15.10.2014.

А горе од свега је униније (клонулосш), када се од свега дижу руке. У њему су сви греси заједно узети. Његов спољашњи израз је „пливање низ реку догађаја“, тј. непротивљење ничему што се дешава данас око нас. Наш грех је пре свега у томе што мислимо да је смрт јача од живота, оног живота којег Бог предлаже човеку од почетка света. Веровати у смрт – значи одрицати се од наше способности за живот и истовремено одбацивати љубав у којој су садржане све заповести Божије.

13.10.2014.

У технолошкој цивилизацији, која се назива веком “еманципације и ослобођења” човек се у ствари еманципује и ослобађа од моралних принципа, моралних норми и гласа сопствене савести. Ако се срећа садржи у човековом унутарњем духовном свету, онда можемо рећи да је тај свет код данашњег човека осиромашен и максимално сужен, посебно у технолошки напредним земљама где људи чак и личе једни на друге. Има се утисак као да их је све програмирао некакав невидљиви хипнотизер. Људи добијају мноштво информација, али све су оне у суштини истог типа и веома су примитивне. Оне личе на понављање једног те истог сценарија у различитим варијантама међу којима скоро да и нема разлике. Алтернатива томе је свет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али то је у суштини замагљен и шифрован свет демона. Кажу да огромни водопади привлаче психички лабилне људе. Код њих се појављује необјашњива жеља да се баце у водопад, да се на неки начин предају тим кобним таласима. Кажу да исто тако и змија опчини и привуче себи своју жртву. Ми исто тако пред телевизијским екранима видимо нешто слично, видимо бег у болест, у хаос, у бездушност и немилосрдност. Најтипичнији садржја филмова је: ванземаљци који освајају земљу, гомила лешева, експлозије, зграде које од њих лете у ваздух. Ту се инстиктивно осећање душе на неки начин облачи у символе и слике и као да се визионарски показује да су земљу освојили демони, дошљаци из оног непознатог света, из оних мрачних дубина које ми иначе називамо паклом и преисподњом. То је осећај да човек нема где да побегне, да су градови, обасјани треперавим светиљкама, у ствари замке у које су људи сатерани и да представљају огромно гробље духа. У томе и јесте трагедија апокалиптичког доба.
из књиге ТАЈНА СПАСЕЊА

11.10.2014.

Пре четрдесет и пет година говорио је са овога места наш велики богослов — владика Николај. Поред многих књига које је написао, владика Николај је уочи другог светског рата саставио и једну молитву у којој су биле и речи:
„Гооподе, спаси нас од нас самих!”
Те ми његове речи често падају на памет.
Те су ми речи пале на памет кад сам ту скоро прочитао статистику о рађању и умирању у иашем крају. На овој територији од Смедерева па доле до Параћина и од Параћина горе до Голулца и од Голупца Дунавом до Смедерева једва да има неколико села у којима је годишње више рођених него умрлих. Наша и тимочка епархија у том погледу стоје најгоре од свих осталих. Док се свет у јужној Србији, на Кооову и Метохији множи и полако досељава у наше крајеве, ми староседеоци постепено изумиремо…

09.10.2014.

Ми верници покушавамо да наше ближње и наше пријатеље обратимо ка Господу. Но ти покушаји веома често су неуспешни. Обично се испостави да је наша реч немоћна и она пре делује раздражујуће на човека и бива му одбојна но што га привуче вери. То се може објаснити тиме што наше речи нису прожете љубављу. Да бисмо с неким причали о вери, морамо се прво помолити Богу за спасење тог човека. Осим тога, браћо и сестре, никад се не смемо уздати у своју снагу. Треба да кажемо: “Господе, Ти Сâм живи у мени, говори кроз мене и Ти Сâм ме спасавај!” Након тога треба да проверимо своју душу, да видимо да ли је мирна. Уколико смо раздражени, у нашој речи ће се налазити отров гнева. Након тога треба да се преиспитамо да ли волимо тог човека. Уколико у нашем срцу нема љубави за њега, његово срце ће за нас бити затворено. Један богослов је рекао да се срце са срцем спаја само кроз љубав.

17.09.2014.

Питање назначења нашега живота од највеће је важности, јер се тиче најбитнијега питања за човека: питања смисла његовога битовања на земљи. Тек када заузме правилан став о овоме питању, тек када схвати своје истинско назначење, човек постаје кадар да се на правилан начин суочи са свакодневним бригама свога живота, као што су односи са ближњима, студије, посао, брак, рађање и подизање деце. Ако, пак, не заузме правилан став о овом основном питању, човек ће промашити и у другим аспектима свога живота. Какав онда смисао могу они имати, ако је живот човеков у целини бесмислен?

17.09.2014.

Човеков циљ од рођења је да нађе Бога. Он, међутим, не може наћи Бога уколико Бог најпре не пронађе њега. У Њему живимо и крећемо се (Дап 17,28).Али страсти су затвориле наше душевне очи и ми не видимо. Када, ме ђутим, љубљени наш Господ окрене Своје очи ка нама, ми као да се будимо из дубоког сна и почињемо да трагамо за спасењем.

02.09.2014.

Ви морате имати душу, која ће бити способна за три ствари: 1) да поднесе живот, 2) да заволи живот и 3) да жртвује живот. Такву душу ви нећете никад имати, ако сте песимисти. Песимист не може жртвовати свој живот. зато, што живот за њега нема вредности. Кад човек даје нешто што воли, он жртвује, кад даје нешто што мрзи, он не жртвује, но баца.

15.08.2014.

По­ред ор­га­ни­зо­ва­ња са­мо­стал­не Срп­ске Цр­кве у Аме­ри­ци, Да­бо­вић је исто­вре­ме­но био и пр­ви ини­ци­ја­тор за осни­ва­ње Бу­гар­ске, Ру­мун­ске и Си­ро-ара­биј­ске Цр­кве у Аме­ри­ци. Је­ди­ни Ср­бин ко­ји се ни­је у Аме­ри­ци одао тр­го­ви­ни или за­ра­ди, већ мо­на­штву и ду­хов­ном под­ви­гу, био је овај ар­хи­ман­дрит ко­ји се сло­бод­но мо­же увр­сти­ти у ред ми­си­о­на­ра свет­ског сти­ла. Увек си­ро­ма­шан, благ, ис­тра­јан, нео­бич­но је во­лео на­ше си­ро­ма­шне рад­ни­ке у аме­рич­ким ру­до­ко­пи­ма и нај­ве­ћи део сво­је де­лат­но­сти по­све­тио је баш њи­ма. Пле­ме Ка­ло­ша или Клин­ки­та он је по­кр­стио по­сле уза­луд­них по­ку­ша­ја ру­ске ми­си­је.

09.08.2014.

Питање: Како се може избећи рат?
Треба посећи охолост, злу мајку, да не би више рађала злу децу. А има само један једини мач, који може посећи охолост. То је мач Христов. Ко од младих људи нађе тај мач и посече охолост у себи, тај је учинио много за светски мир. Чим буде посекао охолост, одмах ће доћи до сазнања да човек није син мајмунски, него син Божји. И све ће му бити јасно шта даље треба радити.