, где се нико не чуди ни Богочовечанству, ни Вечној девствености, ии јединству Тројице. Тачније, чуди се, али не негира, већ созерцава.

Дакле, да ли нам наука смета да верујемо? Да ли можемо да убијемо кухињским ножем? Да ли се микроскопом могу крцкати ораси? Све је то могуће ако је животни вектор усмерен у погрешном правцу. Разум ће као дигитрон послушно рачунати како у безгрешним, тако и у лоповским шемама. Важно је да разумом управља срце, које (по Паскалу) има сопствену логику. И важио је да се срце моли. Онда немамо разлога за страх. Тачније, увек имамо разлога за страх. Али ће основе за страх, кажимо то математичким језиком, тежити нули.

Оставите Коментар