Kategorija

Докторе, ми бисмо желели да Вам се веома захвалимо за све што сте толико времена чинили за нашу Олгицу — наставља мајка. Можда као људи губимо битку, али се спремамо за једно чудо. Или да наша ћеркица, и поред ваших предвиђања, буде добро, или да буде анђелчић на трону Божјем. Зар је то малено чудо? Знате ли како је то Добра девојчица? Свакако, ми се свим својим снагама молимо само за оно прво. То је због нашег маловерја. Но, ако Бог дозволи и оно друго, онда ћемо и то прихватити као дар. Сада се једноставно треба потпуно окренути ка Богу. Наша је грешка што то нисмо и раније учинили. Видите, Ми смо најпре веровали лекарима, а потом у Бога.

Очигледно да је то што ми називамо животом није баш оно што би ми хтели. Постоји смрт која се прерушава у живот и постоји живот који изгледа као смрт, али је живот. Крст Христов изгледа као смрт, док је уствари он Живот. Он је начин да се понесе одговорност за другога, да би вас потом сви вечно прослављали и волели. У почетку ово изгледа као смрт и тешко је. Тешко је носити другог на рукама. Тешко је рећи: „Сагрешио сам, ништа нисам схватио“. Уколико кажеш ово, то ће изгледати као смрт, али ово је живот.

Какав сте плод имали? Шта памтите од свега тога? Чега се доброг сећате и шта вам је остало? Ништа. Све то подсећа на смрт. Осећате се као да сте окусили смрт и распадање. Када се човек, каже психологија, прекомерно наслађује, почиње да јаче осећа страх од смрти и уништења. Апсолутно наслађивање носи у себи бол и стога у нама настаје велики проблем. Плод, који остаје у нама након читавог тог пута, изгледа потпуно супротно ономе што смо очекивали. Не пуноћа, већ језива празнина. Осећамо се опустошеним. Зашто? Зато што се људска душа истински испуњава само ониме што је далеко узвишеније и лепше од ове духовне развалине.

За мене, као и за сваког истинског хришћанина, Бог је највећа вриједност, а молитва највећа врлина. Да ли ће наше или било чије молитве бити услишене то нико не зна осим Бог. Вјерујем да је та тајна недокучива и за све обавјештајне изворе и скривене камере ДПС-а. Поштујемо земаљске законе по ријечи Христовој: „Богу Божије, цару царево“. Једини закон против кога смо подигли глас је онај који узима Богу Божије, а то је Закон о слободи вјероисповијести. Не намјеравамо да мијењамо власт, него само да одбранимо светиње. Нијесмо „у заблуди“ да је Црна Гора теократска држава, иако смо посебно поносни на дио историје у коме је она то била.

Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“

И налази Бог начин. Ствара предвечну Цркву. Дефинитивно спушта платно у којему је све, и чисто и нечисто. Забада на земљу Цркву своју, која ће се на крају сјединити са небом. У Цркви сам и ја, у Цркви си и ти, у Цркви смо сви, када се не одричемо Бога, када му не говоримо: „Одлази, Боже, не желим Те“. Колико год да смо мали, грешни, зли, даје нам најједноставнији начин. Као што пружамо руку своју и дохватамо се одела свога – толико је једноставан начин пронашао. Нас двоје, троје који се сабирамо, можемо да постанемо Христос. „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“. „Међу њима“ не значи да неко трећи или четврти долази међу нас, него да је Христос тамо где смо ми. Дакле, ми престајемо да бивамо ми и постајемо Христос.

Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом месту. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа.

Да, често у животу, када се налазимо у тешким околностима, када нам се догађа да се свим силама противимо ономе што нам предстоји да извршимо, кад бисмо само знали да се баш у томе састоји извор живота за нас, ми бисмо наравно, спремно примили све што нам се шаље. Зато немојмо никада да занемарујемо ниједну, чак ни најтежу обавезу. Ако она долази пред нас, значи да је Господ Сам нама шаље, и не без циља. И можда никада нећемо добити велико духовно благо, које се састоји управо у испуњавању те обавезе, ако пропустимо прилику да урадимо оно што Господ очекује од нас.

Митро је умрла са својих осам година, тражећи од мајке да јој чита „Оче наш“, јер она то више није успевала. Испустила је своју лутку из наручја, прекрстила је своје ручице и испросила молитву. Мајка јој није могла покварити вољу. Ово чињаше с јецајима. Оставила је по страни логику аргумената и доказа, уског разума и мисли и служила је свету свог детета. Заједно са сузом из ока, из свога срца је изнедрила и веру. Губивши Митро, задобијала је Бога. Њена ћеркица је њена духовна мати. Присетила се њених речи. У своме наручју више није имала своје живо дете, но задобила је снагу, трпљење и радост.