23.02.2015.

митрополит Иларион (Алфејев) – О ПОСТУ

Због чега ми постимо? У чему је смисао поста за нас – и с духовне тачке гледишта, и с тачке гледишта телесног уздржања?

Ако се осврнемо на изворе, видећемо да је још у старозаветно време пост чинио један од основних елемената аскетског живота. Постили су људи у знак покајања, постили су пророци и учитељи израиљеви пред излазак на проповед и служење. Постили су и цареви и обични људи због тога да би се помирили са Богом, принели покајање и кроз уздржање јавили Богу своју љубав.

Знамо да је Христос почео своје јавно служење након Крштења тако што се удаљио у пустињу и провео тамо 40 дана у посту, након чега Га је кушао ђаво. Исус Христос, Који је био Оваплоћени Бог, по својој људској природи имао је потребу у укрепљењу, за духовну, душевну и телесну припрему за Своје служење. И управо зато пред излазак на проповед Он се удаљио у пустињу и тамо постио – ништа не једући нити пијући.

У Јеванђељу има тренутака који нас могу натерати да помислимо да Христос није много високо ценио пост. Например, када су фарисеји приступали Христу и питали: „Зашто ученици Јованови и фарисејски посте, а Твоји ученици не посте?“ И Господ им је одговорио: „Могу ли сватови постити док је женик с њима? Док је женик с њима не могупостити; али доћи ће дани, када ће се отети од њих женик и онда ће постити у те дане“ (Мк. 2;18-20).

Представимо себи на тренутак живот Христа и његових ученика. То је био живот странсвујућег Учитеља-Човека, Који је заједно са својим ученицима прелазио из града у град, из села у село. Понегде су га примали с љубављу, понегдезлонамерно. Понекада је делио трпезу са богатим и утицајним људима, с фарисејима и књижевницима, али чешће се појављивао у домовима сиромашних људи. И када је Христос долазио у нечији дом, Он није потребовао за себе неко посебно јело, а јео је оно што су Му нудили. Пролазећи кроз засејана поља, Његови ученици су тргали класје, гњечили га рукама и јели зрна, самим тим понекад нарушавајући и суботу. Време додељено Христу за служење израиљском народу, било је сувише кратко, зато је био усресређен на главно и као да је на страну остављао све другостепено. Управо зато традиционални прописи о посту и о суботи Он и Његови ученици нису увек испуњавали. У Јеванђељу уопште не наилазимо на то да је Христос сачувао некакву посебну дијету. Јео је месо (иначе не би окушао пасхалну трпезу са Својим ученицима), јео је рибу, јео је оно што је било доступно Њему и Његовим ученицима.

Али све ово уопште не значи да је Христос пренебрегавао пост. Сећамо се да када његови ученици нису могли исцелити бесног младића и питали зашто не могу да то учине, Господ им је одговорио: „Овај се род изгони само молитвом и постом“ (Мт. 17;21). А онда је дошло време када се од сватова отео Женик, када Христа више није било са ученицима и тада су ученици обновили традицију поста – поста сједињеног с молитвом. Знамо да су се у раној Цркви Христови ученици вратили традиционалном јудејском установљењу поста. У Делима светих апостола наилозимо на то да су апостоли чували пост.

А шта је то пост? Ако говоримо о спољашњој страни, онда је пост телесно уздржање од ове или оне хране. У савременој пракси то је пре свега уздржање од мрсне хране, то јест масних, млечних и уопште животињских производа. Са изузетком строгих постова, разрешава се и на рибу. У строгом посту се осим тога не разрешава ни употреба алкохолних напитака. Пост је такође повезан и са уздржањем од брачних односа.

Али све то само је спољашња страна дела. И ми треба да се сећамо да пост чувамо не ради уздржања од хране, већ због тога да би достигли висину на нашем духовном путу. Неокушање ове или оне хране не треба да буде циљ сам по себи. Јер постоји много узрока због којих човек не може сачувати телесни пост, например: болест, старост, сиромаштво.Пост је предодређен за здраве људе, а за болесне је пост сама болест. У многим случајевима лекари запрећују болесним да се одричу мрсне хране. И треба се сетити да Црква никада и никоме не наређује (=прописује) да насилује своју природу, не позива да се нарушавају лекарски савети.

Осим тога, не смеју се узе поста налагати на малу децу. Временом, по мери тога као она расту, требамо да васпитавамо у њима свесан однос према свему што постоји у Цркви – богослужењу, молитви и посту. Могу се деца учити неким ограничењима у јелу, али то треба чинити постепено и не на уштрб здравља.

Постоје и друге ситуације када не можемо сачувати пост у пуној мери, на пример, за време путовања. Христос, пролазећи из села у село, није постио – могуће управо зато што Му то није дозвољавао изабрани начин живота. Док путујемо, живимо у посебним условима који не зависе од нас. Исто тако је када живимо код других људи или идемо у госте. Као што се зна, у туђи манастир не долази са својим уставом. Понекад ме питају: „Шта чинити ако нас у посни дан зову на рођендан или неко друго славље? Може ли се јести оно што нам домаћин нуди, или треба избегавати мрсну храну?“ Мислим да питање треба поставити другачије: ићи или не ићи? Ако смо донели одлуку да идемо, онда седети усред људи који се радују и веселе с посним лицем, избегавати понуђену храну, служећи као безгласни укор за све који не посте, мислим да ће бити неправилно. Господ Исус Христос је говорио: „А ви када постите, не будите као лицемери, јер они на себе узимају мрачна лица, да би показали људима да посте. А ти, када постиш, намажи главу своју и уми лице своје, да би постио не пред људима, него пред Оцем Твојим“ (Мт. 6;16-18). Овим речима Христос показује да у посту постоје спољашња и унутрашња страна. И о тој унутрашњој страни, ја бих желео да сада кажем неколико речи.

Пре свега, прочитајмо краћи одломак из књиге пророка Исаије:

Зашто постисмо, веле, а Ти не погледа; мучисмо душе своје, а Ти не хте знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све шта вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас да би се чуо горе глас ваш. Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах да развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог да га оденеш и да се не кријеш од свог тела?Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража. Тада ћеш призвати и Господ ће те чути; викаћеш и рећи ће: ево ме. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло. И ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засијати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне. Је ће те Господ водити вазда и ситиће душу твоју на суши и кости твоје крепиће, и бићеш као врт заливен и као извор коме вода не пресише.

Као што видите, већ у старозаветно време постојала је јасна престава о томе, какав треба да буде пост. „Зашто ми постимо а Ти не видиш?“, питају Бога они који посте. То се дешава зато што на прво место није постављено оно главно. Пророк говори да ако човек пости „да се пре и свађа и да бије песницом безбожно“, онда такав пост није угодан Богу.

Често се међу хришћанима може видети оваква слика. Људи живе весело, дружељубиво, али када наступи пост они се озлобљују, раздражују, свађајуједни са другима. То се дешава донекле зато што уздржавајући се од хране, људи самим тим смирују своју физичку природу, пригушујући телесне страсти. А страсна енергија потребује какав такав излазак, и ето, она се манифестује на другим људима. Ако се то дешава, онај који пости треба да схвати да је његов пост управо онај неугодни Богу пост о коме говори пророк Исаија. Ми не треба да постимо због „расправе и свађе“ већ због тога да се помиримо са Богом и једни с другима. Пост треба да ослобађа нашу духовну енергију за добра дела.

По речима пророка, пост се састоји у томе да се одене наг, нахрани гладан, подели свој хлеб са ближњима. Суштина поста је изражена у речима: „даруј гладноме душу своју“. Пост је време када треба да заборавимо на себе, да се научимо да жртвујемо себе ради других. Време Великог Поста нам је даровано управо зато да би смо прегледали читав свој живот из те перспективе. То је далеко важније и далеко теже, него се једноставно уздржавати од ма које хране. Ако у неодржавању телесног поста често можемо наћи оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава итд.) за то што не радимо над својом душом, над својим срцем, нема извињења.

На смисао посног подвига нас подсећају и стихире које се певају на почетку Великог Поста:

Браћо, постећи телесно, постимо и духовно; развежимо сваки чвор (=свезу) неправде, растргнимо препреке за неопходне промене, поцепајмо неправедне списе, дајим гладнима хлеб и дајмо уточиште сиромашнима и бескућницима, да би од Христа задобили велику милост… Приђите верујући, и у светлости чинимо дела Божија, као по дану, корачајмо часно, благочестиво, уклонимо се од неправедног окривљавања ближњега, не трудимо се да га смакнемо са пута на саблазан другима. Напустимо сладострашће плоти, умножимо дарове наше душе, и приступимо Христу у покајању зовући: Боже наш, помилуј нас.

Црква нас призива да се према посту односимо стваралачки: „имножимо дарове наше душе“. Пост, то је време када ослобађамо себе због тога да би се наша душа отворила према Богу, Цркви и људима. Велики Пост томе посебно доприноси. Није случајно да се он пада баш у пролеће. У току године природа пролази кроз одређени круг: узрастање, затим цветање, зрелост, увенуће и дуга исцрпљујућа зима. То се може упоредити са саставом наше душе. Постоји време када се наша душа препорађа, цвета, али онда поново хладни, ми постајемо равнодушни, заглибљени у наша земна дела: наступа јесен, затим зима душе. Али сваки пут Велики Пост долази као ново духовно пролеће, дајући ам могућност да се духовнмо обновимо, процветамо цвећем врлина, да принесемо плод покајања.

Велики пост припрема за Страсну седмицу, за сусрет са Христом. Смисао, циљ и срж поста је управо у томе да се подражавајући Христу све више и више приближавамо њему; у томе да се, очишћујући душу и тело показујемо све способнији да примимо у себе тај духовни Глас, преображујући, исцељујући и васкрсавајући, који нам доноси Господ Исус Христос. У пасхалној ноћи ми слушамо речи Јована Златоустог о томе, да и они који су постили и они који нису постили треба да се насладе духовним пиром и нахране духовним Јагњетом, Које је Христос. Али ја мислим да многи од вас из сопственог искуства знају колико бивају схватљивије службе страсне седмице и радост празника Пасхе, ако смо достојно и хришћански провели пост, колико боље наша душа осећа себе, колико се радије одазива на све оно што чује у Цркви у страсне и пасхалне дане, ако смо прошли кроз подвиг поста.

Може се и заветовати да се у време пста ни с ким не свађа, нико не увреди. То је јако тешко – не раздражити се на наше ближње или на сараднике. Али ако ми успемо, макар да се у дане поста уздржавамо од раздражљивости то ће бити драгоценије и за Бога и за нас саме него уздржање од ма какве хране. Госпд је рекао: „Не прља човека оно што улази из уста; него оно што излази из уста, то прља човека… Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељуба, курварства, лажна сведочења, хуле на Бога“ (Мт. 15;11,19).

Ми имамо срце и уста, односно нашег унутрашњег човека и оруђе кроз које се наш унутрашњи човек пројављује, И ако не успемо да брзо преобратикмо нашег унутрашњег човека, онда треба бар порадити на његовом оруђу. Често људи питају, како поступати са раздражењем, шта чинити да не дозволимо себи а излијемо гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку када се гнев приближава вашем срцу, већ га је обавио и спреман је да се излије у речи – ућутати и на допустити устима да се отворе све дотле док налет гнева не прође. Удавити гнев у себи, „угушити га“ , то може бити неприајтна и болна процедура, али научивши се макар томе, то ускоро може прећи и на рад над сопственим срцем. И време Великог поста идеално одговара томе, да се начиини први корак. То је време у које, ако нисмо почели да радимо над собом, можемо почети. У великом Посту је могуће узети на себе и друга дела, например: прочитати сва четири Јеванђеља. Често ми, православни хришћани мислећи да Свето Писмо знамо скоро наизуст, не отварамо га недељама и месецима. И не примећујемо да ако нам се у уму и сачувала нека епизода из Јеванђеља, оно све мање и мање постаје књига нашег сопственог живота; ми све ређе у њему видимо одразе свог сопственог духовног искуства. Зато, ако нам недостаје времена дау обичне дане читамо Јеванђеље, онда макар у дане Великог Поста прочитајмо те странице, у којима нам се Сам Господ обраћа, даје нам пример истинског хришћанског живота.

У дане великог поста корисно је такође читати и Стари Завет. Није случајно да се у великопосним богослужењима чита Књига Постања, и Књига о Јову и Књига Соломонових прича. Црква је изабрала ове књиге,јер оне имају посебно изграђујуће значење. Из књиге постања сазнајемо о стварању света, о смислу његовог постојања. Књиго о Јову нам говори о томе како Бог утешује човека у страдањима и невољама. Из Књиге Прича можемо добити мноштво најкориснијих моралних савета. И уколико обично не налазимо време да прочитамо ове књиге, то је у Великом Посту потребно наћи времена и снаге за то.

У Великом Посту је потребно окренути се и духовној светоотачкој литератури. Није случајно да друге недеље поста Црква помиње светог Григорија Паламу, а четврте недеље преподобног Јована Лествичника, у пету преподобну Марију Египћанку. Искуства одражена у житију Марије Египћанке, у књигама Јована Лествичника и Григорија Паламе , а такође и других отаца Цркве може постати и наше искуство, ако их будемо читали и старали се да оваплотимо у живот речи које они говоре.

Свакако, отворивши лествицу, многи од нас схватају да је то књига коју не може свако да разуме, јер она говори о сувише високим стварима. „Лествица“ почиње одречењем од света – то је први степен духовног усхођења. Бојим се да нико од нас још није узишао на ту прву степеницу. Поменућу да када сам био мало дете мене су поражавале пожарне лествице на старим московским зградама, које су почињале приближно од трећег спрата. Попети се на први степеник било је могуће једино уз помоћ пожарне машине, а попети се на тај степеник директно са земље било је немогуће. И када читамо „Лествицу“ преподобног Јована, може се показати да управо таква врста лествице, није предназначен за нас, који живимо на земљи. Али замислите да је Велики пост управо та пожарна машина која нам помаже да се попнемо на први степеник лествице и почнемо да се боримо са оним што богослуужбени текстови називају „мрачним распаљењем (т.ј. пожаром) греха“.

За породичне људе, пост поред свега осталог претпоставља и уздржање од брачних односа. Из тога правила ипак, могу бити одступања. Например, верујућа жена хоће да сачува пост и уздржава се од брачног општења, а неверујући муж неће. Не сме се допустити да пост разруши породицу. Ко што говори свети Јован Златоусти, „она која се уздржава против мужевљеве воље не само да се лишава награде за уздржање, већ даје одговор за његово прељубочинство, и то још строжији одговор него он сам. Зашто? Зато што га она лишава законитог састајања, низвргава га у бездну распусности“. У неким случајевима човек треба да жртвује и своје благочешће и своја аскетска правила да би сачувао целост породице.

О томе какав треба да биде наш однос према посту, добро говори отац Александар Шмеман у једној од својих бољих књига – „Велики пост“, коју вам свима препоручујем да прочитате:

Озбиљан однос према посту пре свега значи да се односимо према њему, по могућности, на најдубљој равни нашег сазнања – да га примимо као духовни призив, који потребује одговор, решење, непрекидан труд. Ми знамо да је управо због тога Црква установила припремне недеље за Велики Пост. То и јесте време за одговор и решења. Најбољи и најлакши начин за то је препустити се руковођењу Цркве, макр размишљањем над пет јеванђељских читања која нам Црква предлаже у пет недеља које претходе посту: жеља (Закхеј), смирење (митар и фарисеј), повратак из изгнања (блудни син), суд (Страшни суд) и опроштај (Праштална недеља). Ова јеванђељска читања не треба само слушати у цркви, већ их понети у свој дом и упоредити са животом, са положајем у породици, са професионалним обележјима, бригом о материјалној страни живота, односом са одређеним људима с којима живим.

Оставите Коментар