[dropcap letter=“С“][/dropcap]естро у Господу и најпобожнија игуманијо… Молим се за твоје здравље, које је драгоцено за твоје сестринство.

Благословена старице, данас сам добио твоје писмо и видео о чему ми пишеш. Пишеш да ће (моје писмо) бити од користи, а ја верујем твојим речима и отпуштам своју вољу, молећи се да вам свако слово буде корисно и душеспасоносно.

Према томе, отвори уши и прими моје речи.

Ми, сестро моја, када смо дошли на Свету Гору, нисмо се затворили у једној обитељи, као што то учини већина. Напротив, тражили смо, призивали, плакали. Нисмо пропуштали ни планину ни јаму, тражећи непрелешћеног путовођу да чујемо речи живота, не речи празне и бескорисне. Није остао ниједан старац пустињак, од којега нисам добио бар једну кап користи.

Један од њих, којем је било деведесет година, казивао нам је да је седамнаест година живео на врху једне планине. Севале су муње и цепале му одежду. Пројавио је крајње трпљење.

Други нам је казивао како је дао антидор нагим светим подвижницима, који су били невидљиви.

Трећи је рекао да их је причестио, служећи Литургију у поноћ.

Био је и један Рус који је годинама живео на врху. Сваких десет година силазио је одатле да би се сусрео са другим пустињаком. Док смо били тамо с њим, рекао нам је да га управо очекује и да ћемо га видети. Али изгледа да је умро у пустињи.

Од свих њих распростирао се миомирис, као од светитељских моштију.

Док сам то слушао, у мени се још јаче распламсао огањ. Питао сам их како се хране, како се моле, шта виде, шта су размишљали, шта виде док умиру.

Неки су видели Пресвету Богородицу, неки свете анђеле при исходу душе. И сада се дешава да пре смрти имају виђења како би их Бог узео у миру.

Чим бих чуо такве ствари, жудно сам хитао да видим и чујем шта ће говорити док буду умирали.

Од тих светитеља добио сам „молитвено правило“ и „устав“, по којем ћу се кретати у свом животу. Они су ме учили. Ја не говорим ништа своје.

Знао сам и за дом тог старца о којем говорите: био је то калајџија и пекар који је ловио рибу и правио напрсне крстове, отац Неофит. Знао сам и многе друге. Ја сам тражио где се налази Живот. Где могу задобити корист за душу, јер ће се благо вратити у Божију ризницу, и наступиће глад, и неће се чути реч Божија. Светиљке се гасе. Ми се крећемо по опипљивој тами. Ретко се чује реч о спасењу. Само клевете и осуде. Један жели да поучава другога. Ретко да неко свој живот даје као потврду Јеванђеља, као продужење живота отаца. Све што је остало је велики страх од искушења и неумерена разметљивост у речима.

Оставимо оне који нас окружују, благословена старице. Како сваки од њих живи, тако и говори. Тако виде, тако и казују. Сви су у праву.

Када неко изгуби свој пут јер је са њега скренуо и не зна за други пут, хоће да и сви остали иду као и он што иде. Ако му неко каже да постоји и други, краћи пут, он ће му одговорити: „Ти си прелешћен! Нема другог пута!“ Он то каже јер тај други пут не познаје. Због тога је oн y праву. Он то види, тако мисли, од себе говори и pacyђyje.

Сада, када смо се затворили да бисмо безмолвствовали — јер смо се томе научили од самог почетка – сви су се окренули против мене. Боље речено, то чини кушач којем се не допада да види како се и у нашем нараштају неко брине о спасењу. Њега ће уништити Бог, а браћа нека буду помилована због онога што говоре и суде.

Ја све препуштам Богу и учим се да све што дође претрпим без роптања.

Сада ћемо говорити о умној молитви, за којом и ти трагаш.

Ја мислим, драга моја старице да је неправилно то што се са тобом догађа. Ти ниси призвана на толике бриге, него на тиховање (безмолвије). Ако, дакле, хоћеш да ме послушаш, ја сматрам да бисмо добро учинили уколико бисмо делање и безмолвије довели у равнотежу и сјединили једно са другим. Без тиховања, благодат се неће задржати, а човек без благодати је ништа.

Због тога замоли вашег старца да ти додели једну одвојену келијицу у којој ћеш безмолвствовати. До поднева примај сестре и разговарај. Затим, кад једеш, спавај до вечери. И не дозволи да те узнемирују до следећег јутра, чак и да манастир захвати пожар. Када се пробудиш, ако је још дан или залазак сунца, изврши своје правило. Када се смркне, попиј шољицу кафе и почни бдење, почни молитву.

Циљ је да покренеш благодат, да би она постала дејство. А када благодат почне да дејствује — онда је то све.

Ја најпре започињем читањем повечерја са акатистом. Када то завршим, настављам речима које ми дођу на ум и којима се обраћам Христу и Богородици.

„Исусе мој најслађи, светлости душе моје, једина љубави, једини миру и једина радости…“ Говорим много и са болом. Затим се обраћам Богородици, и наша слатка Majчица показује велику љубав. О, када би њено име увек било на нашим уснама!

Када се умири ум и наслади душа, седнеш и изговараш умну молитву, о чему и ти пишеш, све док те не обузме дремеж. Тада поново тихо, тихо запевај и са сладошћу славослови Владику Христа и Његову Свенепорочну Мајку. Изговарај полако и чисто: „Светлости тиха…”, „који је бог велики као Бог наш…“, „Свети Боже…“ и остало што знаш.

Затим Свецарици: „Радуј се, Царице…“, „Теби се Благодатна радује сва твар…“, „Достојно је ваистину…“, „У Црвеном мору…“ и остало. Ако је дремеж и даље упоран, додај и следеће: „У наручју Очинском…“, „Хтедох Сузама да умијем…“, „Ко подиже буру и притече…“, „Ја сам овца…“ и остало чега се сетиш.

Говори то са умиљењем, седећи на својој постељи и очекујући милост и милосрђе Божије. Ако благодат не буде дејствовала у речима, дејствоваће у умној молитви, а ако не, онда у појању.

Нипошто не пропуштај да прочиташ своје правило, јер то доноси велику корист. Светитељи ти дају пример. Као у огледалу, видиш своје грешке и недостатке и исправљаш свој живот. Читање правила је светлост у тами.

Тако ћеш више користити сестрама него да се читавог дана исцрпљујеш.

Након тога устани. Ако хоћеш, сиђи у цркву. А ако одлучиш да останеш сама, изврши службу на бројаницама и одмори се.

На тај начин ћеш и сачувати своје здравље, и донети велику корист својој души и бити светиљка водиља својим сестрама. Уколико пак остариш у метежу, у потпуности ћеш изгубити своју молитву, јер си научена безмолвију.

Према томе, рођена сестро моја, будући да си испробала и безмолвије и живот међу многима, познала си колика је корист и од једног и од другог. Стога сједини једно са другим и биће ти добро. Потруди се да безмолвствујеш колико год можеш, и спокојно ћеш отићи одавде.