ПЛАЧ ЗА ГРЕХЕ

из речи из Отачника о плачу

Непокајани грешници што више падају у дубину зла све се мање брину за своје спасење. Насупрот томе, грешници у чијем је срцу остао страх Божији, стално су свесни своје недостојности пред Богом, свим снагама се труде да изгладе своје грехове, непрестано тугују због њих и проливају горке сузе покајања. Како ове им сузе бивају на корист можемо видети из наредне приче.

Један монах, пошто је схватио како је велики грешник, стално се молио на овај начин: „Знам Господе да нисам достојан да ми опростш, јер сам много сагрешио пред Тобом. Много и тешко. Али, надајући се на Твоју милост, преклињем Те, опрости ми. Али уколико је то немогуће, онда, у крајњем случају, казни ме овде, да бих се мање мучио у будућем животу“. Молећи се тако, монах је непрекидно на уму имао речи: „блажени који плачу, јер ће се утешити“ и своју је молитву увек пропраћао сузама. Једном, када је након таквих суза заспао, јавио му се Господ Исус Христос и рекао: „шта ти треба, зашто тако плачеш?“ Монах је одговорио: „Господе, дубоко сам пао!“ „Па устани“, одговорио му је Господ. „Не могу“, рекао је монах, „ако ме Ти Сам не подигнеш“. Господ је тада пружио руку, подигао га и поново га упитао: „Зашто плачеш и зашто си тако тужан?“ „Па како да не плачем“, одговорио је монах, „и да не тугујем, када сам ја Тебе толико растужио, Господе“! Тада је Спаситељ положио Своју руку на његово срце и рекао: „Не тугуј; Бог ће ти помоћи. Зато што си ти толико туговао, Ја те нећу ожалостити. Ради тебе Сам пролио Своју Крв и стога и пројављујем Своје човекољубље свакој души која се каје“. Након тога, монах се пробудио, осетио у срцу неизрециву радост и схватио да му је Бог опростио. Након тога је преостале године живота провео у великом смирењу, хвалећи Бога, и спокојно је отишао у вечност.

Дакле, браћо и сестре, када дубоко осетите своју недостојност пред Богом, да сте Му до сада несавршено и недостојно служили и да сте Га тешко ражалостили својим гресима, а уз то се из ваших очију пролију сузе, знајте, да су ове срдачне сузе спасоносне – оне су мелем за греховне ране. Шта је друго, осим суза покајања, оправдало Давида, ап. Петра, разбојника, блудницу? И шта је, ако не ове сузе, од Марије грешнице (1. апр) учинило анђела у телу, од Давида разбојника (6. септ) – чудотворца, од онога који је био подсмех свима – Вавиле (22. фебр) – великог подвижника? Ове ће сузе и вас учинити светима, уколико их чешће будете изливали. Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 8. март 2019.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци