Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом мистичном комуникацијом само с Богом. Један драгоцени духовни бисер за овај свет. „Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 1,27-28).
Када ми сами болујемо, или када је потребна хитра интервенција Небеског Лекара, када нам болују блиски сродници, нарочито деца, треба да схватимо да је ово потребно зато да би нас (Господ) исцелио од духовне болести. Уколико се ми исцелимо од ње, врло брзо ће доћи и телесно исцељење оних о којима се бринемо. Нама преживљавање болести другог човека, кога волимо, често бива теже, него да смо ми сами болесни. И ето, над овим човеком се све то и догодило, зато га је Господ убрзо и исцелио
Шта је то, понављам, могло обратити пажњу Цркве на свете жене мироносице и на праведног Јосифа са Никодимом до те мере, да се спомен на њих успоштован нарочитим празником, непосредно након прослављања Господњег Васкрсења?… Њихова љубав и усрђе ка Господу, који се откривају на најједноставнији начин. У Јосифу, то је великодушна смелост, са којом је он молио од Пилата тело Исуса, ради погреба, и Погребаваноме уступио свој сопствени гроб. У Никодиму, то је пријатељско усрђе, са којим је принео тако много драгоцених аромата и убруса за Учитељев погреб. У светим женама-мироносицама то је њихово храбро присуство код Крста Господњег на Голготи, њихово учешће са Јосифом и Никодимом у Његовом погребу и на крају, њихово јутарње путовање ка гробу Животодавца са ароматима и миром ради помазања Његовог пречистог тела. Ето подвига светих личности које Црква данас прославља!
Христос своју безграничну љубав према нама доказује тиме што Он, будући да је истинити Бог, који седи на Престолу славе Своје, силази са Неба на земљу, постаје човек, ступа у мучне услове људског живота, трпи лишавања, жалости, напоре, више од тридесет година носи се мишљу да треба да тешко пострада на Крсту, три и по године трпи поред себе Јуду, Свога издајника, и према њему се односи као према пријатељу, а на крају бива изложен најужаснијим понижењима, мучењима, смрти – и уз све то нимало не бива охлађен у својој љубави према људском роду, који Га је довео до Крста!
Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав.
Докторе, ми бисмо желели да Вам се веома захвалимо за све што сте толико времена чинили за нашу Олгицу — наставља мајка. Можда као људи губимо битку, али се спремамо за једно чудо. Или да наша ћеркица, и поред ваших предвиђања, буде добро, или да буде анђелчић на трону Божјем. Зар је то малено чудо? Знате ли како је то Добра девојчица? Свакако, ми се свим својим снагама молимо само за оно прво. То је због нашег маловерја. Но, ако Бог дозволи и оно друго, онда ћемо и то прихватити као дар. Сада се једноставно треба потпуно окренути ка Богу. Наша је грешка што то нисмо и раније учинили. Видите, Ми смо најпре веровали лекарима, а потом у Бога.
Очигледно да је то што ми називамо животом није баш оно што би ми хтели. Постоји смрт која се прерушава у живот и постоји живот који изгледа као смрт, али је живот. Крст Христов изгледа као смрт, док је уствари он Живот. Он је начин да се понесе одговорност за другога, да би вас потом сви вечно прослављали и волели. У почетку ово изгледа као смрт и тешко је. Тешко је носити другог на рукама. Тешко је рећи: „Сагрешио сам, ништа нисам схватио“. Уколико кажеш ово, то ће изгледати као смрт, али ово је живот.
Какав сте плод имали? Шта памтите од свега тога? Чега се доброг сећате и шта вам је остало? Ништа. Све то подсећа на смрт. Осећате се као да сте окусили смрт и распадање. Када се човек, каже психологија, прекомерно наслађује, почиње да јаче осећа страх од смрти и уништења. Апсолутно наслађивање носи у себи бол и стога у нама настаје велики проблем. Плод, који остаје у нама након читавог тог пута, изгледа потпуно супротно ономе што смо очекивали. Не пуноћа, већ језива празнина. Осећамо се опустошеним. Зашто? Зато што се људска душа истински испуњава само ониме што је далеко узвишеније и лепше од ове духовне развалине.
За мене, као и за сваког истинског хришћанина, Бог је највећа вриједност, а молитва највећа врлина. Да ли ће наше или било чије молитве бити услишене то нико не зна осим Бог. Вјерујем да је та тајна недокучива и за све обавјештајне изворе и скривене камере ДПС-а. Поштујемо земаљске законе по ријечи Христовој: „Богу Божије, цару царево“. Једини закон против кога смо подигли глас је онај који узима Богу Божије, а то је Закон о слободи вјероисповијести. Не намјеравамо да мијењамо власт, него само да одбранимо светиње. Нијесмо „у заблуди“ да је Црна Гора теократска држава, иако смо посебно поносни на дио историје у коме је она то била.
