Великопосни разговор у храму св. Екатарине на Вспољу

[dropcap letter=“В“][/dropcap]елики пост је време када премишљајући о протеклом животу сводимо рачуне. За време Великог Поста, чак и онај који ретко посећује храм, долази на исповест, да би се помирио са Богом и сопственом савешћу. У ове дане се требамо замислити у чему је смисао покајања и зашто је неопходно приступати исповести.

Од многих људи који долазе слушам отприлике следеће: „Годинама долазим на исповест, годинама казујем једне исте греха, и ништа се не мења у мом животу“. Тако у сваком случају не треба прилазити; нешто би требало да се приомени у нашем животу након сваке исповести. Закон духовног живота је кратак. Човек никада не стоји у месту – он иде илио напред, или назад. Ако се не приближавамо Богу, значи постајемо даљи. И покајање је потребно да би се поново и поново враћали на пут који води Богу.

„Покајање“ –то је словенски превод грчке речи „метаноја“, која буквално значи „промена ума“ („преумљење“), „промена начина мишљења“. Покајање нје једноставно раскајање. Јуда се, предавши Господа касније раскајао, али није принео покајање. Он је зажалио што је то учинио, али у себи није имао снаге ни да измоли од Гопода опроштај, нити да ичим добрим исправи то зло које је учинио. Он није могао да промени свој живот, да ступи на пут, на коме би могао да изглади пређашње грехе. То је разлика између њега и апостола Петра: овај се одрекао Христа, али је свим својим каснијим животом, подвигом исповедништва и мучеништва доказао своју љубав према Богу и хиљадоструко искупио свој грех.

Сваки пут када улазимо у велики Пост, када на богослужењима слушамо покајне молитве и пеме, требало би да размислимо о томе како да променимо свој живот, и шта да учинимо да раскајање за претходне године не би било бесплодно, већ да би приносило реалне плодове у нашем хришћанском животу.

Покајање је нопходно сваком хришћанину. Оно је дар који је Бог дао човеку, који је упрљао белоснежну одећу крштења. „Јер након што смо се крстили“, пише преподобни Симеон Нови Богослов, „ми смо се приклонили на ружна и срамна дела и премда потпуно одбацујемо чак и само освећење, ипак, покајањем, исповешћу и сузама, размерно добијамо поново отпуштање сагрешења и на тај начин освећење заједно са благодаћу свише“. Следећи Јована Лествичника, преподобни Симеон назива покајање другим Крштењем: „У првом Крштењу“, говори он, „вода је предописивала сузе, а миро помазања представљало умно миро Духа. А друго крштење више није слика истине већ сама истина“.

Неко од нас је Крштен у детињству, неко у младости, неко у зрелим годинама, а неко и у старости. Али свима је једно заједничко: нисмо сачували завете које смо на Крштењу дали ми или наши кумови у наше име. Крштење је било наш завет с Богом, али ми смо тај завет нарушили. Бог нам је свагда остао веран, а ми смо Њему много пута било неверни. Због тога и треба да приносимо покајање.

Покајање је нешто далеко озбиљније и целовитије од покушаја да се увиде сопствени недостаци. Покајање је усмеравање нашег ума ка Богу. Када долазимо на исповест, недовољно је само набројати грехе – оне који су наведени увечерњим молитвама. Читајући те молитве ми сазнајемо да сму о свим тим гесима криви у овом или оном степену. Али исповест не треба да се састоји из тога да ми набројимо своје грехове и тако се умиримо. За време исповести треба смоћи снаге стати лицем лицу пред Богом, поставити себе пред правдом Божијом, пед судом љубави милосрдног Бога.

Припремајући се за исповест корисно је прочитати Спаситељеву проповед на гори (Мт. 5;3 – 7;27), да би схватили колико смо далеко од тог животног идеала који нам Господ поставља. Чак не идеала, већ норми, јер Христове речи су норма Хришћанског живота. „Блажени ништи духо, јер је њихово царство небеско“. Али да ли смо ми достигли ту духовну нишчету – то богослично смирење, које треба да има сваки хришћанин? „блажени који плачу, јер ће се утешити“. Да ли плачемо због наших грехова, имамо ли искрено покајање? „Блажени кротки, јер ће они наследити земљу“. Да ли смо достуигли ову богосличну кротост? И овако треба испитати све заповести Блаженства и са њима упоредити свој живот.

Онда је потребно погледати о чему Господ даље говори у беседи на гори. „Ви сте светлост свету“. Да ли смо ми (заиста) светлост свету или је наша светлост толико помрачена да се људи одвраћају од нас? „Ви сте со земљи“. Да ли смо ми со земљи? Или смо насупрот томе „звоно које звони и кимвал који звечи“ (1Кор. 13;1)? А у односу на наше ближње: „како желите да вама чине људи, тако и ви чините њима“. Да ли ми тако поступамо? Не очекујемо ли ми од људи више у поређењу са тим што ми чинимо за њих?

Онда треба поменути Молитву Господњу – молбу над молбама. Свети ли се у нама Божије име, или напротив, стално Га гневимо својим делима? Очекујемо ли ми царство Божије? Да ли смо спремни да потчинимо своју вољу Божијој или нам је наша дража? Примамо ли ми „хлеб насушни“, Хлеб живота – тело и крв Спаситеља? Опраштамо ли дугове дужницима? Тако поставивши себе пред лицем правде Божије, припремаћемо се за исповест.

Један православни свештеник је записао у дневник да му Господ даје да сваку исповест доживљава као катастрофу, исповест треба да уздрма читаву нашу душу. Исповест никада не треба да постане формалност; не сме се схватати као „улазница за Причешће“. Исповест је тајна сама по себи, тајна нашег поновног сједињења са Богом, од Кога смо отпали због наших грехова.

Али како у мало речи рећи оно најважније што нас одељује од Бога? Веома често они који долазе на исповест мисле да што више кажу то је боље. У таквом случају се исповест претвара у многоглаголиво казивање човека о својим делима – са детаљисањима која се никада не односе сасвим на дело. Не треба заборавит да су многи људи само једном речју стицали небеско царство. Митар, који се молећи се, ударао у груди, изговарао је само једно: „Боже, милостив буди мени грешноме“. И благоразумни разбојник на крсту је Господу рекао свега неколико речи: „Помени ме, када дођеш, у царству Твоме“. И обојицу је Господ оправдао. Уопште, многоречитост је сувишна, како на исповести, тако и у молитви, зато што Господ одраније зна све што Му можемо рећи. И он не слуша толико наше речи, колико покрете срца и ума. На крају крајева, ствар није у речима, већ у томе да приђемо Богу скрушеног срца и да нас исповест духовно препороди.

Чест на исповести не говоре о својим гресима, већ о гресима других људи: зета, свекрве, тече, ћерке, сина, родитеља, колега, суседа. Некада свештеник мора да слуша историју многих лица, са казивањима о гресима и недостацима родбине и познаника. Све ово нема никакве везе са исповешћу, јер ће за своје грехе наши рођаци и познаници сами одговарати, а за наше (сопствене) грехе ћемо ми одговарати. И ако неко од нас није у добрим односима са рођацима, колегама, суседима онда припремајући се за исповест треба себи поставити питање: у чему је моја кривица, у чему сам ја погрешио, шта сам ја могао учинити да би се ситуација поправила, али нисам учинио? Увек треба пре свега тражити своју кривицу, а не кривити ближње.

Неки исповест схватају као могућност да се поразговара са свештеником, ад му се поставе питања и за њих добије одговор, Сваки свештеник исповеда на свој начин: неки за дужност сматра да сваки пут да користан савет онима који се исповедају, други више воли да исповест слуша ћутећи и само у посебним случајевима прекида ћутање. Важно је напоменути да исповест није разговор са свештеником, већ стајање пред Богом. Најважније, што може настати из исповести, то је наш сусрет са Богом. А за савет се може свештенику обратити и ван оквира исповести.

Некада људи долазе на исповест да би се пожалили на живот. Нешто у животу не штима, десила се несрећа и човек долази свештенику да би му рекао како му је тешко. Треба схватити да свештеник није лекар-психотерапеут, а храм није место где треба долазити са јадиковањем. Свакако свештеник у неким случајевима треба да саслуша, утеши, охрабри, али не треба се исповест сводити на психотерапију.

Некада човек долази на исповест да би се препирао с Богом, изјавио да је Бог недовољно пажљив према њему, да се мало брине о њему, да му Бог није нешто дао. Неки се на исповести жале на одсуство осетног благодатног присуства Божијег у њиховом животу. Несумњиво треба, припремајући се за исповест, размислити о томе да Бог не оставља нас, већ ми остављамо Њега. Ако је у нашем животу сувише мало Божијег присуства, томе није крив Бог; криви смо ми сами, зато што нисмо чинили све могуће, да би припремили дом своје душе за Божије усељење у њега.

Долазећи на исповест, људи се понекад труде да ли су наброје све могуће своје грехове, а међу њима и најбезначајније („јела сам чоколаду у посни дан“, „прала сам џепну марамицу у недељу“ итд.) мислећи да ако то не буде казано неће бити опроштено. Али савршено је очигледно да никако нисмо у могућности да набројимо све своје грехове; увек говоримо само мало од много. На исповести треба говорити о главном – о ономе што нас одваја од Бога.

Има осим тога и ствари које ми у себи не примећујемо. Има и грехова које смо заборавили. Не треба мислити да нем сличне непримећене или заборављене неисповеђене грехове Бог не опрашта. Данас постоји мишљење да се праштају само они греси које човек каже на исповести, а остали се вуку са грешником као неки непрестано увећавајући шлеп, од једне до друге исповести. Неки су свештеници у разрешној молитви чак почели да уместо „опраштам и разрешавам те од свих грехова твојих“ почели да говоре „опраштам ти и разрешавам те од свих исповеђеиох грехова твојих“. Након такве искварене разрешне молитве човек одлази незадовољан, збуњен, не настаје осећање помирења са Богом, јер му је сугерисано да је уопште немогуће помирити се са Богом, будући да Бог нагомилава на човека „компромат“, да би му затим поставио захтев на Страшном суду.

Уствари, уколико човек не таји свесно грехе, ако се исповеда искрено, од срца, са намером да се поправи, њему се опраштају сви греси, и они које је рекао и они које је заборавио и они које не примећује код себе. Једном приликом на предавању у Московској духовној академији ја сам изрекао мисао да се на исповести или праштају сви греси или се ни један не опрашта, и трећег (односно некаквог делимичног, непотпуног опроштаја) нема. Један академац, ми је веома оштро замерио да ће „прегледати дела свих светих Отаца“ да би доказао супротно, односно, да се опраштају само исповеђени греси. Он се задуго бавио у библиотеци, а онда ми је дошао и рекао: „Били сте у праву, праштају се сви греси“.

Али, како је речено, услов потпуног опраштања је чистосрдачност и искреност исповести, одлучност да се исправи и почне нови живот. Ако човек таји грехе на исповести, или ако се његова исповест своди на празну формалност, или ако говори само о гресима других људи, у том случају се тајна профанизира. Другачије говорећи, тајна у таквом случају се уопште не дешава, зато што у човеку не настаје то преумљење које треба да одговара исповести.

Чак и ако на исповест долазимо често, например једном недељно, не треба да се према тој тајни односимо као према некаквом свакодневном, уобичајеном догађају. Свака исповест је догађај који је од пресудне важности за наш духовни живот, зато што нам на исповсти Бог даје могућност да још пре Страшног суда неколико тренутака проведемо на Страшном суду и да осудимо саме себе пре него што ће нас други осудити: да ли људи, које смо оштетили, да ли Бог, Кога смо ожалостили својим гресима. Страшни суд ће бити онај тренутак када ће се наједном открити све што ми овога часа не видимо у себи, када сва прљавштина, коју смо накупили у себи одједном открити. Више од тога, Страшни суд ће бити онај тренутак када ће бити сувеше касно за покајање, зато што покајање има смисла само онда када можемо свој живот да исправимо, када учињено зло можемо да изгладимо добрим. И у тајни исповести нам се даје могућност да проживимо (макар и на тренутак) искуство стајања на Суду Божијем, када остајемо један на један са Богом. Свештеник је у овом тренутку само сведок, наш заступник пред Богом.

Да би знали о чему треба говорити на исповести, веома је важно да од једне исповести до друге пазимо на себе. Свако јутро, након што устанемо треба да промислимо шта нам спрема престојећи дан и да се помолимо да тај дан достојно проведемо. Целог дана се треба старати да себе представимо пред Судом Божијим, упоређујемо свој живот са Јеванђељем, посебно с беседом на гори и другим Христовим речима, са свим оним што чујемо у храму сваки пут када дођемо тамо. Свако вече треба да бацимо духовни поглед дан који је за нама и да се присетимо који су од наших поступака били достојни Бога, а који не. И за све добро што смо учинили да заблагодаримо Богу, спознајући да се без Његове помоћи не може учинити ниједно добро дело; уколико нам је запало да урадимо нешто добро, није наша заслуга, јер „Господом се исправљају путеви људски“. А за све лоше што смо урадили, укоримо себе и покајмо се.

Исповест овакве врсте, један на један са Богом треба да му приносимо сваког дана. Ово је „свакодневно исповедање грехова“, којим се завршавају вечерње молитве и налази се у молитвенику. Можда је боље приносити покајање својим речима, а не једноставно ишчитавајући грехове записане у молитвенику. Стати пред Бога и казати часно, озбиљно, одговорно: „Господе, ја сам данас учинио то и то и ето, то и то нисам учинио. За добро благодарим Ти, а за зло се кајем и молим опроштај“.

Ако се човек свакодневно каје на сличан начин, неће имати проблема са тиме шта да каже на исповести. Јер бива да и овако говоре: „Баћушка, не знам шта да кажем, живим као и сви, немам нарочитих грехова, никог нисам убила. Грехова свакако има, ко је у наше време без греха, али они су свакодневни, у основи праве ситнице“. Ако човек тако говори, значи да је он духовно слеп. Такав човек треба да се моли речима Јефрема Сирина: „Господе, даруј ми да видим моја прегрешења“. У ствари у духовном животу нема ситница; сваки нас грех удаљује од Бога, чак, иако нам се учине најбезначајнији.

На ову тему има лепа прича у „Старом Отечнику“. Неког старца су посетили монаси. Један од њих је имао неки тежак грех, а други су имали много мањих грехова. Старац је рекао ономе човеку који је имао један тешки грех: „пођи на обалу реке, нађи тамо највећи камен и донеси га овде“. Овај је нашао највећи камен и уз велики напор донео га је старцу. Онда му је старац рекао: „сада пођи и остави камен на оно исто место на ком је био“. Свакако, монаху није било тешко да нађе то место где се налазио велики камен. А онима који су имали мање грехове и који су мислили да живе као и сви пошто ништа посебно нису чинили, никога нису убили, старац је рекао: „Пођите, покупите мале каменчиће са обале“. А када су донели каменчиће он им је рекао: „Сада пођите и ставизте сваки камен на место где је био“. И природно, монаси нису могли да се сете где су се налазили каменчићи. Тако се дешава да човек, који је учинио један велики грех једноставније доведе своје унутрашње домаћинство у ред, него онај који је учинио много „малих“ грехова“.

Уствари, наша греховна тама се и састоји из таквих малих грехова којима је испуњен наш живот – иу мале лажи, мале крађе, малог лукавства, мале злобе. Понекад чак и мислимо да то нису греси већ само „одређени недостаци“. Али исповест – то није онај тренутак када ми треба да погледамо на друге и упоредимо се са њима: да ли смо ми бољи или гори или смо као и сви. Фарисеј је гледао на друге и мислио да је бољи од многих. А цариник није глдеао ни на кога он је само гледао у дубину своје душе и сакрушавао се пред Богом. Можда смо ми у нечему и бољи од других, али о томе не би требало да буде речи на исповести. Ми треба да говоримо о ономе што смо сагрешили против правде и љубави Божије, зато што ћемо управо о томе бити испитивани на Страшном Суду.

Дакле, Велики пост је време када имамо могућност да прегледамо и изменимо свој живот, када се можемо помирити са Богом и ближњима. И то помирење наступа не само благодарећи разумном исповедању наше греховности, веч и оним делима које супротстављамо пређашњим гресима. Не говори се случајно у песмама Великог Поста: „Постећи, браћо, телесно, постимо и духовно; разрешимо сваку свезу неправде… сваку неправедну хартију поцепајмо, дајмо гладнима хлеб, и сиромашне бескућнике уведимо у дом…“ Управо се у томе и састоји право покајање. Јер, ако се ми на исповести кајемо због тога што не дамо милостињу, а затим изишавши из храма пролазимо покрај сиромаха, онда у чему је био смисао исповести? И ако се исповедамо да се свађамо са рођацима, а вративши се кући након Литургијре, опет се свађамо с њима, онда због чега смо се исповедали?

На исповест треба да дођемоса жељом и решеношћу да се избавимо од грехова. Свакако, будући реалисти, ми схватамо даје немогуће одмах се избавити од свих грехова, да некада треба године да би се преовладала чак и незнатна греховна наклоност. Али због тога не треба да дижемо руке. Свака исповест је нова шанса, нова могућност да осмотримо свој живот и почнемо га изнова, да поставимо себе пред лице Бога и кажемо Му: „Господе, ја сам ти пришао са покајањем. Али не знам има ли у мени силе да бобедим своје грехове и недостатке; ипак, ако Бог зажели, побежују се закони природе, тамо где је Теби по вољи могу се десити натприродно. И ако је Савле могао постати Павле и Марија Египћанка се од блуднице преобратила у светитељку, онда зашто се ја не могу исправити?“

Преподобни Серафим Саровски је говорио да је разлика између великог сетитеља и великог грешника у решености. Светитељ је грешник који се решио да исправи свој живот и пошао по том путу. Никада у људском животу нема апсолутне светости нити апсолутне греховности: има само неког степена удаљености од Бога или приближености Богу, само што се један приближава циљу, а други је још далеко од њега.

Али нема краја том путу, исто као што нема краја савршенству. „Будита савршени као што је савршен Отац ваш небески“, говори Господ (Мт. 5;48). И ми треба да се кајемо за своје несавршенство, због тога што наш живот тако далеко од еванђелског идеала. Управо уа такво покајање нам је и дат Велики пост.

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ:

• Колико су између себе повезани исповест и причешће?
• Исповест и причешће су две самосталне тајне која никако литургијски нису повезана једно са другим. Узгред, ја мислим да је литургијски израз ових или оних тајни кључ за схватање много тога што из њих настаје. Узмимо Крштење и Миропомазање: навикли смо да говоримо о њима као о двема тајнама, али уствари Миропомазање се савршава заједно са Крштењем, једно се не раздваја од другог, човек се крсти и миропомазује истовремено. У другим хришћанским конфесијама те су тајне раздвојене; на пример, у Римокатоличкој Цркви Миропомазање се савршава одељено и има сасвим други смисао него код нас: то Миропомазање као конфирмација је потврда тога да су младић или девојка достигли зрео узраст. Али у Православној Цркви су Крштење и Миропомазање у суштини једна тајна. Напротив, Евхаристија и исповест су две различите тајне, и зато се не може говорити о директној зависности причешћа и исповести.Са друге стране, у Руској Православној Цркви дуго времена постоји пракса исповести пред Причешће, иако те праксе није било у Грчкој Цркви. Ја мислим да је сама по себи та пракса веома важна, зато што се човек треба како тако очистити пред причешће, сазнати своје грехе, помирити се са Богом, са ближњима. Сетимо се Христових речи: „Најпре се помири са братом својим, а онда приђи и принеси дар твој жртвенику“ (Мт. 5; 24). Исповест је тренутак када човек иде да принесе дар свој жртвенику.

• Колико се често треба исповедати?
• Исповедати се треба редовно, мислим, не ређе од једанпут месечно. Неки се исповедају и једанпут недељно. Важно је само да исповест никада не протекне формално, да се она, по речима оца Александра Шмемана, не сведе на добијање „улазнице за Причешће“. Неки иду на исповест само за то да би им допустили да се причесте. То је погрешно. Треба се исповедати зато да би осмислили своје грехове и покајали се, да би објективно погледали на себе и изменили свој живот.